Druga polovina festivala je više ličila na BITEF na kakav smo navikli, jer su izvedene predstave koje pripadaju tzv. izvođačkim praksama. Ove predstave su značenjski sasvim otvorene za različita tumačenja, tako da ukupan utisak umnogome zavisi od spremnosti i sposobnosti gledaoca da se upusti u avanturu otkrivanja značenja. Sve predstave zastupaju aktivizam tako da čitav festival ima tematsko-idejnu zaokruženost. O dvema muzičkim predstavama Sunce i more i Raspevana mladost već je pisano sa stanovišta muzike u prethodnom broju ,,Vremena”, tako da ću ovom prilikom skrenuti pažnju na neke dodatne mogućnosti iščitavanja.

Sunce i more (autorke Rugila Barzdžukaite, Vaiva Grainite i Lina Lapelite iz Litvanije) je opera-performans i bavi se ispitivanjem savremenog turizma koji je, sa jedne strane, vrhunac uživanja u potrošačkom društvu, a sa druge strane, banalna navika savremenog čoveka, sa štetnim dejstvom na eko-sisteme. Izložbeni prostor “Cvijete Zuzorić” bio je posut peskom. Tako je stvoren začudni “sudar” realnog (pesak, peškiri, kostimi, razni rekviziti za plažu) i artificijelnog tj. operskog pevanja i samog izložbenog prostora. Publika gleda aktere opere-performansa odozgo, sa galerije, iz perspektive Sunca, kako kažu u katalogu. No, nama se čini da pozicija gledaoca predstave više odgovara poziciji iz koje su Evropljani posmatrali žive izložbe na velikim internacionalnim, kolonijalnim izložbama sa kraja 19. i početka 20. veka. Na njima su izlagane egzotične životinje, katakali plesači, kao i čitava afrička sela kako bi građani Evrope mogli da vide kako izgleda život u kolonijama. Tako smo se mi, beli Evropljani, našli u paradoksalnoj situaciji da posmatramo druge Evropljane kao izložbene eksponate i reprezente potrošačkog društva dok oni samozadovoljno uživaju u plaži. Predstava Sunce i more dobila je nagradu publike.

Judit Berec, Bence Đerđ Palinkaš, Mate Sigeti (produkcija Kuća savremene umetnosti Trafo, Budimpešta, Mađarska) su inspiraciju za predstavu Raspevana mladost pronašli u istinitom i neobičnom događaju iz susedne nam Mađarske. Sadašnja vlast je naložila da se sruši stadion koji je bio simbol socijalističke izgradnje da bi na istom mestu bio podignut novi stadion koji reprezentuje savremenu Mađarsku. U predstavi se prepliću stihovi iz doba socijalističkog realizma, koji su slavili zdrav duh socijalističkog naroda, sa savremenim stihovima koji takođe slave sportski duh, ali savremenih nacionalno osvešćenih kapitalistički usmerenih Mađara. Autori i izvođači ukazuju koliko je estetika rigidnih režima slična čak i kada su oni naizgled dijametralno različiti. Kao i u prethodnoj predstavi, insistiranje na lepoti izvođenja pesme otkriva banalnost, koja se u savremenom svetu pokušava sakriti iza tzv. klasičnih formi i tradicionalnih vrednosti. Insistirajući na “lepom” pevanju, obe predstave otkrivaju ne tako lepe istine o savremenom svetu. Raspevana mladost bi trebalo da gledaoca podstakne da postavi sebi ključno pitanje: a gde smo mi u svemu tome? Da li bi ovi ili slični stihovi bili primenjivi i na naš slučaj? Kakva je veza nacionalizma i sporta kod nas i kakvu ulogu ima država u tome?

Pretposlednje večeri gledali smo predstavu Dženi nastalu na osnovu istoimene drame Ivane Sajko, a u režiji Anje Suše (produkcija Švedsko gostujuće pozorište Riksteatern i Kraljevsko dramsko pozorište). Predstava Dženi se tematski i idejno sasvim uklapa u aktivističku koncepciju ovogodišnjeg Bitefa. Ona govori o problemima ekologije i narastajuće klasne nejednakosti, a ovi problemi se posmatraju iz pozicije žene i pojedinačnog građanina. Šta pojedinac/pojedinka (ne) može da uradi da bi se promenila ukupna situacija u društvu? Da li je u redu da svoje građansko pravo na inicijativu delegiramo heroini koja će društveni problem rešiti za (sve) nas i da li je takvo rešenje uopšte moguće? Kakva je sudbina heroine (Dženi je moderna Jovanka Orleanka) u svetu u kome se vrednosti koje bi trebalo da pripadaju svima nemilice razvlače i otuđuju i prelaze u posed ekstremne manjine? Tekst Ivane Sajko je tekstualna površina otvorena za rediteljsko-glumačka razmaštavanja, a ne klasičan dramski tekst. Rediteljka Anja Suša je imala veliku podršku u Damjanu Kecojeviću, saradniku za scenski pokret; zajedno je sa glumcima putem improvizacije razmaštavao scensku radnju sa namerom da je učini atraktivnom i idejno jasnom. U tome su im pomogli svojim rešenjima scenograf i kostimograf Helga Bumsch, majstor svetla Emanuel Arvanitis i kompozitor Adde Huumonen. Za razliku od prethodnih dveju predstava koje su zabavne i čiju teatarsku slagalicu možete uspešno da “rešite” već posle desetak minuta, Dženi traži konstantan napor od gledaoca. Ovo je teatarski najkompleksnija, najteže prohodna predstava i uz ozbiljan rizik da je doživite kao bolno monotonu ako ne pronađete svoj ključ za gledanje. Predstava Dženi je dobila Gran pri festivala. Čini nam se da je dodatno uzbuđenje ova predstava izazvala samom činjenicom da je nju režirala Anja Suša, nekadašnja selektorka Bitefa koja odavno više ne živi u našoj zemlji. Negovanje dobrih veza umetnika koji su otišli sa “maticom” trebalo bi da bude deo kontinuirane aktivnosti naše zemlje.

Plesna predstava iz Afrike Wakkat (koncept i koreografija Serž Eme Kulibali, produkcija plesno pozorište Faso iz Belgije/Burkine Faso) prikazana je poslednje večeri festivala. Ona je nastala na spoju tradicije evropskog modernog plesa i umetnosti Afrike. Kroz ples umetnici govore o sudbini Afrike, o životu pre kolonijalizacije, o otimanju blaga (veliko zlatno brdo u uglu pozornice) i borbama koje izaziva pohlepa. Na kraju predstave, crni veo prekriva zlatno brdo i ono se stapa sa crnim podom čime se dolazi do stapanja u jedno tla, blaga i čoveka koji pleše. Plesači su fizički izuzetno spremni i posvećeni. Koreografija je verovatno nastala iz plesačkih improvizacija, te ima puno ponavljanja i variranja. Koreografu Kulibaliu dobro bi došla saradnja nekog dramaturga koji bi mu pomogao oko dramaturgije predstave. Muzika u predstavi se izvodi uživo i ona treba da doprinese utisku duha Afrike isto kao i svetlo koje sugeriše noć punog meseca u afričkoj ravnici. I ova predstava kao i prethodne tri traži gledaoca strpljivog za iščitavanje ne uvek jasnih teatarskih znakova.

Tako se završio 57. Bitef. Trajao je kratko, a pripreman je pod nepovoljnim uslovima. Iskreno se nadamo da će Gradski sekretarijat za kulturu kao i Republičko ministarstvo za kulturu već ovog meseca početi da podržavaju pripreme selektorskog tima za naredni Festival. Bitef je suviše važan da bi mogao da trpi neizvesnost i proizvoljnost. Naša očekivanja od Bitefa su velika ne samo zbog duge tradicije već i zato što je on naš glavni pozorišni prozor u svet. Kako ćemo razumeti ono što se dešava oko nas u mnogome će odrediti kakvo ćemo pozorište gledati na našim scenama.