Festivali svakako jesu deo i sistema kinematografije i sistema prikazivačkog života filmova, ali, s druge strane, nepobitno jesu i nadopuna onome što predstavlja udarni deo kino ponude. Prateći tu nit, svaki novi festival nova je prilika da se sazna šta to sve jeste savremeni film u datom trenutku, i na šta iz poširokog raspona naših bitisanja referiše, a konkretno Festival evropskog filma na Paliću, ovog jula u svom jubilarnom, tridesetom izdanju, sasvim je podatna osnova za potragu za odgovorom na narečeno pitanje, dabome, u panevropskim tematskim okvirima. Ovo što sledi je pregled dela ponude u prva tri, malo je reći tropska dana ovogodišnjeg festivala, s osvrtom i na ono što se zbiva u Glavnom takmičarskom programu i na dimenziju koja ukazuje na mlade filmove onih čije vreme barem nominalno tek dolazi.

Legenda kaže da je tada malodobna Maiven, kasnije glumica i rediteljka, pre trideset (i kusur) godina bila nadahnuće Liku Besonu za lik koji je izvrsno otelotvorila Natali Portman u glasovitom Besonovom Profesionalcu, pokraj Žana Renoa; a aktuelno izdanje festivala na Paliću otvoreno je njenim novim filmom, senzacijom sa Kanskog filmskog festivala, koji je doneo i silno simboličan povratak Džonija Depa, i to rolom zaljubljivog i pomalo subverzivnog Luja XV. Ovo svakako jeste smislen i opravdan izbor za otvaranje festivala, posebno ako se iz vida ne izgubi činjenica/sud da je ovo jedan od onih naslova koji može da spoji i izmiri festivalski zabat i širu distribuciju (i to ne samo stoga što se na listi koproducenata nalazi i na mahove nerezonski zakuhtali Netfliks), dok je na drugoj strani prilična nejasnoća šta je Maiven, posle tri odlične filmske režije, ponukalo da uradi ovaj kostimirani spektakl kao jedan od, recimo, deset već postojećih biografskih filmova upravo na tu temu, uključujući holivudski rad u kojem je Dolores Del Rio odigrala istu naslovnu ulogu koju je u ovom najnovijem slučaju zadržala Maiven. Naime, potrebna je naglašena dobra volja, ojačana prstohvatom dragovoljnog sadizma, pa da se u ovom filmu nađe pokoji odblesak unikatne autorske magije, tako obilato zastupljene u njenim prethodnim filmovima (da se podsetimo, reč je o ostvarenjima Glumice, Policija i Moj kralj), koji su, povrh svega drugog, bili i osetno međusobno različiti. A evo, nasuprot njima, Madam di Bari, u viđenju do ovog slučaja upadljivo subverzivne Maiven, zbunjujuće konvencionalan rad, gotovo pa štreberski doslovna replika pomenutih brojnih ekranizacija te priče o probitačnoj i visprenoj kurtizani koja se sa početne tačke teškog siromaštva probila do vrha hijerarhije francuskog dvora, da bi ubrzo nakon Marije Antoanete i sama bila pogubljena kao reakcionarna “stavka” u doživljaju tamošnjih pobornika Republike. Nema previše rezona to sporiti, makar povremeno je moguće da starostavnost, to posezanje za starim, klasicističkim “šnitom” bude smislen i ciljan krovni koncept nekog autorski i zanatski ambicioznijeg filmskog dela, da naprosto revizionizam bude ovaploćenje pomnije promišljenih autorskih izbora, ali to konkretno ovde nije slučaj. Najnovija Madam di Bari, mimo povremenih domišljatijih, a sitnijih snimateljskih i dramaturških rešenja i efemernijih ukrasa, jeste postojano konvencionalno delo iz domena biografskih priča iz dalje prošlosti, sa poentom koja postaje jasna već u prvoj petini filma i stiže iz pravca aksiomskih opštih mesta – nesumnjivo je da ovaj film gledamo dve decenije i kusur po početku novog milenijuma kako bi se potcrtalo ono što, kanda, niko i ne preispituje – ljudska priroda je porozna, lako kvarljiva, međe između klasa i kasti nemoguće je pobediti bez zamašnih gubitaka i krajnjeg poraza, a uspon onom čuvenom društvenom lestvicom teška je rabota sa vrlo verovatnom havarijom na kraju. Istina, Maiven se u ovom “retrovizorskom” igrokazu snalazi znatno bolje od, na primer, Zdravka Šotre kada se prihvati rudimentarnog prikaza navodnog srpskog bel epoka, ali ovo dvoje imaju i nešto zajedničko – puku deskriptivnost, što je kamen oko vrata ovom filmu, a što autorka (zasluženog) renomea poput Maiven svakako sebi ne bi trebalo da priušti, sve i kad se na ogromnu sveukupnu falinku, praćenu ziheraškom linearnošću u domenu naracije, nadovezuje nesporna solidnost zanatske izrade, što pak nikoga ne bi trebalo da iznenadi imajući u vidu produkcioni kalibar i faktografiju ovog filma.

Očekivano, znatno tiša, svedenija i manje razmetljiva jeste koprodukcija Severne Makedonije i Srbije, film Preeksponirano (Things Unsaid) mlađe rediteljke Eleonore Veninove. Film je festivalski pohod započeo lane, svetskom premijerom na Filmskom festivalu u Kairu, a naprosto je važno naglasiti festivalski pedigre ovog filma pošto je on potpuno predan sigurnim stavkama iz “brevijara” koji pokriva arthaus filmove friške krštenice, posebice sa prostora Jugoistočne i/ili Centralne Evrope. Ovaj film je jednostavno bojažljiv i tipski ples na krajnje sigurne teme, gde autorka kao da nastoji da gledaocu potvrdi kako je savladala gradivo, kako je kadra da isporuči šta se očekuje na samozadate teme, a da najveća žrtva pada na pleća ovog filma u kome je zatomljeno gotovo sve što bi moglo da ponese epitet atipičnosti, odvažnosti, odsustva kalkulacije… Preeksponirano tako brzo postaje jedan od eklatantnijih i evidentnijih primera ispraznosti koje su neretko plod čvrstog ili nekritičkog pridržavanja datosti takozvanog sporog filma, koji u sadejstvu sa uvek nezgodnom podvrstom drame niskog intenziteta ume da dovede do filmova koji pred gledateljstvo stižu opterećeni suštinskom ispraznošću, previše očiglednom metaforičnošću, formulaičnošću viđenom neznano puta u mnogo boljim izvođenjima. Tako ova mikrodrama sa zapravo samo troje aktera nema da ponudi gotovo ništa dramatično ili barem dramski potentno. To je priča o isprva neznatnim, a potom i korenitim potresima u životu dvoje intektualaca (umetničke fotografkinje i univerzitetskog profesora psihologije) kada im u goste stigne vetropirasta i u biti veoma promućurna a nesnađena tinejdžerka (još jedna uspela i precizna kreacija glumice Sare Klimoske). Spori ritam koji određuje i nosi ovaj film ne postiže hipnotišući efekat, odveć slične situacije naprosto se nižu, što je često slučaj sa delima mlađih reditelja koji bi da što pomnije oponašaju stvarnost, te, osim glume Sare Klimoske, slabo šta prekopotrebno pruža, tako da ova priča o rušilačkoj moći prećutanih bolova i trenutku kada se bliskost bespovratno zagubi biva tek još jedan ogledni primer koječega problematičnog unutar tog soja filmova, ne nužno samo sa ovih prostora.

Iste večeri je, srećom, prikazan i najnoviji film nemačkog i američkog reditelja Roberta Šventkea, u čijem opusu su se našli i melodrama Vremeplovčeva supruga i dovoljno napeti triler Plan letenja (sa Džodi Foster u nosećoj roli), zatim prefinjena i krajnje duhovita akciona komedija Opasni penzioneri (RED), te izvanredan arthaus rad od pre par godina – Kapetan, koji je po svom radikalnijem okvirnom autorskom pristupu najavio film koji je deo ponude na Paliću i o kome će biti još reči u ovom pasusu. Seneka: O stvaranju zemljotresa, nastao u koprodukciji Nemačke i Maroka, predstavlja izrazito odrešit arthaus rad sa jakim teatarskim sentimentom, što, između ostalog, u asocijativnom smislu u pamet zaziva Refnov Valhalla Rising, ali i estetiku iz udarnih dana ovdašnjeg KPGT-a. Osnov je hiperverbalizovan prikaz poslednjih Senekinih dana, u velikoj meri označenih i autodramatičnim nabojem – nakon što je izgubio naklonost zloglasnog Nerona, Seneki su ostale samo glavolomne tirade pred svedocima koji su krenuli da pokazuju sve manje strpljenja i razumevanja za umnu i semantičku, često logorejičnu i samosvrsishodnu akrobatiku, a Šventke tu očito pozorišnu postavku uspeva da svojski razigra (i u dimenziji tretmana tog obilja teksta, i u smislu mizanscena i kompozicije kadrova), te je Seneka… pravo uživanje za one koji su kadri da se nose sa filmskim ekstravagancama sa punim razlogom postojanja. Značajan ukras i dodatak predstavlja mračan humor sa jasnom svrhom i poentom, a Šventke je uspeo da ovaj svoj rad opskrbi i uvek dobrodošlom iluzijom bezvremenosti. Imajući u vidu krajnje suptilno iznijansiranu vizuelnu kulturu, te očit trud da svedena postavka prodiše i na planu filmičnosti, sledeće može da zazvuči i kao (sitna) jeres – Seneku… (naravno, što otvorenijeg gledalačkog uma) treba pogledati na konvencionalan način, sa punom pažnjom na narativnu nit, izbrušenost teksta, brojne dokaze rediteljske artikulisanosti, a potom i zatvorenih očiju – jer ovo delo pleni i na tom planu – kao, nazovimo to tako, radiofonsko delo visokog sjaja. Film o kome je ovde reč predstavlja filigransku sinapsu različitih polova, a uz sve već pomenuto, podseća na možda i zaboravljen, ali svakako unikatan dar Džona Malkoviča, već dugo u mulju iritantnog manirizma, ovde svakako u najboljoj ulozi u poslednjih najmanje dvadest godina (u podeli su i Džeraldina Čaplin, Meri Luiz Parker, pokojni Džulijan Sends, te brojni vrsni nemački glumci).

U vidokrugu treba imati i nekoliko ovdašnjih mladih rediteljskih i pripovedačkih snaga, čiji su kratki studentski filmovi takođe prethodnog vikenda prikazani na Paliću; Nikola Polić je tako predstavio svoj efektan i zbilja kratak igrani film Vodi me, gde god, sa Milenom Božić u bezmalo pa jedinoj ulozi, a taj film je diskretno podsetio na filmičnost autodestruktivnih damara kakve pamtimo iz brojnih vrlih filmova s kraja prošlog veka. Nešto mlađi Nenad Pržulj pozabavio se sličnim temama i motivima u zanimljivom i zanimljivo razbarušenom i dovoljno vešto razglobljenom kratkom dokumentarnom ostvarenju Moj crveni film, hrabrom autofikcijskom mladom delu koje će neke podsetiti na sasvim legitimne, opravdane i mudre izbore – Želimira Žilnika i Mladena Đorđevića. A baš mlada Sara Radulović na Paliću je predstavila svoj film Sigurno ću krvariti (koji je i napisala), srčanu i zaokruženu varijaciju na zadatu temu mizan-kadra, uspevši da u istinski kratkom metru postigne dovoljno upečatljivu iluziju turobnosti koju kanda nužno sa sobom nosi jedan poradikalan izbor kao što je abortus u evidentno nezrelim danima.