Napisao je Miljenko Jergović jedan roman – Wilimowski se zove – koji su ovdašnji kritičari, zbog nečega, zaobišli u priličnom luku. Jedan od likova tog romana, poljski fudbaler Ernest Vilimovski, sasuo je Brazilcima na Svetskom prvenstvu u Italiji 1938. godine četiri gola u nizu, ali Poljska je utakmicu ipak izgubila. Nesumnjivo, to je roman o fudbalu, ali u jednakoj meri i o tmastom vremenu koje prethodi ratu, o svim onim znacima koji najavljuju katastrofu, ali i o nekim drugim znacima koji će, ako ne budu protumačeni odmah, sada, zauvek ostati mrtvi. Wilimowski je, utoliko, jedna nevelika slagalica u kojoj fudbal funkcioniše kao jezik što ga se mora učiti da bi se bolje razumeo svet koji se, pred našim očima, raspada i gubi.

Tvrdnja u kojoj se fudbal poredi s čitavim jednim jezikom, uz to nepoznatim, zvuči dosta grubo i slabo uverljivo. Jer fudbal je tek jedna igra među igrama i ma koliko bila popularna, njen, da tako kažemo, ontološki status ni po čemu se ne razlikuje od bilo koje druge igre ili bilo kog drugog sporta. U fudbalu važe pravila koja ga čine igrom, ta se pravila poštuju (tada imamo igru), ili ne poštuju (tada to nije fudbal), te priča koja bi fudbal nastojala da prenese preko tih granica čini od fudbala, u najboljem slučaju, metaforu. U gorem slučaju, fudbal postaje deo ratne mašine. U svojevrsnoj hronici Svetskog prvenstva u Kataru 2022. godine, međutim, Miljenko Jergović, ne jednom, kaže upravo da fudbal jeste jezik: “Mnogo je na svijetu navijača, zadrtih ljudi, gnjevne publike. Manje je igrača, još manje velikih nogometaša. Najmanje je, čini mi se, onih koji umiju gledati nogomet, razumjeti taj jezik, tumačiti njime sebe i svoj život. Ili ga, barem, razumjeti instinktivno” (str. 150). Nasuprot, dakle, predstavi po kojoj navijači idu na fudbalske utakmice jer vole fudbal i umeju da ga gledaju i da se raduju uspesima svoje ekipe, Jergović obrće stvar i navijače naziva zadrtim i gnevnim ljudima koji – to će reći na mnogim mestima u ovoj knjizi – ne razumeju fudbal jer ga brkaju sa onim što fudbal nije, te da gledanje fudbala, a samim tim i tumačenje, zahteva “mir, pribranost i usredotočenost” (str. 169). Dakle, umesto kolektivnog zanosa kada stadion postaje jedna duša s mnogo tela, kada gledaoci i igrači, svaki na svoj način, postaju učesnici igre, umeće gledanja fudbala Jergović pronalazi u miru i usredsređenosti, upravo u distanci koja se na stadionu poništava. U izvanrednoj priči Židov Šajber i njegovi zlatnici piše Jergović kako su on, kao dečko, i sarajevski komšija B. N. – čovek o kome su jugoslovenske novine pisale kao fenomenu koji je, zagledan u papire, zakoračio u prazno okno lifta, slomio sve što se moglo slomiti u telu, ali je ipak preživeo – zajedno odlazili na utakmice Željezničara kako bi, naravno, gledali utakmice, ali “i zbog još jednoga, možda i važnijeg razloga: da jedan drugome čuvate mir i samoću koji su potrebni da bi se gledala utakmica” (str. 169). Utoliko verovatno nije pogrešno reći da je ova Jergovićeva fudbalska hronika, sva od književnog nerva, sva od sočnih priča, svojevrsna filozofija fudbala makar po tome što će, bez zazora, “napasti” sva opšta fudbalska mesta, sve one isprazne priče koje se ispredaju ispred kioska s mlakim pivom, ali i sva ona smatranja iz televizijskih studija, sva ona palamuđenja u koja se s lakoćom upuštaju “stručnjaci” ne shvatajući da zapravo ne govore više o fudbalu već o onome što s fudbalom nema veze (a čini se da ima). I obratno. Pronaći će Jergović u svojim pričama veze između fudbala i onoga što nije fudbal upravo tamo gde te veze niko drugi ne vidi, pa ćemo se, s vremena na vreme, zapitati da li smo prisustvovali istom događaju kao i ovaj pisac, ili, s nešto skromnosti, zar je moguće da nismo videli ono što je ovaj pažljivi i posvećeni gledalac video. Ovde, naravno, ne mislimo na dosuđene penale koji nisu počinjeni (kao u utakmici između Portugala i Urugvaja) – a tek o tome Jergović piše precizno i s ubeđenjem – niti na penale koji nisu dosuđeni, a bili su očigledni (kao u utakmici između Irana i Amerike). Mislimo, doslovno, na filozofsko umeće da se veze pronađu tamo gde ih drugi ljudi ne uočavaju jer ne umeju da gledaju, jer su isuviše blizu ili isuviše daleko, jer nemaju dovoljno mira i strpljenja da bi videli, jer svoj pogled, najzad, nisu obučili da ne podleže onome što mu se daje na prvu loptu, već da to što vidi provuče kroz mlin tumačenja. Zbog toga je, uostalom, u tekstu o čudesnoj finalnoj utakmici između Argentine i Francuske Jergović i mogao da napiše kako je dobro što je (jedan) slučaj uredio stvari na takav način “da se nogomet napokon odvoji od onoga što nogomet naprosto nije i što nam svih ovih godina i desetljeća kvari sudjelovanje u igri, gledanje utakmica, pripovijedanje i razgovor o njima, stvaranje neke privatne nogometne mitologije, razumijevanje nogometa kao univerzalnog jezika” (str. 156).

O BESOVIMA, RAZNIM

Mudrost poraza, ludost pobjede, dakle, hronika je Svetskog prvenstva u Kataru za list 24 sata, “nogometni dokumentarni roman”, “kontinuirana nogometna reportaža” koju, piše Jergović u prvom licu jednine, “manijakalno ispisujem pokušavajući da sačuvam ono što je doista jedino važno: djetinju čaroliju Svjetskog prvenstva u nogometu” (str. 111). Otud paradoks u samom srcu ove knjige. Naime, dečja očaranost uvek pretpostavlja više od onoga čime je dete očarano. Ta očaranost zahteva priču o očaranosti, te Jergović radi upravo to: priča priče o utakmicama svetskog prvenstva na takav način da je sam tok utakmice tek jedna od pripovednih putanja koja se, dok priča teče, grana u druge priče, vraća na sebe ili se gubi u drugim pričama. Ali gde je tu paradoks? Pronalazimo ga u gorljivoj Jergovićoj ideji da se fudbal mora razumeti isključivo iz duha same igre, ali, istovremeno, dok govori o igri, on govori i o stvarima koje, makar na prvi pogled, s igrom nemaju veze, kao, dakle, da sam sebi protivreči, kao da samome sebi skače u usta. Barem u tri navrata, recimo, piše o očevoj sestri, teta Zlati, koja je, kad je uzmogla, emigrirala u Argentinu, da se iz nje u Jugoslaviju vrati samo još jednom u životu. Teta Zlata ima veze s mnogo čime, ali s fudbalom sigurno ne. Pa ipak, ona je zamajac nekoliko priča koje se vrte oko argentinskog fudbala. Ili, recimo, divna priča o utakmici između Švajcarske i Srbije, priča koja će, bez greške, iznervirati ovdašnje navijače i glupake. Naravno, motori švajcarske ekipe su dvojica fudbalera poreklom s Kosova, Žerdan Šaćiri i Granit Čaka, momci koji su porazili srpsku ekipu, uz to na terenu nisu ispoljili besprekornu političku korektnost, a ovdašnji su navijači, u svom nemoćnom besu, penili pred njima. Ali kakav je samo to tekst! Ne samo što će Jergović da brani dostojanstvo fudbalske igre i da ponudi perspektivu koju navijač inficiran nefudbalskim virusom neće, naprosto, moći da shvati (jer je navijač, a ne gledalac fudbala), nego će na tako ubedljiv način legitimisati sopstvenu poziciju kao fudbalskog gledaoca, građanina i pisca, da čitaocu ove knjige ne preostaje drugo do da mu, sve i da ga ne voli (zbog nečeg) mora verovati. Naravno, ne treba ni reći da je bes koji Jergović izaziva kod srpskih glupaka upravo ništa u odnosu na ono što će, svojim analizama hrvatskih utakmica i igrača, televizijskih komentatora i sportskih novinara, te ponašanjem navijača, izazvati u hrvatskih glupaka.

SPASAVANJE SVETA

Mnogo je odlomaka u ovoj knjizi u kojima će Jergović pisati o tome zašto voli fudbal, ali jednako je uzbudljivo čitati i zbog čega o fudbalu piše. “Ako ste cjeloživotni gledatelj nogometnih utakmica”, piše na str. 129, “volite tu igru jer se u njoj zrcale vaš život i vaše porodične i društvene povijesti”. Teško da postoji filozofskiji motiv od ovog. Kada se čovek veže za fudbal na taj način da fudbal postane jezgro njegovog života, kada, dakle, postane navijač, kada fudbal postavi na izdvojeno mesto svog života, tada ova igra postaje ono protiv čega se Jergović bori u svakom retku svoje knjige: fudbal postaje apstrakcija koju je onda moguće ubaciti u bilo koji kalup koji s igrom nema veze, a veoma ga je lako, kao apstrakciju, nagurati u ratnu mašinu. Tome nasuprot, ako se fudbalu pronađe mesto u celini jednog života, ako je fudbal konkretna igra u kojoj učestvuje 11 igrača sa svojim pričama, nevoljama i radostima – otud divni portreti fudbalera na svakoj drugoj stranici knjige – ako je svaka utakmica jezik koji se uvek iznova uči da bi posvećenik tim jezikom komunicirao s drugim posvećenicima, ali i sa samim sobom, onda fudbal ostaje ono što jeste – igra – ali postaje i više od igre: deo slagalice bez kojeg slagalica ne bi imala smisla. Možda bi neko ovakvoj postavci mogao da zameri subjektivnost, naime, da svoju strast Jergović, spisateljskom veštinom, čini važnijom nego što jeste. Ali ko bi se usudio da napravi razliku između onoga što jeste i onoga što nije, a da i sam ne bude zahvaćen upravo egzistencijalnim dilemama o kojima Jergović, pišući o fudbalu, govori: “Nitko među nama nije samo ono što jest, nego je i ono što nije”, zapisaće na str. 135 u moćnom i mračnom tekstu Smrt dječaka u Montpellieru i nastaviti: “Pogotovo kada je riječ o nama koji smo se po nevolji rađali na granicama svjetova, u prvim komšilucima, kao manjinci u sjenkama tornjeva većinskih hramova”. I upravo u redovima te priče koja govori o tome kako je posle utakmice između Francuske i Maroka (Francuzi pobedili) započeo rat u Monpeljeu i kako je u tom ratu stradao dečak koji sa svim tim nije imao nikakve veze, niti je mogao imati, pronalazimo razlog ovoj knjizi – kao, uostalom, i razlog svim Jergovićevim knjigama: nabrajajući šta je sve mogao postati taj dečak koji je stradao pod automobilom razbesnelih ljudi, Jergović zapisuje da je mogao postati i “pisac koji će spasavati svijet tako što će ga pretvarati u priču” (str. 132). Da li bi to i postao, ne možemo znati – mogao je postati nasilnik ili psihopata, takođe – ali znamo da i dalje ima onih koji, koliko god to, u međuvremenu, delovalo uzaludno, ne prestaju da pišu (makar i o fudbalu) kao da od njihovog pisanja zavisi hoće li sutra sunce izaći.