Dok je Tomas Bernhard Austrijanac koji mrzovoljno sedi u beržeri i žali se na Austriju i Austrijance (zapravo, njegov narator, koji je Tomas Bernhard, koji je njegov narator, koji…), Karl-Markus Gaus je Austrijanac koji radije uzima put pod noge, a najistrajniji predmet njegove putničke radoznalosti i kulturne fascinacije upravo su oni “prelazni” rubovi Evrope, oni krajevi gde se još vide i osećaju šavovi, onako kako su se već krojile i cepale carevine, a najviše ona “njegova” habzburška, te otomanska naravno, i ne naposletku moskovska, koja uglavnom figuriše kao daleka pretnja – ređe kao obećanje spasa – sa stepskog severoistoka.

Zapravo, K.M. Gaus nije putopisac u onom “klasičnom” smislu – šta god to bilo – nego esejista kojeg gotovo opsesivno zanimaju rubne evropske kulture, kakvima kao Austrijanac i sam na neki način pripada, mada je ta austrijska pozicija dakako privilegovana: moglo bi se reći da je to rubna pozicija unutar “nerubnosti”, usled pripadnosti velikom jeziku i onom poslednjem, najistočnijem Zapadu koji više to jeste nego što to nije. A i taj se, odavno je to primećeno, završava na bečkom južnom banhofu, gde počinje Balkan… Ili je barem počinjao dok je Sudbanhof još postojao, a sada se valjda razlio kojekuda.

U knjizi nedavno prevedenoj kod nas, Gaus je sabrao četiri svoja putovanja, ili tačnije, četiri tematske tačke svojih daleko brojnijih putovanja, od kojih se neka ponavljaju već decenijama, jer se Gaus tim tačkama uvek iznova vraća. Prva je celina posvećena Moldaviji, možda najtajanstvenijoj evropskoj zemlji, u čije postojanje u koordinatama opipljive zemaljske stvarnosti pomalo sumnjamo čak i mi koji duboko u kostima osetimo kad god vetar iz moldavskih polja dune na ovu stranu. Najsiromašnija evropska zemlja, zaturena u Bermudskom trouglu između rumunskog, ukrajinskog i (veliko)ruskog latentno hegemonizujućeg faktora, komplikovana, dostojanstvena i tužna, tek je sada, sa Putinovim ratom, pomalo izronila iz dremljive anonimnosti, ali Gaus na vreme baš na njenim složenostima i kontroverzama detektuje tipične srednjoistočnoevropske probleme, suštinski nerazrešene još otkad nam je neuredan raspad bečko-peštanske carevine eksplodirao u lice (a posle i drugi raspadi, kriva srastanja i još krivlja cepanja). Nije to, brašo, ni ona “druga Evropa” Česlava Miloša, nego je, pre će biti, neka treća, ona sa ulaznicama za stajanje.

U trećem tekstu, nazvanom “Oči Zagreba”, Gaus piše o tri svoje posete hrvatskoj metropoli, jednoj u vreme poznog socijalizma i umorne Jugoslavije, drugoj u vreme agonije Tuđmana (ne nužno i tuđmanizma) i trećoj u ono optimističko i poletno vreme pred ulazak Hrvatske u Evropsku uniju, kada se činilo da su raznobojne aveti prošlosti ostale negde daleko iza, sve sitnije u retrovizoru. A nekom vrstom nevoljnog kulturnog junaka Gausovih zagrebačkih putešestvija je veliki Fric, Miroslav Krleža, princ-pesnik jedne male i skrajnute kulture, kojeg bi – odavno bezbedno mrtvog – lokalne kulturne velmože nekako da što bolje prodaju “na zapad” (a Austrija je kapija zapada, zar ne?) za odgovarajuću simboličku proviziju, a što proizvodi izvesne gotovo komične kulturne nesporazume. A bogme i jednu antologijsku (i izazovno filmičnu) scenu kulturno-gastronomske nelagode, čiji je protagonista znameniti “Krležin Ekerman” dr Enes Čengić, a o kojoj možete dovoljno naslutiti iz uvodne Gausove rečenice: “U Zagreb sam prvi put otišao kako bih posetio jednu grupu nesrećnih učenjaka i da bih pojeo jedno oko.”

U četvrtoj celini, tema hodočašća je Bugarska, i to ponajviše ona rubna, recimo podunavska (Vidin i Ruse), pa ona koja se najdirektnije dodiruje sa islamskim svetom, i tako dalje: rekosmo već, Gausa zanima svaki limes, a to znači pre svega da ga zanima egzistencijalno iskustvo pograničnosti i polivalentnosti, života među nanosima ili sedimentima različitih istorijsko-identitetskih narativa, kako bi to nazvali pametni i knjiški ljudi.

Hm, prvi, treći, četvrti… a gde je drugi?! Njega sam izdvojio jer nas se najneposrednije tiče, tu nam je pred kućnim pragom; u putopisnom eseju “Mrtve devojčice iz Futoga” Gaus šparta Novim Sadom i okolinom (u društvu ljudi poput Lasla Vegela), te posećuje ne samo groblje nego i sve istorijske i kulturne aveti ne samo starog, nestalog Futoga nego i cele zajednice podunavskih Švaba, kojoj je pripadala i njegova majka, i koje su na bezbroj načina – od kojih će neke tek ovde otkriti – upisane u njegov vlastiti weltschmerz.

Rekavši da “nije klasičan putopisac” možda sam nehotice naneo nepravdu Gausu kao piscu, jer njegovo je oko na putu izvanredno pronicljivo, a uvidi sveži i neopterećeni stereotipima bilo kojeg predznaka. Gde god se nađe, radoznali Austrijanac zahvati široko u vremenu i prostoru i duboko u tkivo društva, družeći se i sa intelektualcima raznih provenijencija i sa tzv. običnim svetom, i sa onima koji misle da su nešto dobili i sa onima koji znaju šta su sve izgubili u najnovijim izvlačenjima istorijskih tombola. Ishod je knjiga koja se čita lako i brzo, takoreći halapljivo, a o kojoj se razmišlja dugo.

A taj Komrat, hmm, možda bi stvarno trebalo otići tamo i procunjati malo? Sigurno ćeš naučiti nešto što ti neće reći ni Firenca ni Barselona. Jer, nismo mi ni približno te sreće da su sve važne priče o nama pohranjene u lepim gradovima. Mi smo oni koji putnika-namernika dobrodušno ponude gumenastim jagnjećim okom, pa se čude što se, stidljivko jedan, toliko snebiva da zagrize.