Fiona Epl i Bob Dilan zaista imaju nešto zajedničko: i jedno i drugo snimili su ove 2020. svoje nove, autorske studijske albume nakon pauze od osam godina. Onaj Dilanov, naravno, već je legendarni junski Rough and Rowdy Ways (na kome se gospođica Epl uostalom pojavljuje kao deo njegovog benda!), dok je Fiona stvorila remek-delo Fetch the Bolt Cutters par meseci ranije, uglas pozdravljeno podjednako od strane alternativne, kao i mainstream kritike. Ali se tu sličnost među njima ne završava. Baš naprotiv.

Ako volite Viktoriju Vilijams i druge otkačene žene Amerike, a zatim i Džoni Mičel, Džona Lenona, Dejvida Bouvija, ranu Lori Anderson i Meredit Monk, sve one bazične muzičke forme crnih umetnika na kojima i te kako počiva beli rokenrol, kao i ponešto od radikalne prakse vodvilja – ili ste prosto fan iščašene muzike za reklame i crtane filmove – onda Fiona Epl svakako ulazi u vaš najuži izbor za omiljenu umetnicu. Psihodelija? – O, da! Ali ona sasvim savremena, u smislu rudimentarnih elektronskih slojeva à la Animal Collective, što se naziru ispod Fioninih mnogih magičnih zvučnih velova takođe. Junakinja naše priče pri tom je i nova i stara u isti mah; najmanje već četvrt veka prisutna na sceni, ali uvek iznova doživljena kao otkriće u onoj narednoj generaciji obožavalaca muzički začudnog.

I ritam objavljivanja njenih albuma prilično se kosi sa uobičajenim navikama muzičke industrije, dodatno podupirući kultni status koji Eplova uživa. Uglavnom snimani sa višegodišnjom pauzom između, ali zato načičkani uvrnutim suviškom emocija i zvučnih gestikulacija, naročito u poređenju sa osetno zgaženim umetničkim standardima današnjice – pravo je iznenađenje da uopšte postoje. Kao i to što je njihova autorka već nebrojeno puta u prošlosti nominovana, a zatim i zaista ovenčana nekim od najprestižnijih svetskih muzičkih priznanja, te da je, takva kakva jeste, do sada prodala – čak preko 10 miliona ploča!

Kada progovara o njenom poslednjem ostvarenju Fetch the Bolt Cutters, globalna muzička kritika sasvim je jasna: novi album Fione Epl najbolji je u prvih 6 meseci ove godine. Jer, ako neko na uglednom veb-sajtu Metacritic – tom najrelevantnijem skupu recenzijskih iskaza, odnosno pregledu i preseku vrednosnih sudova svetske muzičke reči u vezi sa nezaobilaznim albumima trenutka – ima ocenu 98 od 100, onda to nesumnjivo znači da su svi potpuno jednoglasni u stavu da je reč o neverovatnom umetničkom postignuću. Mnogo važniji, međutim, jeste onaj momenat kada zavrtite Fioninu ploču na kome god uređaju da vam je pri ruci: u taj mah ostajete začarani simfonijom kućnih duhova njenog doma u Venis Biču, Kalifornija, u kojem se avantura snimanja ovog albuma pretežno odvijala poslednjih, pa ciglo pet godina.

Fiona Epl već dugo uspeva da umakne svakoj krutoj žanrovskoj klasifikaciji – iako kao autorka nedvosmisleno boravi i stvara na obodima scene alternativnog roka, to je tek frtalj priče, onaj manje važan. Činjenica da se ove godine pojavljuje i među probranim saradnicima Boba Dilana, na njegovom fascinantnom albumu Rough and Rowdy Ways, samo doprinosi utisku o snažnim folk korenima njene neuhvatljive muzičke ličnosti. Vredna poput dijamanta, kreativna srž Eplove uspela je da zgromi i starog Boba… Fiona se, drugim rečima, uz njega nije pojavila baš slučajno.

I, evo albuma kojeg muškarci možda i ne treba da recenziraju (prim. D.A.), bez obzira što su svesni da se radi o veoma intenzivnoj autorskoj pojavi, koja ovog časa potpisuje možda i svoje ključno izdanje. Neprestane promene raspoloženja i pravaca kojima se kreću Fionine pesme – poput vode što se neobjašnjivo talasa u kakvom vilinskom vrču – pripadaju u najvećoj meri onom metafizičkom i filozofskom u ženskom biću, pa zato dobro promislite pre nego što celu stvar zakucate u čvrsto definisanu kategoriju. Jer, album Fetch the Bolt Cutters Fione Epl nije tek jedna od mnogobrojnih kantautorskih reakcija na prilike u kojima se svet nalazi, nego nešto začikavajuće živo, što iz prve ruke provocira isti taj svet da reaguje, zavodeći ga usput poput misterioznih sirena.

Osim ženskog glasa i klavira, ovu muziku na upečatljiv način nose udaraljke i bubnjevi. Šta nam to drugo govori sem da Fiona hvata ritam univerzuma u trenu, koristeći ga kao prevozno sredstvo ka najintimnijim predelima duše? Njeni osvrti preko ramena na prošlost, manje su zato sentimentalne pripovesti o pretrpljenom bolu – a bolovi su bili izuzetno veliki – već mnogo više zapitanost nad onim dobrim i lošim sastojcima životnog iskustva. Iz tog beskonačnog prediva uspomena i mašte, ona izvlači gradivne niti za neki stvaralački obrt višeg reda.

Tako još od uvodne pesme I Want You to Love Me postaje jasno da je ovde reč o beskompromisnom senzibilitetu koji se sučeljava sa samim sobom, sve govoreći o tome šta se navodno dešava nekom drugom. Izvlačeći nas iz kaveza svakodnevnog bitisanja svojim (po)žrtvovanjem, tokom kojeg dopušta sebi da prelepo peva, greši, podvriskuje ili ciči kad treba, govori strašne i drage reči, te koristi svoj klavir kao pogon fantazije – Fiona Epl zapravo uznemirava jednim ultimativnim zahtevom da se život živi najpunijim plućima i bez straha. Kada u tužnoj istoriji zlostavljanja od strane klike devojčica u svom razredu, ona kaže: "Shameika said I had potential", momentalno se setite sopstvenih ranih jada tokom školskih dana, ukoliko ste samo malčice bili drugačiji od ostalih. I onog nekog stvarnog ili zamišljenog prijatelja koji ti kakvom usputnom rečenicom objasni stvar u sekundi, čineći da istog časa odrasteš i ukapiraš celu tu podmuklu mehaniku odvijanja već podeljenih uloga – među kojima za tebe nema mesta. Na svih 13 kompozicija ovog grandioznog albuma, Fiona osvetljava muku egzistencije svojim oštroumnim istinoljubljem, praktikujući emotivno rizičan nastup što otvara najpre srce u vama, a onda i oči.

Sa naivnošću i ranjivošću jednog autsajderskog giganta kakav je bio Danijel Džonston, ova neobična devojka prolazi kroz staništa živih priča, u kojima ljudi čine njegov nanezahvalniji deo. Od njih se zato valja braniti dečjim tonom u pesmama. Zato naslovna numera Fetch the Bolt Cutters govori o sopstvenoj neprilagođenosti kroz citat Kejt Buš ("I grew up in the shoes they told me I could fill / Shoes that were not made for running up that hill"), a možda i Pi Džej Harvi ("The cool kids voted to get rid of me"), dok lavež prijateljskih pasa koji Fionu štite zaokružuje ugođaj. Stvarno, ko od nas nije bar jednom poželeo da dohvati neku zgodnu spravu i proseče izlaz iz zamke u koju je zlosrećno, a bez svoje krivice upao?

Ili, ona situacija kada si na večeri okružen ljudima od čijih otrcanih priča i razmetljivosti hoćeš da proključaš, i koliko god te šutirali ispod stola, nećeš ućutati (Under the Table: "Kick me under the table all you want / I won’t shut up"). Eplova razmatra nevinost, krivicu, ogorčenje i praštanje u više pesama, poput Relay nalik plemenskoj razbrajalici, sa indikativnim rimama o prenošenju zla sa čoveka na čoveka u vidu štafete: "Evil is a relay sport / When the one who’s burned / Turns to pass the torch", da bi potom istražila kreativne načine prevazilaženja svoje beznačajnosti unutar pogrešnog ljubavnog odnosa u Rack of His. Cosmonauts na bouvijevski način raščlanjuje izazove monogamne veze, u kojoj učesnici menjaju svoju prirodu pod uticajem takve ljubavi ("What I’ve become is something I can’t be without your loving… Oh, you and I will be like a couple of cosmonauts / Except with way more gravity than when we started off"). Ali, tokom Newspaper primljeni udarci otržu se kontroli na neočekivan način: pripovedačica umesto mržnje i ljubomore, za novu devojku svog bivšeg oseća samilost i povezanost preko zajedničkog zlostavljača ("And it’s a shame because you and I didn’t get a witness / We’re the only ones who know"), da bi u Ladies ženska velikodušnost dirljivo nadrasla suparnička nadmetanja u pogledu ljubavi koju je svaka od njih primila od istog čoveka.

Sa Heavy Balloon, Fiona Epl koristi priliku da se na potresan način uživi u stanje istinske depresije, i o njemu izgovori baš sve što je poetski dopušteno, posebno opominjući kako je lako otići pod led ukoliko mu se u potpunosti prepustiš; kao da nema više vremena, već na For Her okreće se drugoj vrsti demona, u vokalnoj etidi smeštenoj negde između modernog gospela i virtuoznog hip hopa, sa mikro-referencom na mjuzikl Singin’ in the Rain i zakucavajućim rimama: "You raped me in the same bed your daughter was born in" – tema o kojoj Fiona uverljivo može da svedoči, jer je preživela seksualno nasilje sa svojih 12 godina. Završnica albuma sa pesmama Drumset i On I Go ogoljava je kao osobu do kraja, označavajući prodor onog Fioninog imaginarnog ili stvarnog afričkog gena u zvuk, transcendiran kroz vrludavu samosvojnost osetljive žene. Ako i ne uspevate da svaki put iz sve snage uživate u njenim teškim rimama, sama muzika je ta koja održava stvar vrelom u vašim ušima. Fionino delo poručuje kako je suština uvek skrivena u ljudskom glasu kao najvažnijem instrumentu, koji je tu ne samo lepote radi, nego zato što njime izražavamo sve nijanse svoje individualnosti odvajkada.

Album Fetch the Bolt Cutters na izvestan način namenjen je elitnoj publici, ali ako promislimo bolje – možda je to i njegov najveći kvalitet. U vremenu koje otvoreno prezire sve što "nije za svakog", odnosno ono za šta je potrebna bar neka doza načitanosti i naslušanosti, da ne kažemo – prava škola – evo jednog briljantnog rada koji zaista nije za svakog. On nikog ne potcenjuje, već vas izaziva da sami istražite duh ove jedinstvene ploče. Hrabrost da se ponudi sasvim nov pogled na "čovekovo stanje", izgleda da i dalje ne napušta savremene autore u polju popularne kulture. Ipak se tu dovoljno dugo lansiraju vrhunski stvaralački dometi, demokratski dostupni svima – navikavajući mase na to da visoka umetnost stvarno postoji. Na kraju krajeva, ko bi se uopšte usudio da Fioni Epl, sa njenim vrtoglavim tiražima, kaže kako artistička muzika koju stvara nije popularna?!

Možda je zanimljivije pitanje zašto se za nju tako malo zna kod nas.

Biće da nam je hitno potreban taj alat za razvaljivanje brava koji Fiona priziva kao oruđe oslobođenja?