Pesnikinja, pripovedačica, romansijerka Jelena Lengold jednom je izjavila da svet oko nas i dalje boluje od dramatičnog manjka radosti. Ako se može reći da je radost, pored ostalog, u čitanju, onda nas svaka njena nova knjiga obraduje. Do sada je objavila osam zbirki poezije, šest zbirki priča i tri romana. Dobila je neke od značajnih književnih nagrada u Srbiji, kao i nagradu Evropske unije za književnost. Knjige su joj prevedene na nekoliko svetskih jezika.

“VREME”: Na literarnom polju javili ste se 1982. godine, zbirkom “Raspad botanike”. Poezija vas povremeno napušta, ali se i vraća?

JELENA LENGOLD: To je tačno. Posle svake zbirke poezije ja pomislim: e, to je to, gotovo je s poezijom, više je sigurno neću pisati, nemam više to u sebi. Tako i sad mislim, posle knjige “Mutni nagoveštaj kiše”, iz 2020. Zaista mi se i sada čini da više neću pisati poeziju. Mada, ko bi ga znao… Možda će nekad neko osećanje da me iznenadi i neće umeti da se smesti u prozu.

Prvim romanom “Baltimor” 2003. postigli ste uspeh, objavljen je na tri evropska jezika i u SAD. “O prostoru između stvarnosti i interneta, između svakodnevice i veb–kamere, koja junakinju odvodi u Baltimor.”

“Baltimor” je objavljen prvi put 2003, u pokojnim Stubovima kulture. Nemam utisak da je taj roman tada nešto naročito primećen. Nakon osam godina Arhipelag je ponovio ovo izdanje, tako da je roman imao i neki svoj drugi život. Tema veb-kamere je u vreme nastanka romana bila nešto novo, neobično, interesantno. Danas je to svakodnevica. Ali naravno, nije taj element najbitniji u knjizi. Posmatrano sa distance od skoro dvadeset godina, u tom romanu se vidi da sam još bila veoma vezana za žanr priče, čitav “Baltimor” je sastavljen iz delova koji bi svi mogli da budu nekakve zasebne priče.

Da li bi prva rečenica, početak priče, trebalo da budu jasni, da ne zbunjuju čitaoca, o čemu se razmišlja u priči “Iskušavanje strpljenja, čitaočevog a i šire”?

Možda prva rečenica ne mora da bude jasna, ali svakako mora da bude zavodljiva, do mere da čitaoca natera da nastavi čitanje. Prva rečenica ili prvi pasus, to je nekakav ispit piščevog umeća. Mora vam dati naznaku gde ste se našli, u kakvom prostoru, koja vrata u svojoj duši otvarate za tu konkretnu priču. Jer tih vrata u nama ima bezbroj, i ako želimo da čitaoca navedemo na pravi trag, nema boljeg načina da to učinimo nego odmah, u prvom pasusu. Ako se zajedno nađemo na ispravnom putu, čitalac i ja, onda ćemo se verovatno dobro razumeti sve do kraja knjige.

Da li će čovek koji se plaši smrti ikada uspeti da živi dostojanstveno?

Ovo je veoma teško pitanje. Izvučeno je iz konteksta nečega što je rekao neki moj junak. Naravno da svi strahovi blokiraju čoveka. Ali, s druge strane, znamo da su strahovi postali deo naše svakodnevice. Ljudi strahuju za zdravlje, plaše se rata, strahuju za svoju egzistenciju, za svoju decu, za imovinu, bezbednost, strahuju čak i za opstanak čitave planete… Svet je u priličnoj meri postao zastrašujuće mesto i veoma je teško ne osećati barem nemir. Znam neke ljude koji su odlučili da odbace te strahove. Ovo vreme korone je to fantastično pokazalo, kako različiti ljudi postoje, u rasponu od potpuno paranoidnih do onih koji se inate svemu što je razumno i bezbedno, po cenu da nagrabuse. Ne znam šta bih rekla u vezi s tim, kako vreme odmiče, sve manje mogu da tvrdim šta je ispravno. Štošta je u našoj zemlji dovelo naše živote do apsurda, i onda kad vidimo čak i autodestruktivno ponašanje, to ne sme da nas čudi, to je samo posledica opšte nebezbednosti. Strah postoji da bi nas štitio, ne da bi nas ponižavao. A što se tiče straha od smrti, evo iz iskustva, kao neko ko je već došao u godine, mogu da kažem da taj strah s godinama postaje sve manji i sve relativniji. Pogotovu kad ostanete bez roditelja i kad više ne osećate tu vrstu obaveze da budete živi i zdravi.

Aleksandar Jovanović je govorio da vaša proza polazi od modela klasično shvaćene priče i da ste svojim pripovedanjem učinili “dragocen iskorak u savremenoj srpskoj prozi”. Gde je danas savremena srpska proza?

Naša savremena proza, čini mi se, poseduje čitav raspon, od postmodernizma do tradicionalne proze. Ipak, bojim se da nismo u punoj meri ušli u tokove savremene evropske proze, u smislu da se naši pisci i dalje radije bave istorijskim i nacionalnim, kolektivnim traumama, nego pojedincem. To je ono što mi nedostaje u našoj savremenoj prozi, akcenat na pojedinca. Na obične ljudske živote. Iz nekog razloga to se kod nas smatra manje vrednom temom.

Da li ste knjigom “Raščarani svet” uneli promenu u tematici? Zašto je svet raščaran, i da li, kao što ste rekli u jednom intervjuu, i dalje “boluje od dramatičnog manjka radosti”?

Iz perspektive ove, 2022. godine, čini mi se da je ta 2016, kad sam objavila “Raščarani svet”, bila neuporedivo veselija godina, barem u mom životu. Tada nismo mogli ni da slutimo u šta će svet da sklizne samo četiri godine kasnije. Sasvim je moguće da je ta knjiga bila jedna vrsta prekognicije ili slutnje. Zaključila sam odavno da je pisac u meni mudriji od mog svakodnevnog bića. Ja sam mogla živeti u iluziji da je sve u redu, ali ona ja koja piše znala je da se sprema nešto gadno i da će trajno promeniti svet.

U priči “Vernost” govori se i o prolaznosti i o trenutku “u kome pomislite da više nema ni svrhe ni smisla menjati svoj život iz korena, da je za to jednostavno suviše kasno, da nemate volje”. Da li biste nešto menjali u svom životu?

Štošta bih menjala, ali kako je to nemoguće, onda se time ne bavim, samo mi još treba i taj razlog za melanholiju. Ovo vedrine što mi je preostalo trudim se da unesem u ono što će doći. Nije baš jednostavno praviti planove posle šezdesete, realno ste svesni da su svi ti planovi prilično neizvesni, a s druge strane, bez planova i nadanja nema života. I tako sam svakog dana na toj klackalici, iznova sebi objašnjavam da možda ima smisla graditi i dalje tu strukturu, dok oko mene odlaze zauvek mnogi ljudi koje sam volela i koji su bili deo mog života.

Da li se intrigantni naslov “Raščarani svet”, nakon zbirki “Vašarski mađioničar” i “U tri kod Kandinskog” proteže kroz sve tri knjige? Da li se stvarnost “usled neumitnosti života kreće” da bi kulminirao u ovoj poslednjoj? Da li je to prihvatanje nove stvarnosti? (Dragan Babić, “Politika”, 29. oktobar 2016)

Prihvatanje stvarnosti ili kako danas kažu “novo normalno” je skoro pa pleonazam. Šta nam drugo preostaje nego da prihvatimo stvarnost? Ona je tu, takva je kakva je, i jača je od nas, uvek i pod svim okolnostima. Ja sam i inače oduvek bila fatalista u priličnoj meri, nisam baš od onih ljudi koji misle da potpuno drže svoj život u svojim rukama. Više sam imala osećaj da moj život visi o nekim nitima i da neko odozgo odlučuje kad će te niti zanjihati i kad će ih jednostavno otkačiti i pustiti me da odem. Možda je to samo pasivnost mog karaktera, ne znam, ali ja sam se s tim pomirila.

Svi vaši junaci su razočarani svetom koji im je dat i traže promene. Da li puno pažnje posvećujete psihološkom momentu svojih junaka?

O da, to je ono što me zanima više od svega. Nekada ranije bih odgovorila da me to zanima i u književnosti i u životu, ali više nije tako, sad me zanima samo u književnosti. Sve manje imam želju da slušam psihološke finese u životu. Znate ono kako žene čitavog života sede i pričaju, analiziraju sve do najsitnijih detalja. E pa, ja sam to radila oduvek sa svojim prijateljima. I volela sam to. Ali od pre izvesnog vremena sam shvatila da je moj kapacitet za druge ljude skoro pa prepunjen. U takvim okolnostima poštenije je ostati sam sa sobom, ne glumiti zainteresovanost koje više nema. Istinski, ja sam svoj svet svela na knjige i dvoje, troje ljudi koje još želim da vidim. I to je to. Sve preko toga me veoma zamara i gnjavi.

Da li je vaš roman “Odustajanje”, uslovno rečeno, katarza?

Moglo bi tako da bude, zaista. Mislim da sam još odavno, u nekoj od ranijih priča, imala rečenicu o tome kako je život mnogo lakši kad se odustane od nastojanja da se bude savršen. Ispostavilo se da je u toj rečenici (iz priče “Sunovrat”) ležao nekakav zametak mog budućeg romana, a da to tada još nisam ni znala.

Olivera S. Marković, (“Gradina”, br. 53–53–54, 2013) kada je pisala o vašoj priči “Džepovi puni kamenja”, napomenula je da težite da se narator “uvuče” u priču, što pokazuje “određenu usamljenost pripovedača”.

Nema načina da se umakne od psihonalize pripovedača, to je nužno zlo. Nekad me je to nerviralo, sad sam se navikla. Lično bi mi bilo draže da se kritičari bave knjigom, ne pripovedačem, ali izgleda da se to ne može tako lako odvojiti kako bih ja želela. Naravno da je pripovedač usamljen, kako bi moglo biti drugačije. Pisanje knjiga je usamljenički posao.

Dobitnica ste Nagrade čitalaca Evropske unije za najbolju evropsku priču “Jasmin i smrt” (na engleski jezik preveo dr Zoran Paunović). Nagrada vam je uručena u dvorcu Belvadere u Beču. To je za vas bila velika čast, kao nagrada od čitalaca. Da li vam književnost uzvraća ljubav i radost?

Pre svega, izuzetno je dragoceno što je profesor Paunović pristao da prevede tu priču, tako da sam uopšte i bila u prilici da je pošaljem na konkurs. Pomalo mi je predstavljalo problem što su propozicije zahtevale kratku priču, mnogo kraću nego što sam navikla da pišem. Ja se na dve-tri strane tek zahuktavam, a ovde je trebalo napisati čitavu priču. Ali izgleda da sam uspela, glasali su čitaoci iz celog sveta i dopala im se. Bio je to zaista fantastičan trenutak u mom životu: sedela sam tamo, u toj divnoj dvorani, iskreno ne nadajući se ničem boljem od toga, kad su pročitali moje ime! Dometi interneta su čudo, podjednako donose i veliko zlo, laži i hajke, ali i ovakve neke događaje. Da, oduvek sam imala utisak da mi književnost uzvraća ljubav, ponekad skoro fizički osećam kako te knjige stoje tamo na policama i dobronamerno se smeškaju na mene, kao neki tihi, pouzdani prijatelji. Boje njihovih korica su s vremenom postale boje mog života.

Da li vam je važno gde se radnja vaših priča odvija, vaši junaci mogu funkcionisati bilo gde?

Ime grada, tačna lokacija, to mi se uglavnom činilo suvišnim. U većini mojih knjiga ne postoji ime grada, a često ni ime junaka. Sve što je suvišno treba ukloniti iz knjiga, ne treba da bude tu samo da bi se uvećao broj stranica. Ali postoje neke knjige, kao što je na primer roman “Lakonogi dan”, gde su gradovi bukvalno junaci radnje. Tu su mi konkretni gradovi bili i te kako neophodni.

Da li srpska književnost postoji na mapi sveta? Još 2015. mislili ste da ne postoji?

Ništa se od tada nije popravilo nabolje. Jedva da postoji i Srbija na mapi sveta, a kamoli srpska književnost. Da bi jedna književnost postojala u svetskim okvirima, to mora da bude državni projekat, na tome mora da se radi sistematski. A mi smo godinama birali nekakve vlasti koje su u umetnicima videle uglavnom svoje neprijatelje. Danas smo došli do toga da sve intelektualce u Srbiji sa najviših mesta nazivaju “lažnom elitom”, udvarajući se tako mediokritetstvu i slaveći neznanje i primitivizam. Slika koja u svetu postoji o Srbiji nije nimalo laskava i ona se ponajmanje tiče umetnosti koja odavde dolazi. Tužna je to i beznadna perspektiva za bilo kog našeg umetnika.

Ovog proleća ste objavili roman “Lakonogi dan”. “Postoji, dakle, taj fenomen, bolje rečeno, ta zabluda čitaoca da poznaje pisca”, i junak romana konstatuje da ga u njegovim knjigama, kako godine odmiču, ima sve manje i manje. Da li je to uopšte bitno za roman?

To je bitno kasnije, kad pisca više nema, i kada biografi sagledavaju njegovo delo i njegov život, pletući od toga neku priču koja može ili ne mora da bude autentična. Ali dok je pisac živ, on ima pravo da se od toga brani. Da kaže: pustite moj život, on je jednoličan i nezanimljiv, čitajte moje knjige, njih vam nudim kao jedini deo sebe koji vredi.

Vladislava Gordić Petković je zapisala: “Jelena Lengold nežno ruši barijere sentimentalnosti i minira očekivanja: budućnost ne može doneti ništa sem samoće. Ako mislite da ste se obreli u gradu bez imena i među ljudima bez svojstava, znajte da je to zapravo utešna univerzalnost kakve ima samo još u muzici – u osam kompozicija čija lista na kraju romana tačno crta mapu sveta.” Da li slušate muziku dok pišete?

Dok pišem, mogu da slušam bilo šta, i najčešće i slušam nekoliko pomešanih zvukova koji čine zgradu i grad. Muziku, televizor, decu na igralištu, pse, mačke, ljuljaške koje škripe, vatrogasne sirene, avione koji nadleću Novi Beograd, cevi koje misteriozno zvekeću, slušam i svoje sopstvene kosti i izvesno pištanje u ušima koje ne prestaje godinama, dakle sve je to muzika koju slušam dok pišem i koja je neophodna da bih osetila život. Ali samu muziku najradije slušam u automobilu, dok vozim. Ima u tome nečeg zaista čudesnog, u tom spoju kretanja, gotovo letenja, i muzike koju volite. Muzika nigde, ni u jednoj koncertnoj dvorani, ne zvuči tako dobro kao u automobilu sa zatvorenim prozorima.

“Knjige nam daju mnogo više slobode nego sve drugo na ovom svetu. Daju nam slobodu da ih razumemo, prihvatimo, doživimo, bukvalno kako god hoćemo.” Da li je to prilično mnogo slobode, u ovom svetu koji ponajviše oskudeva u slobodi misli?

Nije slučajno što svi političari sveta toliko zaziru od umetnika. Umetnost je za njih uvek negde na rubu anarhije, najradije bi je zabranili, samo kad bi smeli. Zato što je umetnost sve suprotno od onoga o čemu političari i biznismeni sanjaju: uniformno razmišljanje, kontrolisanje kolektivnih misli, želja, emocija. To su dve suprotstavljene sile. S jedne strane marketing i političari, s druge strane umetnost. Ovi prvi nastoje da nas dresiraju, ovi drugi kidaju te obruče. Borba još traje, nije završena. Situacija u ovom trenutku ne deluje previše povoljno za umetnike, ali nikad se ne zna. Život, kao što znamo, ume i da nas iznenadi.

Novi Sad, Grad kulture, a izbrisana je manifestacija “Antićevi dani”. Neće se obeležiti, bar za sada, 90–godišnjica Miroslava Antića. Da li je prošle godine manifestacija odložena, kako se navodi, zbog pandemije, a vi ste bili dobitnica? Po zvaničnom saopštenju, manifestacija nije ukinuta, nego odložena. Da li se politika umešala u oblast kulture?

Ta stvar je potpuno jasna svakome ko hoće da vidi. Žiri je jednoglasno doneo odluku da nagradu dobije moja knjiga. Zvaničnicima Novog Sada, preciznije vladajućoj stranci, ta odluka se nije dopala, zbog toga što mene, s pravom, percepiraju kao kritičara vlasti. Pa kako su stručnjaci u donošenju najmanje suptilnih rešenja, oni su jednostavno prošle godine ukinuli manifestaciju, pravdajući time činjenicu što ni meni, ni bilo kome drugom nisu dali tu nagradu. Zašto je nisu dodelili ni ove godine, ne znam. Iskreno se nadam da je to zato što niko više ne želi da im uđe u taj žiri nad kojim očigledno postoji politički supervizor. U našoj zemlji je dramatično ukinuta pravda, u svim oblastima života. Ako o nečemu još maštam, onda maštam o tome da barem pravde bude malo više.