Distopije na kojima smo odrastali, na kojima se formirala ta izdvojena grana našeg čitalačkog ukusa i našeg, uostalom, razumevanja političkog i etičkog, mogle bi se opisati kao "šta bi bilo kada bi stvari krenule u pogrešnom pravcu"; ovo se naročito odnosi na ono što su pisali zapadnoevropski i severnoamerički autori, oni koji su ionako već živeli u ranim kulisama Vrlog novog sveta, čije su fabričke postavke da stvari načelno funkcionišu, i to u okvirima umerenog napretka u granicama zakona. Za distopije kakve bi pisali autori iz manje srećnih zemalja, recimo ovih balkanskih, naročito za one koje bi se fokusirale na beskrajne mogućnosti zla u svom neposrednijem okruženju, takve su projekcije pomalo veštačke i sve u svemu nekako suvišne. Bolje bi im, kanda, pristajao ovakav mamac za čitaoce: "Šta bi bilo kada bi sve ostalo ovako kako već jeste." Osim što bi se, po svakome shvatljivom zakonu entropije, sama činjenica da se ništa istinski ne menja u nekom trenutku neumitno pretvorila u do sada neviđen koncentrat zla; sve potuljeno, latentno ili koliko-toliko "kontrolisano" razobručilo bi se i zacarilo, i to je cela promena. Ničeg novog, dakle, samo malo drugačiji srazmer istih sastojaka u društvenoj retorti.

Kakva je, dakle, Hrvatska iz neposredne budućnosti – svakako za manje od decenije – u Herkulu Miljenka Jergovića? Nikakav znanstvenofantastični monstrum u kojem s mukom i jezom tražimo nešto prepoznatljivo – s nadom, dakako, da ništa prepoznatljivo nećemo naći – nego tek malo zagovnana varijanta sebe same iz, recimo, baš ove, dve hiljade i devetnaeste godine. Ili zapravo ne, možda "malo" nije prava reč: nevolja nije u veličini i dubini promene/deformacije, nego u njenoj posvemašnjoj zamislivosti, u konsekventnosti ionako postojećih trendova koji bi, nastavi li se tako, uistinu mogli da porode nekakvog Herkula. Naravno, izvan korica romana društva evoluiraju meandrirajući na najčudnije i najnepredvidljivije načine dok distopija po naravi žanra prati očekivane posledice stvarnog i mogućeg pomalo mehanicistički, pa nam se kad prođu izvesne godine od njenog objavljivanja, onako oboružanima naknadnom nepameću, neretko čini kako je "promašila u predviđanjima", ali nema tu promašaja nikakvog niti se tu išta, sačuvaj bože, prorokuje, to je samo zakonitost žanra i neizbežna nusposledica upozoravajuće naravi distopijskog teksta.

Sledeći jednu od najstarijih literarnih konvencija očigledno neistrošivog potencijala za čitalačko uzbuđenje, Herkul je roman u kojem se dva narativna toka odvijaju naporedo sve dok se fatumski neumitno sudbine protagonista obaju ne ukrste, a da oni pri tome ostanu jedni drugima savršeni stranci; radi se, dakle, o onom susretu/srazu nakon kojeg "ništa više nije isto", ne samo za protagoniste nego za celu zajednicu, koja je u ovom slučaju Hrvatska, ali i zemlje s kojima deli granicu, jezik i još štošta – uključujući i omiljene forme socijalnih patologija. Prvi narator je Zoran, po mnogo čemu reprezentativni izdanak sarajevskih, u širem smislu i jugoslovenskih "zlatnih osamdesetih", sretno dijete mekosocijalističke SFRJ utopije (ako ćemo utopijom stvarno zvati nešto u čemu smo rođeni i odrasli?!), učesnik i svedok jedne specifične novotalasne movide, posle tek anonimni rani stradalnik i još novopečeni "manjinac" a da se nije pomerio od kuće, naposletku imigrant u Beču, Austrijanac koji će sa ženom stvoriti sasvim novi identitet, decenijama ne dolazeći u "Jugoslaviju", dakle, nigde ispod Karavanki. Ali će se na koncu ipak prevariti… Drugi je narator Anto Gavran zvani Ćumur, polupismeni general Hrvatske vojske (iz "ratnih zasluga", dakako), jedno od onih skudoumnih stvorenja kakva mnogo masovnije (i kobnije) naseljavaju našu stvarnost nego našu književnost, a koji je od svoje skromne životne filozofije i nešto ratnog staža na pravom mestu u pravo vreme stekao i simbolički i opipljivi kapital da bude među privilegovanima u novom društvu. Njegova je prošlost, dakako, više nego skromna, to je dikensovski tugaljiva istorija bosanskog marginalca iz razvaljene familije, bez obrazovanja, novca ili bilo čega drugog, ložača u sarajevskoj bolnici.

Kako će se ove dve sudbine, to jest bar pola tuceta njih, fatalno ukrstiti na Jadranskoj magistrali, budući čitalac će sam ustanoviti. Ono što je ovde važno je kontekst u kojem se to odvija: Hrvatska iz Herkula, ta ne odveć izmaštana projekcija sebe same, zemlja je u kojoj je umro turizam jer su investitorska pohlepa i nemar za infrastrukturu doveli do epidemija, koje su pak iskorišćene za širenje paranoje što o islamističkom, što o srpskom terorizmu; društvo je premreženo već dekadentno trijumfujućim tribalnim nacionalizmom, hiperuspešna nogometna reprezentacija jedini je preživeli nacionalni fetiš, vlast je populistička i orbanovski "aliberalna", zemlja je u gardu prema svima i svemu "tuđem", ozbiljni mediji su praktično izumrli i više ne postoje verodostojni izvori informacija ili "manjinskog" mišljenja… U tim i takvim okolnostima, dovoljna je jedna iskra da zapali svenacionalni požar, dovoljno je da ostavite ljude neko vreme u mraku, strahu i namnoženim fantazijama ugroze, pa da društveni mehanizam eksplodira kao kotao, i da izbruhne ogroman talas nasilja i pogroma, pre svega prema onima najranjivijim, onima koje dominantni "patriotski" narativ ionako markira kao krivce i petokolonaše: prema Srbima, "Jugoslovenima", retkim svojeglavim kritičkim glasovima… A kada talas generisanog haosa prođe, setićemo se da smo uljuđeni Europejci pa ćemo gledati da sav krš pometemo pod tepih, tvrdeći da ionako nemamo ništa s njim. Herkul je, međutim, nepotkupljiv: on vidi golotinju moralne i duhovne bede, ukazujući na njene uzroke, samim tim na neminovnost njenog vezuvski periodičnog eruptiranja.