Toliko se homo sapiens promenio tokom moje tamburaške karijere, koja je za evoluciju manje od treptaja, da iskazati ne mogu: prosečan kafanski gost (jer gotovo je izgleda sa mojim koncertima, festivalima i sl.) priseća se svoje omiljene pesme pomoću mobilnog telefona, ali i to što odabere iz "favorite songs" nema strpljenja da odsluša: pred kraj prve strofe uveliko je nanišanio novu pesmu i, evo ga, već sriče njen naslov kapelniku ili najbližem muzičaru…

Ovi, pak, koji još uvek poručuju iz glave – pametan piše, a budala pamti – zaprepašćuju te naslovima ("jel znate ‘Kakaljin’?) ili onim što je za njih ključna reč, čemu se pribegava ako je naslov nepoznat ili muzičarima nejasan ("jel može ono ‘svaku ženu’?), pa šta se vama sviđa u pesmi "Kakaljin" kad ne razumete da se radi o voćki zvanoj kalina, doklen deminutiv, koji je u ruskom kao dobar dan, glasi "калинка"? Vi ste slušajući crvenoarmijski hor premestili poslednji slog na početak i dobili "kakaljin" koji u vašoj glavi zvuči kako?! Kao grad? Kao prezime nekog generala, ili manastira (Kakaljin-Šaoljin?)?! Vama se dopao solista, na početku drži gore ton "a", svideli su vam se hor i orkestar jer složno ubrzavaju, idu kao u jedan u krešendo i dekrešendo, to se vama dopalo, a to baš u kafani nećete dobiti, jer je kapela pesmu sroljala za kvartu, složiće u najboljem slučaju tri glasa, od one sile koju su armijski hor i orkestar nosili preostaće puka i uboga, šuplja savesnost kafanske kapele da stvar ubrza do krajnjih granica ritam sekcije, i da reči koliko-toliko budu razgovetne: tražiti "kakaljin" je otprilike kao poručiti "Mesečina, Bato" (Message In A Bottle).

"Svaku ženu" neko iz orkestra brže ili sporije nađe u pesmi "Kada padne prvi sneg": svaka žena se pojavljuje tek u trećem činu, ama poručilac prenebregava i pahulje, i smetove, i sonice, i konje, taj trpi celu pesmu jer će u trećoj on da nadjača orkestar, "svaku ženu volim jaaa, svaku žeeeeeeenu…", za stolom je i njegova venčana supruga, blago začuđena što njen čovek kad sedne u sanke prerasta u tolikog baš sladostrasnika i takoreći bećara.

&

Dugo sam se opirao ruskoj muzici koja je dok sam se napajao marksizmom u "Patris" stizala najvećma kao ciganska, tu se uzdisalo, otvoreno jecalo, zagrcnjavalo, pa se naglo stajalo i kretalo opet ispočetka, gledao sam kako to zahuktavanje parne lokomotive oduševljava moje društvo, tja, kao da izneveravam naše Cigane od kojih sam naučio toliko krasnih pesama – zašto vi mislite da su "Две gитары" toliko baš bolje nego "Tarapani"? A-ja, ekipa pada u trans, orgija odugovlačeći preko svake muzičke mere početak refrena, orgija potom ubrzavajući i ponavljajući do besvesti "Эх раз, ещё раз…"

&

Negde oko moje tridesete, kad sam prelomio i da se upišem u "Crveni signal" – beše mi puklo pred očima da i svojim već poslovičnim nevozaštvom preuzimam odgovornost, jer mora stalno da vozi moja žena koja usled toga ne sme nikad ni da pije – e, u to vreme počeo sam da se otvaram i prema Sovjetskom savezu, nakon moje službene posete 1977. (kao člana hora), odjednom je (vdrug!) taj narod koji beše pod teškom mojom stegom preplavio moj gramofon koncertima Čajkovskog, Rahmanjinova, horskom muzikom od koje nisam znao šta bih pre, koračnice, bdenija, žetelačke pesme, častuški, čuda neviđena, instrumentali gde bi bajan ili balalajka počeli tako skromno da bih pomislio "ovo ima da skinem obavezno", ali bi заслуженные артисты stvar toliko ubrzali i zapržili improvizacijom vežbanom godinama na odseku za narodne instrumente, da bih dizao ruke, a kasnije neke od tih komada i zamrzeo te gurnuo u ropotarnicu istorije, pa ipak, ipak, možda bih uoči nove 2013. godine mogao da budem izvesn. broju čitalaca vodič kroz stepu snežnu trojka juri, možda bih mogao blago usmeriti nekog ko namerava da zavoli rusku muziku, kao što je predsednik Nikolić zavoleo celu tu državu, njen jezik, kulturu, armiju, rudna bogatstva, manastire, jezera na čelu sa Bajkalskim – "Славное море — священный Байкал…".

Nisam nadležan baš kao Ezra Paund za književnost (pročitati "ABC of Reading", u izvrsnom prevodu Milovana Danojlića pre no što je primio koštunićanstvo), tamo ima lektira koja je za mladog čoveka obavezna, koja će ga kao vakcina čuvati od svega rđavog što ga u svetskoj hiperprodukciji čeka. Šta bi, dakle, obavezno trebalo da posluša neko ko zna ruski i neko ko ne zna ruski? Rang-listu ne bum pravil ni mrtav (ljubazno sam odbio da glasam i ko su najbolji a ko najgori novinari): pesme će biti segmenti Rubikove kocke.

&

Kocka plava. "По Смоленской дороге", peva sam Okudžava, autor, ali peva i Žana Bičevskaja, i čovek ne zna šta je lepše: glas, gitara, stihovi, akordi, ponavljanja… "По Смоленской дороге – леса, леса, леса / По Смоленской дороге – столбы гудят, гудят" (Na putu za Smolensk šume, šume, šume/Na Smolenskom putu stubovi, gude, gude…; neka vam prevede neko bolji od mene, biće mi drago), u drugoj se strofi opet sve ponavlja, "По Смоленской дороге метель в лицо, в лицо", ponovljene reči zar ne smeštaju namernika u prostor nepregledni gde sve traje i traje, eto i ja da malo ponavljam, nisam tom stilskom figurom dosad baš zlostavljao publiku, dok dospete do "Две холодных звезды – голубых моей судьбы" već ste proputovali više nego što ćete ikad sa turističkom agencijom, u jednom stihu imate sliku i neba i jezika neizrecivo bogatog, nadam se da je Nebojša osigurao link: click now!

&

Kocka crna – Vladimir Visocki: Корабли… Tu gitara i ne mora da bude безупречно настроена, čovek štimuje uvek, njegov glas reže i reži, i kad otpočne refren osetićete silovitost istine, biće to više udarac nego poslastica (koju čovek često očekuje od muzike i poezije), ali ćete ga podneti skupa sa Visockim kao prvoudarenim: "Возвращаются все/ кроме лучших друзей" (Vraćaju se svi/Osim najboljih prijatelja"), nemam prevod ni original pri ruci, a stidim se da ovo tražim po internetu, ovo je moja baština, moja mala unutarnja kolekcija, moram toliko znati naizust’: Возвращаются все, – кроме тех, кто нужней/ Кроме самых любимых и преданных женщин/ Я не верю судьбе / Я не верю судьбе, а себе – еще меньше (Vraćaju se svi/Osim onih koji su najpotrebniji/Osim najjvoljenih i najodanijih žena/Je ne verujem sudbini/Ja ne verujem sudbini/A sebi – još manje!" Kao što postoji fraza "za tačnost prevoda jamči taj i taj", tako za ovaj perevod ne jamči niko, ali i u "Lađama", gle, ima ponavljanja, kao i u partizanskoj pesmi gde je do smrti četiri koraka (Tы сейчас далеко далеко / между нами снега и снега…)

&

Kocka jarkožuta: Okudžava. Znate samo "Пока Земля еще вертится…"? Poslušajte ovu o Arbatu koji mu je iz stiha u stih poziv, pa religija, pa otadžbina kroz koju je celu nemoguće ikad proći.

&

Kocka maslinasto zelena poradi toga što sam pesmu čuo u izvedbi nekog armijskog preškolovanog baritona i zazvučala mi je kao da je posvećena vojničkom životu na karauli u Mandžuriji: "Выхожу один я на дорогу". Ne znam ni sad ko je kompozitor, ali tekstopisac vam je Ljermontov, u dvadeset i nekoj svojoj godini napisa, molodec, pet neverovatnih strofa koje sam ja kao tuđa kost takoreći odjednom upamtio, skinuo sam bio reči sa ploče, dao ih na veštačenje kojom mi je prilikom rečeno da je to nešto antologijsko, puškinsko ili ljermontovljevo, bi ovo drugo, i dragi čitaoci, da vam pesnikovo prezime ne bi i nadalje budilo samo sećanje na naš SUP koji u toj ulici ima svoje časno zdanje, poslušajte pesmu, a ja nemam više mesta da je prevedem. Za sledeći novogodišnji broj biće "Я ехала домой", u legendarnoj izvedbi legendarne Rade Volšanjinove, izvinjavam se ukrajinskom narodu što će "Рідна мати моя" biti prikazana tek za godinu dana, svim čitaocima, ali i njihovim bližnjima koji su još nepismeni, kao god i onima koji su izgustirali moje творчество, želim svaku sreću u novoj godini i inače.