Na vest da je Bora Todorović umro pojavilo se veoma mnogo izjava. Javili su se i znani i neznani. Sa posebnim zanimanjem čitao sam izjave ovih drugih. Bilo je tu i nespretne patetike, ali ni u jednom slučaju nije nedostajalo iskrene tuge. Između tih izjava našao se i predlog da se napravi stilizovani lik koji bi imao karakteristike Bore Todorovića i mogao bi da bude oslikan na bedžu ili da u plastičnom obliku postane figurica koja se veša za svežanj za ključeve i da kao takav možda zauvek zameni onog starog i zaboravljenog vrapca koji je nekada simbolizovao Beograd.

Beograđani su shvatili da je Bora bio dobri duh njihovog grada. Oni su ga kao takvog upoznali i zavoleli odlazeći na njegove predstave, gledajući ga u filmovima, na televizijskim ekranima. Bora je bio omiljeni junak iz njihove mašte, mešavina Čaplinovog Malog delije i Petra Pana. Večiti mangup sa Čubure ili Dorćola, ponekad preobučen u kostim seljaka, radnika ili Roma – sve prema zahtevima uloge koju je tumačio – najčešće bez kinte u džepu, bitanga sa nadom u bolje sutra, spreman na laž, krađu i prevaru, čovečuljak koji vodi neravnopravnu bitku sa najvećim i najsurovijim ološem, za malu meru ljudskog dostojanstva i još manju meru najnužnije egzistencije, ukratko luzer ali prepoznatljiv kao čovek dobrog srca. Zato su ga voleli i još ga uvek vole.

Bora svojim delom peva pesmu o nepobedivosti beogradskog humora koji će uvek ispratiti i najteže nevolje i sačuvati optimizam. On to ne bi mogao izraziti da nije u svom životnom iskustvu imao ili bio svedokom mnogih prizora u kojima je docnije učestvovao kao glumac. Zato je on bio stalni graditelj. Malo je poznato da je nekoliko puta iz početka počinjao svoj privatni život i svoju karijeru. Ne zna se koliko je stanova adaptirao, koliko kuća izgradio, seleći se iz grada u grad, iz jedne zemlje u drugu. Imao je sjajan instinkt da zaštiti svoju porodicu i zato je vredno i uporno obnavljao svoj dom. Upornost, čestitost, iskrenost uz vedar duh – to je moglo da nosi potpis Bore Todorovića. A o glumačkom talentu neću ni slova. Imao ga je – onoliko… Ne vredi pričati.