Sreća i uživanje – (retki) su pojmovi za koje možemo reći da imaju daleko pre životnu nego li akademsku, tržišnu ili neku drugu vrednost. Ipak, njihova kolebljiva priroda, ili naša kolebljiva veza s njima, dovodi do toga da su oni stalno prisutni u našoj (isto tako kolebljivoj) svakodnevici u obliku želja, nadanja, stremljenja. S druge strane, istovremeno, oni su iz te svakodnevice odsutni, čak i onda kada su u govoru prisutni, prevashodno zbog izlizanih i izvitoperenih značenja na koja su s vremenom svedeni. Već ovi paradoksi bude početno interesovanje za ovu studiju, u kojoj Ivan Nišavić analizira razloge rečene izvitoperenosti, istovremeno tematizujući onaj deo tradicije antičke filozofije – na Epikura, dakle, i epikurejsku filozofiju – koji je nepravedno ostajao u senci slavnijih i priznatijih filozofija Platona, Aristotela, pa čak i stoika.

Upravo tim motivom, nakon kratkog ocrtavanja istorijskog konteksta, Nišavić otvara ovu studiju – pričom o nama bliskom i dalekom hedonizmu, o cilju i prigodnom načinu ili “stilu” života, o aponiji i ataraksiji, kao i o odnosu teorije i prakse. Postoji jedna jaka, gotovo simbiotska veza između pobrojanih odrednica. Naime, koliko se govor o poreklu pojma hedonizma često naivno ili diletantski karakteriše kao “intelektualizovanje”, “filozofiranje”, “pametovanje” u kojem se ne vidi kakva je korist od takvog (pojmovnog) (sa)znanja, toliko autorovo ukazivanje na današnje razumevanje hedonizma – koje je nepravedno, isprazno, pa gotovo i pogrdno u odnosu na svoje epikurejske korene – sadrži neposrednu vezu sa svojom praktičnom primenom. Za valjan život neophodno je valjano delanje, ali ono pretpostavlja i izvesnu teorijsku upućenost. Uostalom, kao što će čitaocu vrlo brzo postati jasno, kod Epikura sva fizika, epistemologija i ontologija (jednom rečju teorija) objedinjuju se u etici, to jest teorijska razmatranja služe tome da se određena etika postavi što razložnije, ubedljivije i utemeljenije.

Analiza odnosa teorije i prakse u epikurejskoj filozofiji još je jedna nit vodilja ovog dela. Ispitujući epikurejsku nauku o prirodi (atomizam), epistemologiju, psihologiju, kao i mogućnost slobodne volje, autor nastoji da pruži odgovor na pitanje “šta Epikur želi da postigne svojom etikom?” (ujedno i naziv drugog poglavlja), te zašto oblikuje etiku tako kako je oblikuje. Da bi uspeo adekvatno da se izbori sa ovim, ne malim zadatkom, te da jasno i koncizno izvede i opravda Epikurove stavove, a da pri tome ne zaluta u rukavce ili stranputice filozofske problematike, autor je prinuđen da na nekim mestima uprosti misao, ili da u kratkim zahvatima ocrta savremene filozofske koncepcije kako bi ih naknadnim analogijama povezao sa Epikurovim idejama. Takav gest pomaže čitaocu koji se prvi put detaljnije upoznaje sa Epikurovom filozofijom, da lakše uđe u složene tokove mišljenja. Pritom, uz kvalitetan školski, gotovo “udžbenički” pristup, Nišavićevo delo poseduje hvale vredna interpretativna mesta.

U isto vreme bi se pohvala Nišavićevoj knjizi mogla razumeti i kao njen nedostatak. Čini se da je Nišavić negde morao da plati cenu književnih mimikrija koje su doprinosile jednostavnosti i jasnoći. Odnosno, da budemo precizniji, određene analogije zahtevaju znatno više pažnje nego što je delo bilo u stanju da im posveti. Ovo je naročito vidljivo u četvrtom poglavlju koje se bavi epistemologijom, a unutar njega, u govoru o Eidolama, statusu “slike”, toj beskrajno važnoj temi u epikurejskoj filozofiji i povezivanju ovih ideja sa savremenim shvatanjima percepcije. Ništa tu nije krivo rečeno, jasno je da bi autorovo podrobnije ulaženje u navedene probleme pojelo ostatak dela, pa ipak kao da se ovo kolebanje da li da se zađe iza vrha ledenog brega prelilo i na sam stil. Autor kao da je zauzdavao tekst kako bi ovaj ostao odan rezervisanom, akademskom tonu, iako u sebi nesumnjivo krije vrlog mislioca i odličnog poznavaoca antičkog mišljenja.

Svoj pečat tematici Nišavić naročito daje u poslednja dva poglavlja koja govore o hedonizmu i smrti, upućujući nas ne samo na značaj Epikurovog “prosvećenog hedonizma” i njegovu razliku spram svakodnevnog laičkog shvatanja tog pojma, već suprotstavlja i upoređuje ovo gledište s drugim dominantnim etičkim teorijama u antici, pre svega s Platonovom i Aristotelovom teorijom, koje su (možda i nažalost) u dobroj meri oblikovale dalju filozofsku tradiciju. Naime, premda i druge filozofske koncepcije tvrde da vode blaženstvu i uživanju, uživanje nije prisutno unutar tog procesa, već samo kao njegovo odredište. To naročito važi za hedonizam kao čulno uživanje, koje se povezuje sa nižim, životinjskim sklonostima, te ga je potrebno ukloniti (ili se danas, što je druga krajnost, ta raskalašnost uzima za sinonim uživanja u životu). Nasuprot tome, Epikur govori o nadograđivanju čulnih užitaka, njihovom sintetisanju u celovitu ideju slobodnog čoveka, gde pritom čulni užitak ne može biti nešto što će posledično doneti više štete nego koristi (kao što je slučaj sa prejedanjem ili pijančenjem). Ukoliko hedonizam razumemo na taj način, čini se sasvim vrednim i nimalo naivnim postaviti pitanje: ko proteruje uživanje (a naročito čulno) iz filozofije i zašto? Nišavić nas svojim prvim delom uvodi u ovo pitanje, dosledno pokazujući čemu (služi) epikurejska etika, odnosno filozofija.

U nameri da uputimo čitaoce da posvete pažnju ovom delu, čini se prigodnim, za kraj, na rečeno nadovezati reči iz Logike smisla kojima Delez referiše na epikurejsku misao: “Onome ko pita ‘čemu služi filozofija?’ treba odgovoriti: kome bi drugome bilo u interesu izobraziti sliku slobodnog čoveka, razotkriti sve sile kojima trebaju mit i uznemirenost duše, da bi ustvrdile svoju moć?… Jedna od najdubljih konstanti naturalizma jeste razotkrivanje i osuda svega što je tuga, svega što uzrokuje tugu, što ima potrebu za tugom da bi vršilo svoju moć”.