Ubistvo Premijera je događaj koji će po mnogo čemu obeležiti naše živote. To je, takođe, bila medijska bomba čija se eksplozija čula daleko van granica Srbije i Crne Gore. Iako se događaji nižu filmskom brzinom, moguće je napraviti osvrt na izveštavanje ovdašnjih televizija imajući na umu ograničenja koja podrazumeva vanredno stanje u zemlji.

Počnimo od snimka ubistva ili, tačnije, snimka Premijerovog vozila i pratnje nekoliko minuta posle atentata. Ekskluzivni snimak napravila je ekipa TV B92, tako da je svet obišla slika telohranitelja i jurnjave automobila. Odmah treba reći da se na snimku ne vidi Premijer, što je bilo jedno od najčešćih pitanja i na čemu su izgrađene bezbrojne teorije o rasporedu i broju ubica. Tada su sve ovdašnje televizije poslale reportere u Klinički centar Srbije, a zatim i u Vladu, gde je Nebojša Čović imao nezahvalnu ulogu da tužnu vest saopšti građanima Srbije. Uskoro je usledilo proglašenje vanrednog stanja i tada je na televizijama počela improvizacija. Prvog dana RTS je uspeo da sklopi korektan program, ukoliko izuzmemo večernju emisiju gde su u studiju bili vidno potreseni gospoda Batić, Čović i Mićunović. Potpuno deplasirano je u tom trenutku bilo pitanje voditeljke, koja je gospodina Mićunovića pitala o sukobima sa pokojnim Premijerom. On je, umesto toga, govorio o 30 godina njihovog ličnog prijateljstva, svesno prećutavši komentar na postavljeno pitanje. Usledila je takozvana ozbiljna muzika. Iz meni potpuno neobjašnjivog razloga, kod nas se pod ovim pojmom, još od vremena smrti socijalističkih vođa, podrazumeva klasična muzika. Ne bih da pametujem, ali izgleda da je jedino na B92 prigodna muzika bila i iz drugih žanrova. Tužan može biti i džez, bluz, dok klasična muzika može biti veoma vesela – valceri na primer. Pomalo sulud izuzetak opštoj atmosferi bilu su SOS kanal sa nebuloznim okruglim stolovima na sportske teme i dečiji kanal sa crtaćima. Vanredno stanje, prema dogovoru Vlade i medija, podrazumeva izbegavanje objavljivanja nezvaničnih i neproverenih informacija.

Tada je objavljena lista kriminalaca odgovornih za zločin. Videli smo slike, čuli imena i što je još važnije – naučili nadimke svih važnijih kriminalaca u Srbiji. Osim Legije, tu su i Šiptar, Budala, Pacov, Kum, Prevara, Fuksa, Ranac, Jumba, Bagzi. Priznajem da me ovaj niz fizionomija i nadimaka uplašio. Ako je to bila osnovna namera – uspeli su. Nadalje, gotovo svi moji prijatelji i poznanici reaguju po pravilu isto. Počeli smo na ulici da zagledamo ljude, prvo nesvesno, a zatim svesno, jer i drugi bulje u nas. Objavljen je i telefon za dojave – što u ovom trenutku treba shvatiti kao saradnju s građanima, pre nego nemoć policije. Istini za volju, fotorobot ubice koji smo videli neće biti od velike pomoći, jer izgleda kao prosečan student s naočarima i malo opsesivnim razdeljkom.

Treba obratiti pažnju i na fenomen koji se ponavlja svaki put kada se u Srbiji demokratske snage sukobe sa tiranijom, bilo politike, bilo kriminala. Nikakvih vesti nije bilo ni od SRS-a ni od SSJ-a, a socijalisti su se uplašeno oglasili glasom Bakija Anđelkovića i zatim zaćutali.

U subotu je usledio prenos sahrane. Glavni posao odradio je RTS, što je valjda normalno. Zaista, raspored kamera i reportera gledaocu je mogao da dočara atmosferu sa poslednje šetnje Beogradom. Ipak, iznenadila me je količina patetike u komentarima, jer je najjači efekat imala upravo tišina koja je pratila najveći deo sahrane. Tu tišinu smo mogli čuti i ona je bila najjasnija poruka o dostojanstvu. Što se tiče plakanja i potresenosti na sahrani, pustićemo da prođe određeno vreme da bismo ocenili iskrenost emocionalnih izliva. Uopšte, ako pratimo život gospodina Đinđića i njegov politički i životni stil, osnovna karakteristika bi bio – modernizam. Tragedija je što je tek njegovim ubistvom on upao u tradicionalni srpski mit o heroju-žrtvi. Pozitivno deluje izjava gospodina Živkovića – koji je odbio pomisao da od smrti Premijera stvara marketinški eksploatisan mit o Demokratskoj stranci. Trebalo bi se čuvati takve mitologije jer ona na ovim prostorima pravi heroje i od Miloševića i od Šešelja. Gospodin Đinđić je upravo njihova suprotnost.

U ključu pomenute mitologizacije treba posmatrati nevešte pokušaje TV Pinka da kroz odgovarajući filmski program popuni prazninu nastalu kada program ne može da bude ružičast. JFK, pa Harison Ford i teroristi, građanin X, da bi se stvar potpuno iskomplikovala s hapšenjem gospođe Ražnatović. Pre samo nedelju dana ona je osvetlala obraz srpstvu pred predstavnicima hrvatske i bosanske estrade. Poznata kostimografija i patriotske poruke, koje verovatno nisu prijale gospodinu Mitroviću na dodeli Pinkovih nagrada. Nezgodnu pesmicu je odrecitovao i Bora Đorđević i to u lice prisutnoj ružičastoj ekipi. Nezgodno je bilo i prenositi rušenje zdanja u Šilerovoj jer je, kao i Cecina rezidencija, simbol i mesto moći. U medijskom smislu – to je televizija Pink, asocijacija je dakle više nego očigledna. Ipak, treba biti iskren i reći da je Pink i tokom svih proteklih dana, čak i s emisijama tipa – kako je sniman taj i taj film – bio gledan gotovo koliko i informativni programi drugih kanala. To je podatak o kojem treba razmišljati, jer toliko medijske mitomanije jedna zemlja teško može da izdrži. U samo nedelju dana gledaoci su videli smrt Premijera, rušenje mita o svemoćnim bosovima iz Smoljinca, rušenje zabranjenih dvora, sunovrat udovice Ražnatović – ‘ajdučkog jataka, ali je ostao nedirnut mit o uspešnom biznismenu…