Na scenu pripremljenu za predavanje – dok se publika još namešta, tražeći bolji pogled, i žagori u razgovorima koji su ranije započeti, da bi zauvek ostali nezavršeni, i ostavljeni tako, bez naročitog žaljenja – izleće mladić i s do tada prikrivenim bodežom, po svoj prilici, nožem, udara nekoliko puta, bez milosti i s vidljivom željom da usmrti i poništi bez ostatka onoga na koga se ustremio, glavnog govornika koji još nije uzeo reč.

Predavanja, dakle, neće biti. Umesto njega, svet će videti sliku užasnog nasilja koje koristi javni događaj kako bi se učinilo spektakularnim u najvećoj mogućoj meri i kako bi ono samo postalo događaj.

Nasilje je dramatičnom objavom mladog čoveka onemogućilo i ukinulo reči pre nego što su one uopšte i izgovorene. Šta bi bilo kazano na predavanju? Da li bi predavač izložio već poznate ideje ili bi posegao za novim rečima i novim sadržajima? To ne možemo znati, to nam je onemogućio da saznamo pomenuti bodež. I možda je te neizgovorene reči učinio još značajnijim nego da su izgovorene pred publikom koja ih je očekivala, neko s nestrpljenjem, neko gotovo nehajno, neko pomalo rutinski.

Dok nije izleteo na scenu, pretvoren u nož koji je do tada skrivao, mladi čovek je bio jedan od mnogih posetilaca još neotpočetog predavanja. Kupio je kartu i strpljivo čekao da počne najavljeno predavanje. Razliku će napraviti njegov čin: niko drugi nije posegao ni za rečju protesta, a kamoli za hladnim ili vatrenim oružjem da bi onemogućio predavanje ili da bi usmrtio predavača.

Ako je čin nesumnjiv, uostalom, nije viđen samo očima svedoka, već i njihovim kamerama, onda je pravo pitanje namera koje stoje iza tog čina. Taj čin nije nastao namah, u uzbuđenju koje je ponelo mladića pretvarajući ga u svirepog ubicu. Svakako u onoga koji želi da ubije, usmrti i uništi. Nije ni plod mladićeve profesije: on, po svemu sudeći, nije plaćeni ubica, niti se predavači nalaze na meti plaćenih ubica modernog doba.

Ali za taj čin su potrebne namere koje ću volju jednog čoveka učiniti dovoljno snažnom i nepokolebljivom da posegne za životom drugog čoveka koji se sprema da počne da govori ne sluteći da će se samo koji trenutak kasnije bukvalno boriti za goli život.

Rešenost mladića bila je opasna koliko i njegovo oružje. Ona je mladića učinila spremnim ne samo da ubije drugog, tu izabranu metu koja je decenijama bila nedostupna izrečenoj presudi zbog slobodnog mišljenja i zbog napisane knjige, i bez prava na žalbu, već i da odustane od vlastitog života. Bez te rešenosti čin nasilja ne bi bio moguć. Postojao bi kao pretnja, kao mogućnost dovoljna da zagorča život čoveku koji je dugo vremena potencijalna žrtva koja izbegava zločin, ali ne bi bio moguć kao ostvareni čin.

Kao u kakvoj rekonstrukciji: pozornica je, naravno, institut Čautauka u Njujorku, 12. avgusta 2022. godine. Predavač je Salman Rušdi. Mladić s nožem je Hadi Matar, koji će ostati upamćen kao čovek koji je pokušao da ubije pisca Satanskih stihova. Da li je i ta žalosna slava mogla biti među pokretačima koji su ustremili mladića na pozornicu na kojoj će nož biti upotrebljen protiv čoveka koji govori i protiv njegovog života? Možda i jeste, ali to se ne čini presudnim za jedan takav čin. Reklo bi se da su motivi dublji i da iza njih stoji čitava istorija jedne knjige koja je promenila život svog pisca. Šta je, dakle, pokrenulo tog mladog čoveka da stane na put ubica, premda je rođen godinama pošto je izrečena fatva protiv Salmana Rušdija?

Nedugo posle objavljivanja romana Satanski stihovi (1988), iranski šiitski verski vođa imam Homeini će polovinom februara 1989. proglasiti fatvu protiv Rušdija i svih koji su bili uključeni u objavljivanje knjige, pa čak i “bili upoznati s njenim sadržajem”. Ta nemilosna osuda pretvorena je u obavezu svih koji poštuju imamovu reč, a podrazumevala je, pre svega, piščevu osudu na smrt, mada napada i stradanja u godinama koje će doći neće biti pošteđeni ni njegovi prevodioci i izdavači. Obrazloženje ovako teške presude je dato lapidarno i jednostavno: knjiga je, naprosto, “u suprotnosti sa islamom, Poslanikom i Kuranom”.

Jedva nedelju dana posle fatve protiv Rušdija u zvaničnoj poseti SFRJ bio je predsednik Irana Ali Hamnei koji je na konferenciji za štampu u Beogradu, na pitanje novinara, izgovorio čuvenu rečenicu: “Strela je odapeta i ona sada leti prema svom cilju.” Borislav Pekić u jednom od pisama iz tuđine pita zašto “nismo odložili posetu” ili barem “izbegli konferenciju za štampu” umesto što smo dozvolili gostu da stoji “nogama na našem državnom obrazu”.

Optužujući ga za bogohuljenje, Rušdijevi progonitelji nisu obraćali pažnju na činjenicu da je on napisao roman a ne teološki spis, niti bogoslužbenu knjigu. On je stvorio mogući svet u kome događaji i likovi iz stvarnog sveta, pa ni događaji i likovi iz teoloških spisa nemaju isti status kao u stvarnom svetu ili u postavkama bilo koje religije. Tu jeste osnovni problem svake dogme: ona polazi od toga da je ekskluzivna i da izvan nje nije moguć ni svet, ni tumačenje sveta. Svako stvaranje novog sveta, makar to bio i svet romana, ili čak tumačenje sveta jeste prestup, jer se već samim činom stvaranja ili tumačenja odstupa od dogme i konkuriše njenoj jedinstvenosti. Optužen da je bogohulnik, Rušdi postaje prognanik, meta i osuđenik. Presuda je lišila Rušdija slobodnog prisustva u javnosti i slobodnog života. On se skrivao, pod visokim merama bezbednosti, jer je to bio jedini uslov opstanka u životu.

Roman je mogući svet, koji se ne može poistovećivati ni sa stvarnim svetom, ni sa svetom verskih, ideoloških ili bilo kojih trećih uverenja. Nijedan roman nije nastao da bi bio sveta knjiga bilo koje dogme. Ako su neki romani i nastali s tom zamisli svojih autora, onda su se samim tim činom besprimerne kanonizacije ispisivali iz književnosti kao polja u kome se pripoveda i sumnja, preispituje i govori, raspravlja i traga. Ni s Rušdijevim romanima koji su izazivali kontroverze, svaki u svoje vreme i svaki na svoj način, nije drugačije. Stojeći na toj granici Istoka i Zapada, nastojeći da razume i Istok i Zapad i njihove ljude u kulturama u kojima su oblikovani, Rušdi se zapravo našao u ulozi neželjenog glasnika i neprihvaćenog posrednika.

Pripovedač u Satanskim stihovima se pita: “Kako u svetu nastaje novina? Kako se ona rađa? Od kakvih je fuzija, translacija, spajanja sačinjena? Kako uspeva da opstane, onako ekstremna i opasna kao što jeste? Koje to kompromise, koje pogodbe, koje sve izdaje svoje tajne prirode ona mora da učini da bi se zaštitila od brodoloma, od anđela uništitelja, od giljotine? Da li je rođenje uvek i pad? Da li anđeli imaju krila? Može li čovek da leti?” Postavljajući ova pitanja u zahuktalom nizu karakterističnom za pripovedačku ekspanzivnost celog romana, pripovedač najavljuje mogući odgovor jednog od junaka romana: “Ja možda nisam u stanju da preokrenem moć istorije, ali je bar osveta slatka.” U tom odgovoru kao da je sažeta istorija romana koja će uslediti kao jedna od najneobičnijih recepcija jedne knjige u modernoj svetskoj književnosti.

Fatva je mnoge odvratila od čitanja Rušdijevog romana, jer je za greh proglašeno već samo čitanje knjige. Teško je i zamisliti da je i mladić koji je nasrnuo na Rušdijev život čitao roman. Njegov ubilački gnev nije plod ni čitanja, ni razlike u mišljenju, on je posledica presude na koju nema žalbe i od koje nema milosti.

Zbog čega je Homeini posegao za fatvom protiv Rušdija? Pre objavljivanja Satanskih stihova, ta fatva nije postojala, niti je izgledala mogućnom. Sloboda govora i sloboda imaginacije postali su uzrok zbog kojeg je nastala fatva. Za Rušdijevim životom nije posegnuto iz nepoznatih razloga, niti zato što je on tretiran kao stvarna opasnost i kao dugotrajni nepomirljivi neprijatelj jednog sistema. Rušdi je osuđen zato što je slobodan čovek i zato što je pisao bez zabrane i cenzure. Poziv za njegovo ubistvo zato postaje kazna koja treba da poništi sam smisao slobodnog govora i da odvrati svakog drugog čoveka od slobodnog govora, jer će se i sam suočiti sa smrtnom kaznom. Rušdi je izabran kao primer, kao simbolička i stvarna meta koja će se lako preneti na bilo kog drugoga ko će govoriti, misliti ili pisati izvan propisanih normi i dozvoljenih granica. Rušdi je osuđen na surovu kaznu večnog progonstva ne samo zbog interpretacije koju je izložio u formi romana već zbog samog prava na interpretaciju nečega što je njegov neočekivani sudija utvrdio kao dogmu. Presuda, međutim, nema nikakvog smisla bez monopola na silu. I to je u Rušdijevom slučaju obezbeđeno. Najpre autoritetom presude koja je zaodenuta u neupitnu versku obavezu, potom visokom novčanom nagradom koja se kroz vreme nekoliko puta povećavala.

Pišući Satanske stihove, Rušdi svakako nije očekivao da će mu ta knjiga na takav način nepovratno promeniti život. Od kraja Hladnog rata do početka Drugog hladnog rata fatva i progon Rušdija nekoliko puta su promenili simbolički i stvarni sadržaj u tom odnosu Istoka i Zapada, radikalnog islama i političkog Zapada. Bez svoje volje Rušdi je izveden na pozornicu koja se menjala u uzburkanim vremenima geopolitičkih i interpretativnih sukoba, ali je u svakom od tih sukoba jedno ostajalo nepromenjeno: on je bio ugrožen, njegov život je bio u pitanju. Fatva ne bi bila moguća u drugačijim geopolitičkim okolnostima, obeleženim krajem Hladnog rata, usponom autoritarnog političkog poretka u Iranu koji je svoj autoritet crpeo iz verskih postavki, ali i rastućih kontroverzi na Bliskom istoku koje su se postepeno uobličavale u sudar dva sveta umesto u njihovo kakvo-takvo razumevanje. Osećanje nepravde i bespomoćnosti na Bliskom i Srednjem istoku, podstaknuto dugotrajnim kolonijalizmom, intervencionizmom koji se ponavljao u serijama, kao i beznadežnošću života, prenosilo se iz generacije u generaciju, sve dok jednim delom nije artikulisano i kao nemilosrdna i očajnička borba. O osećanjima je teško raspravljati: jednom nastala, ona ponekad ostaju izvan svakog razumevanja i izvan svake mogućnosti da se utvrde argumentima i provere iskustvom. Ona su naprosto tvrda zato što im nisu potrebni nikakvi dokazi, već traju kao pogled na svet i kao unutrašnja slika sveta nastala iz mnogih nepravdi i iz mnogih očajničkih pokušaja da se na nepravde uzvrati ma kako i ma gde.

Strašni je cinizam da se Rušdijeva sudbina u vremenu posle fatve predstavlja kao izraz “sukoba civilizacija”, jer je sam Rušdi, zapravo, oličenje mogućeg i stvarnog susreta Istoka i Zapada u svojim knjigama u kojima je nastojao da Istok odvoji od okamenjenih predstava nastalih u dugim vremenima kolonizacije i intervencionističke superiornosti.
Bežeći pred fatvom, Rušdi nije prestao ni da piše, ni da govori. Morao je da se skriva, morao je da promeni svoj život, morao je da odustane od mnogih navika, ali nije mogao da odustane od književnosti kao načina da oblikuje moguće svetove i od tumačenja sveta u kome je živeo, pisao, bio osuđen na smrt i progonjen upravo zbog toga što se usudio da misli i govori. Nastavljajući da piše i da govori, Rušdi je, zapravo, pružio najistrajniji otpor svakom posezanju za slobodom govora, slobodom pisanja i slobodom mašte. Cena koju je pri tome plaćao čini taj otpor dostojnim najviših razloga književnosti. “Sloboda govora je sam život”, kaže Rušdi, naglašavajući da ta sloboda ne sme da poznaje izuzetke: “Onog trenutka kada proglasite skup ideja imunim na kritiku, satiru, podsmeh ili prezir, sloboda misli postaje nemoguća.” Svestan ograničenja moći reči i uloge koju književnost ima u modernom svetu, Rušdi nije odustajao od govora i od pisanja, verujući da ipak nismo bespomoćni: “Pesma ne može da zaustavi metak. Roman ne može da deaktivira bombu. Ali mi nismo bespomoćni. Možemo da govorimo istinu i da imenujemo laž… Moramo se potruditi da demaskiramo lažne priče tirana tako što ćemo sami pričati bolje priče.” Prepoznajući ulogu cenzure, ali jednako i manipulacije, koja je s novim medijima i tehnologijama dobila neslućene sadržaje, Rušdi veruje da uloga književnosti može biti posebno važna upravo u takvim prilikama: “Možemo učiniti da se u vremenu radikalnog neslaganja ljudi slože u vezi sa istinama velike konstante – ljudske prirode. Možda odatle treba krenuti.”

Dramatična presuda koja će decenijama ostati na sceni, viseći svakog sekunda nad glavom jednog čoveka, postaje opšta pretnja slobodi govora, jer na osnovu jednom napravljenog presedana svako može dospeti u situaciju u kojoj se našao Rušdi. Najpre bez mogućnosti na slobodno kretanje, potom u stalnom bekstvu i opasnosti, u skrivanju i nepoverenju, pod merama bezbednosti i bez mogućnosti da se predahne pred goniocima koji mogu biti bilo ko.

Tako se na neodržanom predavanju i dogodilo. Gonilac je bio jedan od posetilaca predavanja. Mladić koji na predavanje nije došao da čuje već da ubije.