Samo budale nasukane na lupetanja v.d. doživotnog pre`cednika mogu da se nalože i na pomisao da ćemo – fudbalski, jel’ – protiv Brazila postići više od uobičajenog. …BogTeVideo beše namah posle Drugog srpskog ustanka, takoreći. Ipak, neki su na Terazijama bučno slavili i pre nego je utakmica počela, dok mi malobrojni mirno prošli ka muzici. Valjda nismo jedini s kablovskim ‘paketom’ za odloženo gledanje, a vesti o porazu obično nisu hitne.

U dvorani koja bi se uskoro mogla zvati i AntiSBB okupilo se oko 1000 ljudi, čak i mladih, s ulaznicama po ceni 1500–2500d. za koncert kakav priliči i Guitar Art (GAF) i Beogradskom Jazz Festivalu (BJF); uostalom, organizovao ga je Dom omladine Beograda, kao i nedavno završeni BJF. Prošli put je Al di Meola (Meola, r. 1954. blizu Njujorka, SAD) bez pompe gostovao ovde promovišući 1 od svojih manje zapaženih, brojnih albuma, pretežno električarski Consequence Of Chaos (2006, Telstar), no njegove najveće zasluge su iz prethodnog veka i srećom smo ih pratili, makar iskidano.

Gotovo kao čudo-od-tinejdžera pravo s Berklija ‘74. zablistao je u značajnom električnom džez-rok kvartetu pijaniste Čik Korie Return To Forever (RTF), na 3 njihova hit albuma (Where Have I Known You Before, No Mystery, Polydor 1974–75; Romantic Warrior, Columbia `76), a gostovali su i u Beogradu. Ni Alovi početni, latino-lirični solo albumi nisu podbacili – Land Of The Midnight Sun, Elegant Gypsy…do Electric Rendezvous, Columbia 1976–82, a neke od nabrojanih LP-ploča licencno su objavljene u SFRJugoslaviji.

Već je tada bilo jasno da Al ne zanemaruje akustičnu gitaru i da njegovom modernom džezu protivtežu počinju da drže sredozemni uticaji. Štaviše, apeninsko poreklo prelio je iberijski flamenko, dinamika opuštenog zgloba i ćuškanja plastičnih žica otvorenom rukom, što Di Meola ubedljivo postiže iako koristi trzalicu. Posle ukrštanja veština s izvanrednim Pakom de Lusiom (Paco de Lucia, 1947–2014.), nije mogao natrag: srma munjevitih vezova i bučna zaustavljanja, gotovo šamarom po gitari, i danas ukrašavaju Alovo muziciranje a plodan kompozitorski rad takođe kvalitetom preteže kad nije tehno-električni, što se desilo i drugim velikanima džez-rok (kon)fuzije.

Zato je razvođe (i) Alovog opusa legendarni gitaroški trio Džon Mekloklin (ranije poznat kao Meklaflin) – Pako de Lusia – (u alternaciji) Al di Meola / Lari Korijel. Preteča trendova unplugged i world music, ova supergrupa 1979/80. nastupala je po Evropi (pa i kod nas!) sa Alovim uzorom Korijelom (Larry Coryell, 1943–2017.), a za američku turneju njega je zamenio Di Meola, pa je tako nastao i milionski live-album Friday Night In San Francisco (Columbia, 1981.). Taj trio je radio i kasnije, između ostalog nastupio i u Zagrebu (danas, EU). Dakle, brzoprsti a sporostareći Al i na Balkanu ima raznoliku publiku, zahvaljujući i tumačenjima novog tanga Astora Piacole – albumi …Plays Piazzolla, Heart Of The Immigrants, Flesh On Flesh, Diabolic Inventions And Seduction For Solo Guitar, 1996–2007. – kao i povratku na ključni uticaj The Beatles; potonje je obrađivao ne kao jedan od njegovih uzora Dž. Benson, nego sam (All Your Life, inakustik 2013.) i u komornim aranžmanima (Across The Universe, Ear Music 2020).

U formatu akustičnog trija, ovog puta s razmahanim sparing-gitaristom (Peo Alfonsi) i perkusionistom (Sergio Martinez), svi stilovi skladno su uklopljeni. Snažno ozvučene gitare gotovo krtog zvuka munjevito nas vuku i kroz sasvim nove kompozicije – kao Tears Of Hope, You Can Eat Me – za naredni album, i pecaju na najlon kad udahnemo smirenje za prekrasnu Norwegian Wood i složenu Strawberry Fields Forever. Malo Opus, pa Infinite Desire, oba dela koncerta traju po sat-i-sitno, Al škrtari samo na rečima, neke numere izvodi sam, druge sa po jednim pratiocem, ali efekat ne slabi. Virtuozno a nenametljivo, odavno zrelo, ispred ogromne kulise na kojoj je kolaž omota najpoznatijih albuma zvezde večeri. Onaj s crnim panterom (..Rendezvous) sada bi mogao poslužiti za Live At Apateen, ali za bis i produženo oduševljenje prisutnih stiže još malo stariji, punokrvni instrumentalni hit Mediterranian Sundance (1977, s nezaboravnim Pakom).

Nije zaprepašćujuće kao nekad, ništa više inovativno, kamoli revolucionarno, ali dovoljno dobro da se s uživanjem utopimo u muziku samu, i da posle povratak u svet (i Srbiju) bude bar malo podnošljiviji.