Subota 17. jun bio je tmuran i sparan dan, Srbija je doslovno tonula u vodu, mulj i blato, bujice su odnosile mostove, prodirale u kuće, spirale hektare plodne zemlje, varvari su sve to neuznemiravano posmatrali i, uopšte, retko se ko uzbuđivao jer godinama već – da se poslužimo metaforom – živimo pod zagađenom, prljavom vodom, u mulju i blatu, pa nije lako, u tim uslovima, prepoznati u kom trenutku i na kome mestu prestaje metafora a počinje stvaran život, ili, svejedno, stvaran život postaje metafora. Te subote, dakle, s mukom udišući vazduh u kojem je bilo i nešto kiseonika, lišen uobičajenog entuzijazma, pisac ove reportaže neužurbano je napredovao ka Muzeju Jugoslavije, u susret književnom festivalu “Krokodil”, sve vreme s rukom na dršci kišobrana i praveći se da ne zna kome je palo na pamet da Festival održava pod vedrim nebom. Ipak, približavati se onom amfiteatru ispred Muzeja uvek je bilo uzbudljivo jer davno je književni festival “Krokodil” nadišao sebe i postao mesto slobode, radosti i pameti, mehur smisla koje varvari, iz nekog razloga, nisu uspeli da pregaze i unerede. Godinama već “Krokodil” dovodi u Beograd najbolje pisce, pesnike, prevodioce, filozofe iz regiona i Evrope, tekstove čitaju izvrsni pesnici i sjajni glumci. Koga sve nismo videli (i slušali) na “Krokodilu”… samo ove godine Bernhard Šlink, Bora Ćosić, Darko Cvijetić, Viktor Ivančić, Zoran Predin… ranije Laslo Krasnahorkai, Miljenko Jergović, Rumena Bužarovska, Erlend Lu, Semezdin Mehmedinović, Mira Furlan, Ivan Krastev, Boris Dežulović, Georgi Gospodinov, Damir Karakaš, Dubravka Ugrešić, Svetislav Basara, ko sve ne… spisak je dug i impresivan. Smoreni pisac reportaže, međutim, ove se godine uputio u debatnu zonu, na pripovedanje uživo, jer gosti su (tako je ocenio) vrlo pažljivo odabrani: Kruno Lokotar, Tanja Mravak, Vladimir Arsenijević i Darko Cvijetić. Tema “Kada je meni počeo rat”, odnosno “Kada je meni počeo mir”, po naslovima dve zbirke pripovedaka koje su priredili Ana Pejović i Vladimir Arsenić. Nije, međutim, svem iskustvu uprkos, potpisnik ovih redova mogao da pretpostavi šta ga čeka. O pisanju nekakvog teksta nije razmišljao.

POD ŠATOROM

Početak ne obećava. Debatna zona bi, gledano s mesta Muzeja, trebalo da bude levo od amfiteatra, ali levo od amfiteatra nema ničeg. Odnosno ima – šumarak. Preciznije – blatnjavi šumarak. Najpreciznije – blatnjavi šumarak u kojem vri od komaraca. Osim toga – ništa. U daljini se, doduše, nazire nekakav šatorčić oko kojeg se muva nekoliko ne baš presrećnih kampera, ali sada valja pronaći misterioznu debatnu zonu, te se sva pažnja sa šatorčića usmerava na grupicu pisaca koja tumara okolo i deluje prilično izgubljeno. Pisac reportaže, sa izvesnim olakšanjem, prepoznaje učesnike i radosno im kreće u susret s nadom da će mu oni otkriti tajnu debatne zone, dok istovremeno grupica kreće ka njemu verujući da će im on, kao domorodac, otkriti fucking debatnu zonu. Grlimo se i razmenjujemo osnovne informacije, da bismo, prilično nespokojno, utvrdili da je debatna zona, izgleda, upravo onaj šatorčić do kojeg se valja probiti kroz blato. Odustajemo od poduhvata i grupišemo se na prisnoj betonskoj podlozi.

Pod šatorom je još gore. Lake stolice na rasklapanje, postavljene na neravno tle, ne obezbeđuju ni minimum ravnoteže, uz to klize po blatu. Komarci su apsolutno raspomamljeni, a neki fensi psi neuviđavno se taru o moje noge. Dok održavam ravnotežu na stolici i pokušavam da izbegnem pse i komarce, vidim da mikrofon uzima Kruno Lokotar. Toliko sam ga puta čuo na Jutjubu, ali nikad uživo. (Moja krivica. Kao klinac nisam mogao da podnesem Krležu, od kojeg je dosadniji bio samo Vladan Desnica, te sam od hrvatske književnosti odustao i pre nego što sam o njoj išta znao. Zbog toga je krajem devedesetih godina prošloga veka za mene Lokotar, jedan od najvažnijih književnih likova na ovim prostorima, bio potpuno iznenađenje i nepoznanica. Trebalo je da prođe četvrt veka upornog čitanja, računajući i Krležine Zastave, da bih čoveku, najzad, stisnuo ruku.) Glasom dubokim i režećim, naglašavajući da su istinski i neprevaziđeni usmeni pripovedači, u ovom društvu, zapravo Tanja Mravak i Darko Cvijetić, Lokotar počinje da pripoveda o tome kada je njemu počeo rat. Priča kreće s početka osamdesetih godina kada klinac iz Daruvara čezne za tim da ode na koncert Stonsa u Beč jer veruje da je to poslednja turneja tih matoraca, ali ne uspeva da izbegne roditeljsku pasku. Godinama kasnije, tek što je pao Berlinski zid, u Pragu će, na Strahovskom stadionu, najzad čuti Džegera i društvo. Dok se vraća u svoj mali Daruvar, izmrcvaren, umoran i gladan, već sa slutnjom da se u Jugoslaviji događa nešto gadno, na sebi ima majicu sa Staljinovim likom. “Prodaj mi tu majicu!”, kaže mu nepristojno direktno lik s kojim se mimoilazi na praznim daruvarskim ulicama. Nije mu prodao. Ali tada je, kaže, znao da će rata biti. Ne kaže ova priča, ovako prepričano, bogzna šta, ali njena snaga nije u njoj samoj već u načinu na koji je ispričana, u Lokotarovom glasu, dubokom i režećem, u duhovitosti i meri s kojom se zadržava na pojedinim epizodama, u ritmu kojim govori i u dobro kontrolisanim digresijama. Za tih petnaestak minuta nisu mi smetali ni komarci, ni stolica, ni blato, ni psi. Čim je završio, Lokotar je – budući u nezatvorenom prostoru – posegnuo za cigaretom kao za mačem da poseže, zapalio je i dim povukao tako sladostrasno i pohotno kao da je tri meseca bio lišen duvana. A onda je mikrofon preuzela Tanja Mravak.

ATOMSKO SKLONIŠTE

Vrhunska spisateljica i nenametljiva osoba, Tanja odaje utisak nekoga kome je na sceni neugodno. Pripovedanje počinje direktno, informacijom da je odrasla u Sinju, da su sinjske vrućine nepodnošljive, da se, prirodno, nije slagala s majkom koja je pripadala drugom svetu i bila opsednuta čupanjem dlaka sa svih delova tela, te da je, kao 17-godišnjakinja, bila glavna – Tanja, ne njena mama – na takmičenjima iz prve pomoći jer je vazda uspevala da se snađe pri komplikovanim zahvatima. I tako, kako su se priče o mogućem ratu koji se, naravno, neće dogoditi, ali ipak, za svaki slučaj, valja se pripremiti, kako su se, dakle, te priče gomilale i postajale sve zloslutnije, jednog se dana, neminovno, na vratima pojavio pozivar s plavom kovertom koja, međutim, nije bila namenjena ni njenom ocu, niti njenom bratu, već upravo njoj, Tanji. Kao veštoj u davanju prve pomoći raspoređena je, u slučaju da dođe do rata – premda ga, sto posto, neće biti – u atomsko sklonište. Do ovog trenutka u priči slušalac je već nepovratno uvučen u pripovedanje, a nenametljiva Sinjanka više nije ona tiha osoba kojoj je kao malo nelagodno što je na sceni, već glasom jakim i sugestivnim, zarazno duhovito, čitavim telom priča priču u kojoj će, kada se začuju prve topovske kanonade i kada, s torbicom hitne pomoći o ramenu, bude jurnula na mesto gde je raspoređena, za njom potrčati, bosonoga, i njena majka, te će u skloništu, na iznenađenje svoje kćeri, doživeti solidan nervni slom. Ali nije bio to početak rata za nju. Majka se, u međuvremenu, pribrala, čula ju je Tanja idućeg jutra kako posluje po kući i proizvodi uobičajene zvukove i činilo se da je sve u redu, dok je nije ugledala i ostala bez daha: majka je, uredno, iščupala sve obrve. Tada je, kaže, za nju počeo rat.

Nije bilo lako Vladimiru Arsenijeviću kada je, posle dva vrhunska performansa, preuzeo mikrofon, ali nije odustao od svog smirenog tona i pripovedanja koje nije bilo ni nalik dvama prethodnima. Precizno i zanimljivo opisao je situaciju u Beogradu sredinom osamdesetih godina, kroz muzičku scenu izanalizirao je propadanje jedne zemlje i navlačenje ratnih Miloševićevih oblaka, ali je i s neumoljivom samoironijom zahvatio čitavu generaciju, po malo razmaženu, koja je London i Njujork videla kao gradove svojih snova, da bi se snovi raspršili u dodiru sa stvarnošću tih gradova. U London odlazi s dvesta funti koje mu traju, otprilike, 14 dana, a onda nalazi posao na kojem godinama rmbači po ceo dan, te od ideje da u Londonu svira i piše nije ostalo zapravo ništa. Vraća se u rastureni i mračni Beograd i od tada, otprilike, čeka da rat prestane, da mu dođe mir, ali to nikako da se desi. Kontrast koji je Arsenijević stvorio u odnosu na Lokotara i Tanju Mravak, a naročito staloženost njegovog izraza, bili su savršena priprema za ono što je usledilo. Mikrofon je preuzeo Darko Cvijetić.

PRIČA O DVE MAJKE

Darko Cvijetić, pesnik, pisac, režiser i po malo glumac, živi u Prijedoru u kojem je jedna polovina stanovnika (ako to već neko ne zna), srpska polovina, pobila ili prognala onu drugu polovinu, nesrpsku. Ne treba se, zbog toga, čuditi što Cvijetić piše samo o tome. Svojim je očima video kako manijaci ubijaju njegove prijatelje i poznanike, bio je čuvar u koncentracionom logoru, video je užas koji mi ni danas, više od trideset godina kasnije, ne da mira. Uostalom, pročitajte romane (ako već niste) Šindlerov lift i Što na podu spavaš. Cvijetić govori koncentrisano i savršeno razgovetno. Gotovo se ne miče dok priča. Govori o dve majke. Jedna je Srpkinja, druga Muslimanka. Komšinice su. S početkom rata Muslimanki Srbi ubijaju sina. Srpkinjin sin, pak, postaje ubica, a kada, posle rata, kao istaknuti zločinac, pobegne, majka oblači crninu za njima jer on je za nju mrtav. Živ, a mrtav. Dve žene koje više nemaju sinove dosta se dugo uspešno izbegavaju, da bi, kako stare i kako ih samoća izjeda, počele da se približavaju jedna drugoj. Kada Srpkinja bude umrla upravo će njena prijateljica Muslimanka da prima saučešće. Ali, ljudi, kako samo Cvijetić priča ovu priču… Nepomičan, glasom koji nije ni prejak ni pretih, dok oblikuje jasne reči i čiste rečenice, dok obe žene naziva tetama – jer njihovu su sinovi, onaj ubijeni i onaj koji je ubijao, bili njegovi drugari – osećamo kako se vreme skuplja, a prostor razvlači. U jednom trenutku tišina ja postala gusta, zaglušujuća, gotovo nepodnošljiva. Samo Cvijetić govori, ali više kao da mu čitam s usana nego što ga čujem. Ućutali se ljudi, ućutala se paščad, ućutalo se drveće i vazduh se ućutao. Dišem plitko da ne remetim. “Darko”, obraća mu se muškarac na ulazu u soliter. Cvijetić se okreće, na trenutak je nepomičan. “Željko”, kaže, “ti si?” – “Kako je umrla moja majka”, pita Goran. “Mirno”, kaže Cvijetić, “negovala ju je teta Supha.” Ništa se više ne miče. “Mogu li je posetiti?”, pita Goran. “Možeš”, kaže Cvijetić, “ali nemoj ulaziti ako ti ne otvori vrata. To znači da klanja.”