Povod za razgovor sa izuzetno popularnim mladim glumcem Markom Grabežom (serije Senke nad Balkanom, Močvara, Nečista krv, filmovi Branio sam mladu Bosnu, Usekovanje, predstave Ukalupljivanje, Dnevnik o Čarnojeviću, Kafa i cigarete, Čitač, Otac) mogao bi biti i sama njegova pozorišno-filmska karijera, zaprepašćujuće bogata i kompleksna za nekog ko ima tek trideset godina. Na stranu i onaj Markov kvalitetan društveni angažman, čija vera u ispravnost plemenitih ljudskih odluka prevazilazi prosto značenje reči hrabrost. Već izvesno vreme, međutim, Marko Grabež sa bendom KOIKOI ima posebno mesto na domaćoj, regionalnoj i evropskoj muzičkoj sceni. A to zaista ohrabruje posle decenija boravka ovdašnjeg rokenrola u dubokom andergraundu, nakon one njegove moćne mejnstrim pozicije, tržišne potentnosti i enormne popularnosti u nekadašnjoj SFRJ.

Marko Grabež je ovom prilikom podelio sa nama etape svog muzičkog puta kroz rok alternativu, razmišljanja o tome da li su devojke u bendu po bilo čemu različite od kolega dečaka, jesu li žanrovske odrednice uopšte više važne i šta bendu i čitavoj aktuelnoj sceni znači ime Dušana Kojića Koje. Podsetimo da bend KOIKOI, zajedno sa izabranim Hali Gali prijateljima, u petak 21. aprila na Platou ispred Umetničkog paviljona “Cvijeta Zuzorić” u 18 sati otvara izložbu Koja – Ja imam šarene oči, posvećenu liku i delu ovog rok velikana.

“VREME”: Kako je to biti danas u bendu KOIKOI? Od onog prvog šireg pojavljivanja na Hali Gali kompilaciji iz 2019 – sa pesmom znakovitog imena Bog te ubio – do danas, mnogo je vode proteklo Misisipijem. Šta kažeš na to?

MARKO GRABEŽ: Rekao bih da je onda mnogo važno da sačuvamo reke da nam ne presuše (smeh). Moram da priznam da je i meni neverovatno kojom brzinom se budućnost benda gradi i razvija. Sad smo se već pomalo i navukli na taj osećaj da pomeramo sopstvene granice i okvire u kojima se osećamo komforno. Verujem da je takav način rada neophodan kako bi bend konstantno rastao. Od pomenute Hali Gali kompilacije 2019. do danas, imamo iza sebe više od 60 koncerata u 15 zemalja, odsviran skoro svaki najveći festival u regionu, nekoliko značajnih međunarodnih priznanja, Eurosonic festival, rasprodat koncert u Domu omladine Beograda, nagrađivan debitantski album, kao i komponovanje muzike za pozorišnu predstavu Otac u Ateljeu 212. Možda nije najsuptilnija stvar, ali mislim da je skroz okej pohvaliti se ovakvim uspehom.

Zapravo smo tek sad došli u fazu kad shvatamo koliko još ima posla i koliko toga još moramo da promenimo u svom načinu rada kako bismo mogli da kažemo za sebe da smo profesionalni bend. Što se nekih narednih koraka benda tiče, definitivno bi trebalo da se zatvorimo u studio na neko vreme i posvetimo se drugom albumu, kad već nemamo svoj tour bus pa da pravimo pesme na putu kao Stonsi. Mada opet, dolazi leto, a gde je leto tu je i mnogo festivalskih svirki. Slatke muke svakako.

Pre KOIKOI bavio si se muzikom u bendu CheGuerillaz. Koji stil ste negovali, kako su izgledali tvoji prvi koraci na rok sceni, postoji li neka zanimljiva anegdota iz tog perioda apsolutnog početništva?

Bend CheGuerillaz smo osnovali 2008. moj prijatelj i kolega Strahinja Blažić i ja. Zajedno smo išli u studio glume u Petoj beogradskoj gimnaziji i ekipa iz studija je i osnovala bend. Bili smo petorka i probe su nam bile u Kuglašu. Kuglaš je tada imao svoj studio za snimanje i probe – čuveni studio kod Kize. Tu smo i snimili svoje prve trake. Tada smo mnogo slušali rege i dab, pa je negde i logično bilo da tim putem bend krene. Uskoro nam se na bubnjevima pridružio i Ivan Pavlović Gizmo, sa kojim sam posle osnovao KOIKOI. Koncerti sa CheGuerillaz su bili vrlo energični i zabavni. Svirali smo bez mnogo mozganja i vaganja šta je najbolje. To je ono što mi jako nedostaje, a što najčešće dolazi kad si klinac. Izađeš na binu sa nekom dozom zdravog bezobrazluka i lakoće. Danas uhvatim sebe kako proveravam i merim deset puta dok se ne prelomi neka odluka vezana za bend, a onda shvatiš koliko su ranije neke stvari zapravo išle same od sebe, a imale mnogo snažniji domet.

Inače, ne pamtim mnogo anegdota, ali mislim da je jako interesantno da podelim ovu. Nakon što smo snimili Hali Gali kompilaciju i povezali se sa ostalim bendovima sa scene, Jovan Sibinović iz Šajzerbiterlemona mi je rekao da je zapravo bio veliki fan CheGuerillaza, kao i da je veliki deo ekipe Hali Galija (Gazorpazorp, Sitzpinker) bio na našem koncertu 2014. u Božidarcu i da im je to bio jedan od prvih samostalnih – bez pratnje roditelja – koncerata dotad. To je tačno ta razlika od 5-6 godina između nas. Nisam uopšte imao tu svest da je CheGuerillaz ipak imao mlađu fan bazu, a kamoli da će iz toga izrasti ekipa bendova sa kojima ću posle blisko sarađivati i družiti se.

Kako je zapravo i na kojim idejama zatim započeo da se 2017. razvija rad benda KOIKOI?

Nakon što je CheGuerillaz prestao da postoji – ubrzo posle tog koncerta u Božidarcu – Gizmo i ja smo odlučili da nastavimo da radimo, ali da pokrenemo nešto skroz novo. Ta naša odluka da osnujemo novi bend razvukla se dobre tri godine. Pokušavali smo saradnje sa raznim muzičarima, ali ništa nije zaživelo do kraja dok se nismo sabrali i krenuli malo ozbiljnije da razmišljamo o muzici. Meni lično je jedan od pokretača bilo i ogromno osveženje beogradske scene, koncerti poput onih grupa Repetitor, Dogs in Kavala, Strejt Mikija, počeci Artan Lilija. Veliku snagu sam takođe dobio kad sam prvi put otišao na svirku zagrebačkog benda Seine u Elektropioniru. To su bili presudni momenti da odlučim kako je vreme da se uozbiljim i stvarno uradim nešto sa onim što toliko volim i želim. Hvala Repetitoru i Seine! To su bendovi koji su meni pre svega bili vodilja za KOIKOI. Ubrzo nakon toga, Ika nam se pridružila i počeli smo sa probama. Ideje su se razvijale kroz improvizaciju i jam sessione. Pošto je i Emilija došla u bend, počeli smo da poprimamo finalnu strukturu i obrise onoga što je KOIKOI danas.

I na koji je način onda taj novi ženski element u bendu počeo da utiče na zvuk sastava KOIKOI? Da li ona fina mistika, čulnost koja izbija iz stihova i psihodelična crta u vašim pesmama potiču od Emilije i Ivane, ili devojke umeju da unesu i mnogo tvrđe i radikalnije momente u ukupnu sliku?

Ono što najviše volim kod nas i naših odnosa unutar benda jeste to što nema nekog stereotipnog definisanja i karakterisanja prema rodu i polu. Doprinosi i uticaji su često složeniji i ne bih baš tačno znao da odredim koji je čiji doprinos. Raduje me što je s vremenom sve manje egzotizacije pozicije žene u bendu, gde je neko u publici srećan samo da vidi ženu sa gitarom, već da smo se malo navikli i počeli zapravo da cenimo i slušamo ko kako svira i šta je zapravo autentičnost i izraz same umetnice ili umetnika.

Kada bi trebalo da objasniš trenutni žanrovski status benda – kako bi ga opisao: kao alternativni rok, kraut, indi, post pank, art rok…? I da li je i koliko to uopšte važno danas?

Uglavnom se trudim da što jasnije žanrovski preciziram ono što sviramo, ali mi slika bude najrazumljivija nakon fidbeka slušalaca. Uvek me zanima da čujem od publike koje uticaje i žanrove prepoznaju u našoj muzici. Naše pesme su prilično drugačije i zato mislim da nikad do kraja ne bih bio dosledan u definisanju, a na kraju krajeva, to je i bila namera – da uvek imamo širinu i neopterećenost žanrovima, i samo sviramo ono što nam se svira. Neminovno je da će neku povezanost sve pesme imati na kraju, ali nam je važno da nemamo unapred jasnu sliku gde pesma treba da ide. Verujem da će i sa drugim albumom biti isto i da će se umnogome razlikovati od prethodne ploče Pozivi u stranu.

Što nas neminovno dovodi do pitanja kako si ti lično kao tinejdžer ušao u rok muziku? Koji su to bili prvi zvukovi, numere, albumi sa kojima si najpre došao u kontakt? Kojeg se prvog ili nekog sledećeg koncerta koji si posetio i danas rado sećaš?

Moj ulazak u svet ne samo rok muzike nego i muzike generalno, verovatno je bio isti kao i svakom mlađem bratu, preko starije sestre. Sve što je ona slušala, slušao sam i ja. Teško da sam imao neko svoje mišljenje po pitanju muzičkog ukusa kao klinac. Sećam se da je prvo muzičko odvajanje od sestre bio Linkin Park, tako da nisam baš najslavnije započeo proces emancipacije. Ja sam u suštini ona MTV rok generacija koju uglavnom niko ko sluša iole krštenu muziku ne priznaje. Metalci ne priznaju MTV metal, reperi ne priznaju MTV rep, hardkoraši MTV HC itd… Sve u svemu, TV a posebno MTV kanal bio mi je glavni izvor muzičkog informisanja. I to je tačno i obuhvatalo ono što me je zanimalo. Dosta sam slušao hip hop kroz odrastanje. Rokenrol je došao dosta kasnije. Naravno da je Nirvana bila konstantno tu otkad znam za sebe i za vokmen, ali moja prva ljubav bio je rep. Zahvalan sam ćaletu što me nikad nije forsirao da slušam neke “prave” bendove 1960/70/80-ih jer bih verovatno izgradio averziju, kao svaki normalan klinac. Ovako je sve što bi mi dolazilo pod ruku postajalo zanimljivo i imao sam osećaj da ga sam otkrivam iako je dosta toga već postojalo i slušalo se u kući. Sećam se da je prvi koncert kog sam postao svestan bio Eyesburn u Studenjaku, za vreme demonstracija. Bio sam mali, na leđima me nosio ćale, ali znam da je u pitanju bio Eyesburn. Verovatno nije slučajno što će kasnije baš Eyesburn postati moj omiljeni bend.

Da li su i neke druge umetnosti, kao što su pozorište ili film, imale uticaj na tebe i kakav je on bio na oblikovanje specifičnog KOIKOI izraza?

S obzirom da mi je primarno zanimanje gluma i da sam u tom poslu već neko izvesno vreme, svestan sam da crpim mnogo inspiracije i iskustva sa pozornice. Pogotovo u samom činu performansa. Jasno mi je šta je komunikacija sa publikom i koliko je važna. S druge strane, stalno preispitujem tu poziciju i moj odnos kad nastupam sa bendom – da nastup ne skrene u neki oblik “glume”, igranja lika itd… Naravno da je to sve usko povezano i da smo na sceni uvek u izvođenju nekog lika, pa makar igrali i same sebe najiskrenije, ali to je preopširna tema da bih je sada pojašnjavao.

Konačno, KOIKOI nastupaju na otvaranju izložbe posvećene liku i delu nenadmašnog Dušana Kojića Koje – šta tebi lično i bendu ovaj umetnik znači, kada si ga i kako postao muzički svestan i na koji način je svojim radom on, po tvom mišljenju, uticao na sve docnije bendove, pa i one sa najnovije srpske i regionalne scene?

Mislim da mi niko iz benda neće osporiti ako slobodno kažem – i u moje, a i u njihovo ime – da nam je svima Disciplina kičme bend koji je i dalje nešto najinovativnije i najsnažnije što se pojavilo kod nas. Ogromni smo fanovi lika i dela Dušana Kojića Koje. Često se iznova i iznova vratim nekim bendovima i proverim da li dobro ili možda malo lošije stare kako vreme prolazi. Kad je reč o Disciplini, čini mi se da s vremenom sve jasnije uviđam koliko je to veliki bend i u kojoj meri dobija na vrednosti sa protokom godina. Apsolutno sam siguran da ovo nije samo moje mišljenje i mišljenje benda KOIKOI, već jedan od onih stavova oko kog može mnogo nas da se bez pogovora složi! Samo disciplina pokazuje ti put!