Toplo robijaško sheveningensko drugarstvo između Vojislava Šešelja i Mladena Naletilića zvanog Tuta već je opštepoznata stvar; notorni srpski radikalci misle da je cela priča baš sjajan štos, i sa merakom prepričavaju vickaste doskočice i anegdote iz života pritvoreničkog dueta kada se vrate iz posete svom zatočenom Vojvodi; smerna supruga najpoznatijeg Batajničanina takođe ima samo reči hvale za vrlog hrvatskog viteza. Rahim Ademi, kosovski Albanac i general Hrvatske vojske, Slobodana Miloševića dosledno titulira kao "predsednika" i sprema mu krasnu klopu u trenucima dokolice. Simo Zarić skleptava pesmuljke o "bratstvu i jedinstvu" koje vlada u čuvenoj Pritvorskoj Jedinici, upoređujući ga sa najslavnijim danima JNA. Goran Jelisić zvani Adolf, masovni ubica Muslimana u Brčkom, i Esad Landžo, sadistički mučitelj Srba, vole se i cene do posvemašnje, ganutljive imbecilnosti. Ovakvih idiličnih pričica iz Sheveningena ima koliko hoćete, i nisu tek puki tračevi. Ljudi ozbiljno optuženi za veoma teške zločine sasvim lepo opstaju u bizarnom haškom konkubinatu, i nemojte ni sumnjati da o sebi iskreno misle kao o dobrim i čestitim osobama koje, eto, nisu imale sreće. I to bar dvostruko: prvo što su se uopšte dali uplesti (ovo, dakako, ne važi za Miloševića: taj je sistematski uplitao druge) u krvavi koloplet, a potom zato što su ih uhvatili…

Vođena čuvenom, od svakojake upotrebe već izlizanom "dijagnozom" Hane Arent o "banalnosti zla", izrečenom na pomno opserviranom primeru Adolfa Ajhmana, bešćutnog "činovnika smrti" koji nije organizovao masovna pogubljenja Jevreja iz nekakve lične mrziteljske strasti (koja bi, koliko god duboko patološka, bila ipak nekako uvrnuto "ljudska") nego iz neupitnog osećanja dužnosti državnog činovnika koji ravnodušno i bez zabušavanja "ispunjava normu" na svojim poslovima i radnim zadacima sprovoditelja genocida, Slavenka Drakulić kreće u istraživačko-spisateljski poduhvat čiji je rezultat knjiga Oni ne bi ni mrava zgazili, izvorno napisana na engleskom (Kultura & rasvjeta, Split, 2003.; prevela Rujana Jeger). Slavenka D. prisustvuje suđenjima, iza staklenog paravana posmatra Slobodana Miloševića kao uprazno samozaljubljenu, nadriprofetsku "zver u kavezu", ali i zgužvane, zbunjene i preplašene ili pak sa sudbinom već pomirene te otuda i seljački drčne bosanske anonimuse koji jedva da shvataju gde su, i koji nisu ni mogli sanjati da će ih njihove lokalne koljačke aktivnosti odvesti ovako daleko, pravo pred oči ovih čudnih, stranih ljudi u neobičnim, baš filmskim togama…

Šta je to tako "banalno", upravo tužno provincijski petparačko u ovim redom trećerazrednim biografijama, u tim uglavnom priprostim karakterima? Pri pogledu na te likove, čini ti se da i Zlo nekako gubi neko svoje lucifersko dostojanstvo, a bogme i veličinu; sve što ostaje ili je ljigavost – u slučaju onih koji su nesumnjivo znali šta rade – ili zastrašujuća moralna tupost i intelektualna nedoraslost naših palanačkih zamlata koje su se, eto, malko zaigrale i preigrale u opasnoj ratnoj igri. Kad bi se ti ljudi bar mrzeli međusobno, kada bi se ujedali tamo u Hagu! U tome bi – konta naivni posmatrač spolja – bar bilo neke naopake doslednosti, nekog naglavačke Smisla. Međutim, ništa: sve su to "fini ljudi, samo nikako da uhvate korena", što bi rekao Harms.

Slavenka se Drakulić, srećom, ne ograničava samo na dojmove sa sudskih procesa, ili na pabirčenje fundamentalno skarednih priča o "bratskim" odnosima u Pritvoru. Prava je vrednost njene knjige u istraživanju biografija koliko čuvenih toliko i (polu)anonimnih, od svakog "establišmenta" beskrajno udaljenih optuženika – biografija u "dramatičnim" momentima delimično fikcionalizovanih, sa manje ili više uspeha u male pripovedačke pasaže zaodenutim fragmentima – i u "praćenju" tih ljudi kroz transformaciju od ni po čemu istaknutih, a kamoli opasnih Tihih Suseda do strašnih gospodara života i smrti, bilo u jednom selu, gradu ili zarobljeničkom logoru, ili pak na pola Balkana… Najjači adut Slavenke Drakulić vešta je, precizna, upečatljiva i prema svakoj mogućoj (ličnoj ili masovnoj) prijatnoj zabludi nemilosrdna kontekstualizacija cele priče o predistoriji i postistoriji perverzne, u raznim smislovima incestuozne i ljudožderske "ratne epopeje" devedesetih. Jednostavnije rečeno, spisateljica prilično radikalno primenjuje metod tretiranja zločinca kao Jednog Od Nas: pišući o oficirima i o njihovim porodicama, priseća se vlastite porodice, i svog parališućeg straha pred patrijarhalnim očinskim autoritetom, "ojačanim" uniformom; pišući o Jelisiću, priseća se kako je ovaj do rata neprimetni i prijatni pecaroš iz Bijeljine godište njene kćeri, i vanredno uzbudljivo ukršta generacijske priče o odrastanju (odrastanjima) na potopljenom SFRJ-kontinentu. Dok beži od Lakoće Površnog Zgražanja (ali bez trunke i naznake revizionističke "relativizacije" zločina), spisateljicu zanima čeprkanje po zastrašujućoj spoznaji kako Zločinac nije nekakvo genetski ili kulturološki sasvim izdvojeno ili predodređeno, monstruozno biće koje nema ničega zajedničkog sa "normalnim svetom". Pre će biti obrnuto: ono što zapahnjuje čitaoca iz svih ovih biografija stanoviti je, teško (pod)nosivi višak normalnosti: "nenormalan" je u ratu bio onaj ko nije činio zločine, a sve ostalo je normalno: "takva su bila vremena", "da nismo mi njih, oni bi nas" etc. Otuda i ledena jeza koja provejava iz najuspelijeg dela knjige, iz fascinantne priče o Gospiću kao svojevrsnom ličkom Twin Peaksu punom morbidne tišine i nimalo onostranih demona, u kojem "svi sve znaju" o počinjenim zločinima, ali svi mudro ćute. Jedini koji je progovorio – ubijen je, gotovo ritualno. I "svi" to odobravaju: onaj ko progovori izdajnik je zato što ruši konsenzus upletenih. Pa dobro, nije valjda ceo Twin Peaks ubijao? Daleko od toga: tek šačica osionih bandita. Ali, ostali su ćutali, trpeli, a bogme i kraduckali televizore iz napuštenih kuća Inovernih. I to je pravi epilog te storije o trivijalnosti zla: onih stotinak, ili koliko već, aktera infamne balkanske ratne storije koji su završili u Hagu dični su predstavnici jedne "pomerene normalnosti". Utoliko su oni naši delegati. Stvar je, dakako, u denuncijantskom radu podsvesti: bezbrojni balkanski borci protiv "haške nepravde" košmarno sanjaju sebe na njihovom mestu, predobro znajući zašto!