U redu, Džejms Džojs smestio je radnju svog Uliksa u jedan jedini dan. Poli Džin Harvi uzela je pak čitavu godinu za podizanje svoje junakinje Ire-Abel Rouls, iz stadijuma devetogodišnje devojčice u ženu. Šta god vam se činilo, priroda, devojaštvo i jezik na novom albumu I Inside the Old Year Dying glavni su junaci. Pi Džej Harvi definitivno zna zašto je to tako.

Ovih dana, Pi Džej Harvi više izgleda kao neka prosvećena heroina britanske istorije romantičarskog doba – nešto poput Meri Šeli ili Elizabet Baret Brauning – nego kao nekadašnja fatalna gospođica alternativnog roka. Nakon trideset i kusur godina bavljenja časnim zanatom muzičarke i kompozitorke, ona se u poslednje vreme prepoznaje kao pesnikinja i autorka pozorišne, filmske i muzike za TV serije. Mnogo je bilo nagađanja u vezi s tim čime se sve Harvijeva zanimala u poslednjih sedam godina, koliko je proteklo od njenog prethodnog dela The Hope Six Demolition Project, ali sa izlaskom nove ploče – stvari su bar donekle postale jasnije. Ili, naprotiv baš i ne.

POSVETA DEVOJAČKOJ NEZAVISNOSTI

Ako pogledate reakcije nakon izlaska I Inside the Old Year Dying Harvijeve – sada za nezavisnu bruklinsku izdavačku kuću Partisan, posle tri decenije saradnje sa uglednom etiketom Island – kritičari su mahom očarani i… zbunjeni. Slušaoci, takođe. Očarava naslućivanje sveta bajkovitog tajanstva, osećanje da se ispred vas rađa jedna nova legendarna pripovest, kakvih je Engleska u prošlosti bila puna, ali je zbunjujuće praktično sve ostalo. Poetsko utemeljenje ovog albuma pronalazi se u njenoj obimnoj poemi Orlam i razvija kroz alegorijske stihove što kao da nekim ženskim tokom svesti zagonetno povezuju apokaliptične biblijske prizore sa narodnim verovanjima u duhove i čudesa, najopojnijim verzijama Šekspira, Džona Kitsa i Boba Dilana, kao i nekakvim zamišljenim Elvisom Prislijem koji to zapravo nije. Ali, pre svega ostalog, ovde ima mnogo ženske odvažnosti engleske folk kantautorke En Brigs takođe, pa i raskošne demonstracije nasleđa božanskog glasa jedne Sandi Deni, iz istog miljea šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka.

Zato se može reći da je ploča I Inside the Old Year Dying zadivljujuća posveta devojačkoj nezavisnosti britanskog ostrva, koja se budi, ključa i prouzrokuje magične događaje svojom neukrotivom senzualnošću. Ovo je i posveta Pi Džej Harvi sebi samoj i svemu onome što je pod svojim imenom originalno donela na scenu na samom startu 1990-ih.

Terenski zvuci, čije je izvorno poreklo izobličeno gotovo do nedokučivosti, začudna elektronika, gitare, klavir, neočekivani duvački instrumenti i prevashodno tanano izvijeni glasić Poli Džin – koji kao da pripada kakvom mitološkom biću što zaziva iz lišća, stabla, pukotine u zemlji, trave – sve to zajedno opčinjava nas do potpunog predavanja i momentalno zaposeda našu pažnju zahtevajući jedan gotovo zaboravljeni, drevni mehanizam percepcije, potpuno drugačiji od onog u šta se danas pretvorio naš čulni sistem za prijem i dekodiranje podataka iz okoline. Ova ploča kao da vapi za onim starinskim dugotrajnim i ponovljenim “preslušavanjem”, kakvom smo se nekada odavali!

Pi Džej Harvi na svom novom albumu I Inside the Old Year Dying iskreno žali što se čovek odvojio od prirode kao svog pr(a)vog staništa i bezobzirno straćio sva ona osetljiva oruđa za prihvat istinski važnih poruka koja su mu na rođenju data. Čitava ova očaravajuća priča o odrastanju, preko noći takoreći, svojevrsno je oplakivanje naivnosti što je davno krasila naše postajanje čovekom. Neoprostiv greh dozrevanja na brzinu u sadašnjici – voća, povrća, cveća, životinja, ljudskih bića naposletku – njoj se čini zločinom iz kojeg je proisteklo sve ostalo.

Ali, uporedo sa tim osetljivim istraživanjem pitanja čovekove izgubljene nevinosti, gde se gotovo primiče snoviđenjima Vilijama Blejka, Pi Džej Harvi – u mudroj zrelosti sopstvenog života – opeva na ploči I Inside the Old Year Dying čežnju za dahom onog neobjašnjivog leta, nakon kojeg se devojčice vraćaju u školu promenjene, rujne od sunčevog žara i doticaja omamljujućih mirisa što vrve posvuda u vazduhu, te izoštrenog sluha od kapricioznog zuja insekata koji u ritualnom svadbenom plesu prinose svoje krhke egzistencije za žrtvu buđenju njihovog mladalaštva.

Na taj način svaki stvor, veliki i mali, u prirodi služi da zavrti večni točak postojanja, rađajući se, stasavajući, propadajući. Ali, Poli Džin podseća da postoji i pamćenje, rečnik emocija, iskonski blagoslovi i bajalice. U nezaustavljivom toku života svako je makar na trenutak “ja, lično”.

MISTERIOZNA SILA EROSA

Jezik kojim se u svojim pesmama Pi Džej Harvi služi posebna je priča. Zagrabivši u gotovo iščezlo obilje lokalnog dorsetskog dijalekta unutar kojeg je ponikla, Poli Džin nam poručuje da se jezik oseća i, putem srca, sasvim lako može da razume. Ona nas ovom pločom upravo primorava da se napregnemo kako bismo zaista čuli ono što treba, podučava da odbacimo sve prethodno usvojeno i uronimo u slatki poduhvat pra-sporazumevanja gde su svi jednaki i željni da među sobom komuniciraju bez ostatka. Otuda, nepoznate reči nisu takve u stvari. Ukoliko im se samo prepustimo sa poverenjem, obznanjuje nam ona, njihova značenja dolaziće nam spontano i postati prisni deo našeg autentičnog doživljaja.

Ploča I Inside the Old Year Dying tako je vrsta halucinantne korespondencije, paganskog obreda, psihoterapije u kojoj je naš kauč – čitava priroda.

Ulazak u svet Poli Džin Harvi ovom prilikom događa se momentalno, bez ikakve pripreme. Jaukanje neke turbine izdaleka i obuzimajuće ćurlikanje uvodne Prayer at the Gate sa prvom pojavom sablasnog vojnika-duha (“As childhood died the old year/Made The Soldier reappear/The ash embowered night and day”) uliva se u Autumn Term sa snolikim zavijanjem udvojenim glasom deteta i žene, žene i muškarca, zveri u predelu, tvoreći zvučni pejzaž čudnovatih slika iz unutrašnjeg života, okončan kricima dece: “I ascend three steps to hell/The school bus heaves up the hill”.

I to nije kraj njenim naporima da dotakne srž prvog uzbuđenja preko provalije vremena. U Lonesome Tonight, Pi Džej stalno pokušava nešto da nam saopšti glasom koji je nestvaran kao svila sa klasja, kao odbačena preobuka zmija i cvrčaka. Kad se oglasi rečima: “Are you Elvis?/Are you God?/Jesus sent to win my trust?/Love Me Tender are his words/As I have loved you, so you must”, ona ta pitanja upućuje onom izmaštanom ljubavniku u sebi koji je istovremeno osnažitelj njene sopstvene vere. Pastoralna Jovanka Orleanka ovde čuje reči svog ličnog Hrista kroz rokenrol pesmu.

Rekosmo već, Poli Džin ponire u zvuk starih heroina engleskog folka – u Seem an I sa njenim starinskim zvukom i zanosnim rimama (“Seem an I a childhood/of quartere’il and wormwood/of not-friends running nowhere/of vog a-veiling elsewhere”) i narednoj The Nether–edge – ona kao da dotiče svet nikad snimljene pesmarice Sandi Deni i Led Zeppelin, sa glasom na ozbiljnim izazovima ritma nalik jahanju kroz fantastične predele iz Alise sa druge strane ogledala: “Now it looks it almost zounds/Wordle zircles wider/With the silence upside down/Horse atop the rider”.

Naslovna I Inside the Old Year Dying možda i ponajviše podseća na onu staru Poli Džin, tako sablasna i neodoljiva, puna turobnosti koja plamti, dok All Souls – sa svojim oneobičenim zvucima duvača, ponajviše u duhu starije koleginice Björk – dočarava sumornu procesiju čarobnjaka i bludećih devojačkih duša što prizivaju misterioznu silu erosa po imenu Vajman-Elvis sve vreme: “A carnival, a flesh farewell/Hiessens rising from the, from the dead/’Wyman-Elvis’, calls our girl/And counts the ash to where, to where he bled”.

I sve ono dalje evocira prvobitnu nežnost ljubavi, oličenu u signifikantnom stihu: “Love me tender”. Obe pesme posvećene avgustu na albumu proriču kraj detinjstva i probuđenost žudnje, presečene grozničavim transom I Inside the Old I Dying, da bi A Child’s Question, July počela naizgled neuobičajenim stilom za ovu ploču, samo da se u međuvremenu razvije do prave The Battle of Evermore novog doba sa glumcem Kolinom Morganom u duu.

I konačno, A Noiseless Noise označava ponovo povratak nekadašnje Pi Džej: “Absence, absence, absence/Cold moon comes down curdling, curdling/Through reddening leaves that are falling/Falling, falling, reddening”, da se sve okonča slatkom melodijom i rečima nalik iščašenoj molitvi. Kad Harvijeva na samom kraju pesme pošalje svoju ljubav kući savetujući joj da se okane svog lutanja, to je kao kad En Brigs blagoslovi svog voljenog da ode svojim putem u čuvenoj numeri Go Your Way. A ono završno zujanje? Je li to možda duša one muve iz Tita Andronika? Osveta neuništive prirode? Poli Džin zna najbolje.

Svakako jedno od poetski najenigmatičnijih i istovremeno emotivno najdirektnijih dela sa njenim potpisom, koje će se sigurno istraživati u godinama što dolaze.