Iz zemlje tradicionalno prepoznavane po ‘letećim’ dugoprugašima (Paavo Nurmi), arhitekturi/dizajnu (Alvar Aalto) i votkama (Finlandia, Koskenkorva/Kossu), a poslednjih decenija takođe po mobilnim telefonima (Rakia… correcting people) i asovima Formule 1, iz zemlje kojoj s delimičnim opravdanjem pripisuju Laponiju i Deda-Mraza, a šaljivo i finoću, ne očekujete baš puno rokenrola. Ili ste ipak čuli za ponekog u rasponu od starinskih instrumentala Hurriganes do aktuelnih, hm, alternativaca The Rasmus? Početkom osamdesetih bilo je teško raspoznati da su Hanoi Rocks po bilo čemu iz Finske, valjda su zato i ostavili toliki glam-trag na Guns’n’Roses i sl. No tek u prošloj deceniji razbuktala se tamošnja scena psihodelično/gotskih i ponajviše teškometalnih bendova (Stratovarius, HIM, Nightwish, simfo-metalska Apocalyptica s Metallica-obradama…) čiji se kultovi presađuju po SAD, Japanu itd. a i kod nas imaju sledbeništvo. Onda, naravno, 2006. Lordi (sirotinjski Kiss) svojoj državi donesu prvu evrovizijsku pobedu, i otad već tri puta Beograd im slabom prodajom ulaznica otkazuje gostoprimstvo; doduše, ni pravi Kiss u ovoj se deceniji nije bolje proveo kod nas.

U međuvremenu, komedijaški sastav Sleepy Sleepers tamo je postojao 1975–1989. i u rasponu pop-pank izdavao u proseku album godišnje, a neki njegovi članovi (Markku Mato Valtonen) glumili i u ranim, kraćim filmovima jednog od kasnije čuvene braće-filmaša Kaurismaki, Akija (‘86, Rocky VI), gde je bio umešan i Nik Tesko (Nick Tesco), član poznate britanske novotalasne grupe Members. Aki je od još jednog pevača Sleepersa, Sakke Jarvenpaa, "zagrizao" ideju o fiktivnom ruskom bendu Leningrad Cowboys (dalje: LC) koji slepi put u Sibir pokušava da zameni slavom u Americi, a završava lokalnim uspehom u Meksiku (trujući se tekilom umesto votkom), pa su mu na priči i dijalozima pomogli i pomenuti, a uz pomoć još nekoliko iskusnih finskih muzičara sklepan je rokenrol sastav za film Lenjingradski kauboji idu u Ameriku (LC Go America) ‘89.

Bizaran izgled tog benda – apsurdno duge rokabili frizure (pompadur, hrv. kokotica) i ništa kraći špicevi šimi cipela upotpunjuju crne naočare, zulufe i Tedi boj kaputiće rokenrola 50-ih – duhovito je naglasio uvrnuti odnos perifernih frikova ka srži te pop-kulture, sličan onome u filmovima Džima Džarmuša (npr. Tajanstveni voz), kolege/pajtosa Akija i Mike Kaurismakija. Džarmuš u …Go America glumi prodavca polovnih auta, a Tesko davno izgubljenog rođaka. Sklop blesavosti braće Marks (po ugledu na njihov Go West) i nama ne tako čudnog, apsurdnog finskog humora (nije li to opet pajtonovski?) utabao je put i Boratu, jer su LC usvojili identitet ruskih rokera na putu, i van velikog platna. Dozu komunističkog šika (lik tovariš Lenjina s pompadurom, kulisa za bubnjeve kao dragster-traktor, naglasak) pozajmili su u malograničnom prometu s nekadašnjim okupatorom (1809/1917).

Uspeh …Go America i samog sastava LC vrhunac je dostigao ‘93/94. koncertom Total Balalaika Show na središnjem trgu u Helsinkiju, sa velikim muškim horom Aleksandrov (već raspadnute Crvene armije), što je Aki K. ovekovečio istoimenim dokumentarcem (a režirao im je i video-spotove). Uz 70 od 160 članova tog hora (uočljivog po galonskim šapkama) LC su imali i svoj najpopularniji nastup, jeseni ‘94. na dodeli MTV nagrada, izvodeći Sweet Home Alabama Lynyrd Skynyrd. Te godine usledio je i drugi igrani film s Akijem, LC Meet Moses, sa sve zatvaranjem kruga/povratkom u majčicu/Rusiju. I, već 15 godina niz drum, LC rade slično kao svojevremeno bendovi iz najboljih postavki rokerskih opera/mjuzikala/predstava (Hair/Kosa, Jesus Christ Superstar, Rocky Horror Show…), pa tako najzad stigoše i do nas. Usred bogate i preskupe koncertne sezone, u ispravno odabranoj dvorani Doma sindikata okupilo se oko 1000 posetilaca (ulaznice 1.500–2.000 d.) koji će oduševljeno razglasiti kako su se dobro zabavili.

Jer, tuce članova LC na bini upravo je tome posvećeno: dva duvača, povremeno čak pet gitara (+bas), izmene instrumenata, hodanje naokolo kao s ronilačkim perajima (jer tolike, ofucane šimije nisam video ni na Niku Kejvu, u njegovim najboljim danima), dve igračice ispod ranga Latinke Meri Cakić koja je međutim politički prezaposlena, debeli imitator Elvisa u belom odelu s malom pelerinom (Naš prijatelj koji nije umro… samo čudno miriše) peva Easy Living Uriah Heep i ubedljiv je bar kao Dačić kad imitira demokratskog potpredsednika Vlade… Tzv. kros-kulturno baci još poneku varnicu kod spretno izabranih pesama (American Woman Guess Who, Kids In America Kim Wilde, Rocking In A Free World Neil Young-a), ali i to je predvidljivo posle dve decenije i desetak albuma. Mnoge numere samo popunjavaju prostor/kupuju vreme u sat i četvrt nastupa, gde su LC tek brojniji i živopisniji sredovečni cover sastav odgovarajućeg klasik-rokerskog ukusa i repertoara. Toga bar u Srbiji imamo dovoljno, pa ne uzleću ni dosetke kao teškometalna obrada disko-ljige i kantri-poskočica Smoke On The Water. Štaviše, naši T’Kuguars/Smešna strana muzike su u tome znatno bolji.

Rok teatar nije nimalo laka disciplina, pa tumačenje/posveta Lu Ridovog Perfect Day (ne samo) finskom Danu majke (sutradan, 10. maj) uz igračice/čistačice tek podseća da su retko dostizani kraljevi RnR parodije Bonzo Dog (Doo-Dah/Dada) Band, parnjaci Letećeg cirkusa Montija Pajtona, i da se ta parodija jednako delotvorno ispoljava i kroz sopstvene numere a ne isključivo kroz obrade. Tako su i LC najbolje delovali u par tačaka koje uopšte nisu parodirali, jer su i u originalu to predimenzionirane, najčešće patetične pesme, kao Tom Džounsova Delilah. Pred kraj, eto i harmonike za jedan od LC-favorita, u originalu rusku melodiju (komponovao Boris Fomin), za koju je engleski tekst napisao (Ju)Džin Raskin a svetskim hitom je ‘68. učinila bleda plavuša Meri Hopkin, pobednica ranog britanskog rieliti programa Opportunity Knocks čiji je prvi (i za producentsku kuću Bitlsa, Apple) singl producirao lično Pol Makartni: Those Were The Days, arhetipska/kičerska žal za mlados’ s nebrojenim jezičkim verzijama širom sveta, a kod LC s pogo-refrenom. Publika je naša/mi smo publicini… ubeđen sam da će dolaziti još/ponovo, a smesta se vraćaju za bis, prvo HM-drljanje pa opet svi-pevamo-zajedno, posetioci izlaze na binu da đuskaju s njima…

Ko zna, u zbrkanoj Srbiji možda je ovo bilo i nezvanično, bolje obeležavanje 9. maja/Dana pobede (nad fašizmom, ako neko zaboravlja), a svakako ironično oživljavanje (spolja) nečega što izbeglički (iznutra) uz dosta kerebečenja po svetu prodaju Gogol Bordelo, Kultur Shock, No Smoking Orchestra i sl. Ipak, stara izreka: Lenon, ne Lenjin!