Kanda, Kodža i Nebojša nesvakidašnji su bend. Osnovani u pravo nedoba, na samom startu devedesetih, platili su punu cenu svog postojanja onom gorkom valutom izrazito zle sreće, što je potraživala dugovanja i svim drugim ovdašnjim bendovima ratne generacije. Ali, Kanda, Kodža i Nebojša rešili su svejedno da ostanu na bojnom polju, čak i kad se ono u međuvremenu pretvorilo u parkiralište za raskrinkane iluzije. Pacovi možda napuštaju brod, kako to Oliver Nektarijević peva na novoj ploči Beton, ali to uopšte ne znači da će ova družina ikada odustati!

Godina je 2022. i tri decenije i kusur kasnije, vi opet stalno iznova vidite Olivera kako luta ulicama, nalik na kakvog genijalnog geometra u jednoj paralelnoj i sve imaginarnijoj prestonici. Kanda, Kodža i Nebojša kao da su konačno postali deo nekog ekskluzivnog strip serijala, gde se u svakom albumskom nastavku bore sa nepravdom sručenom na svoj rokenrol naraštaj. Oni iskrsavaju odnekud iz mraka, noseći starinsku svetiljku u ruci, baterijsku lampu, plamen metalnog upaljača – sve te zaboravljene, a tako drage relikvije nekog prohujalog vremena – da osvetle sebi i nama sledbenicima put kroz misteriozne opasnosti jednog sve otuđenijeg sveta, što je preoteo grad njegovim stanovnicima, uterao strah u kosti običnom čoveku, zavio u crno mladiće i devojke željne jedino muzike, mira i ljubavi pod toplim suncem.

Ukoliko vam sve ovo liči na neki izanđali hipi san – na pogrešnom ste tragu. Ili, kako se uzme. Jer, KKN od samih početaka isijavali su pank energiju toliko snažno, da bi se apsolutno mogli smatrati tajnim oružjem svih otpadnika od sistema, pagana-povratnika u prirudu, virtuoznih šamana zvuka koji se definitivno ispostavlja kao najjača droga. Iz tih razloga, KKN na novom albumu imaju pesmu Antonius Block, nazvanu po onom putujućem vitezu iz Bergmanovog Sedmog pečata koji igra partiju šaha sa otelotvorenjem Smrti, što će mu naposletku doći glave. Prikradanje ništavila, njegovo nadmudrivanje sa životom i preotimanje o dušu pojedinca, koji se više ni na koga i ni na šta ne može da osloni, glavna je tema ploče Beton. U trenutku kada to shvatite, ona se pretvara u junački ep što neprestano preispituje stanje izdržljivosti svog protagoniste kroz niz neverovatnih testova pred koje ga baca, kao i to sa koje strane granice prema podzemnom svetu on tog časa zapravo boravi.

Ima nečeg u onom indijanskom borbenom pokliču iz pesme Muzika, Mir i Ljubav, što je sadržan na novom albumu grupe Kanda, Kodža i Nebojša. Svaka njihova ploča imala je uostalom taj jedan mali signal pobune koji smo savršeno prepoznavali, momentalno se pod njegovim dejstvom preobrativši iz spavača u oslobođena ljudska bića što preuzimaju inicijativu. Kako onda ne poslušati Olivera kada vam u pesmi Tu i Tamo, Tamo, Tamo predaje sa pouzdanjem onaj plamteći znamen ulične mudrosti: “Budi živ, živ, živ, stvarno i potpuno / Hodaj lako, diši polako, udaraj jako i / Daj sve od sebe tu i tamo, tamo, tamo”. Ove reči kao da izlaze iz usta dobrog prijatelja, iskusnijeg drugara, anđela čuvara. Kao oblačić u kaišu slika, one vas drmaju poput poslanice sa nebesa, elektrifikujući vaše tinejdžerske snove ili bar ono što je od njih preostalo. Šta god da vam u vezi sa tim epistolama hrabro padne na um – nećete pogrešiti. Jer, KKN vam još jedini daju prave savete kako biti i ostati ponosan na ulici.

Zavodljive Oliverove rime, kojima vas on omađijava svojim glasom u nikad boljoj formi, dodaju onaj autsajderski kapital, zbog kojeg možete nastaviti svoje hodanje uzdignuta čela. Ovde nema plitkih parola i izveštačenih gestova – sve je bez sumnje proživljeno, iskušano na sopstvenoj koži. Kanda, Kodža i Nebojša nikada vas i ne bi naveli na pogibelj, a da prethodno nisu sami isprobali svaki slog onoga što poručuju u svojim pesmama. Verovatno smo baš zato ovako ludi za njima već toliko decenija i žarko verujemo u sve što kažu. Sa dobrim razlozima.

A kažu istinu, samo istinu i ništa osim istine. Šta najzad reći za ploču koja započinje stihovima: “Probijam zvučni zid / Razbijam metak čelom / Dajem ti sve, samo izostavljam / Onaj pijani deo” (Beton)? Za ploču na kojoj gitare kao da sviraju Stiven Stils i Nil Jang u najboljim danima lično? Gde subverzija Hüsker Dü ne vodi samouništenju, nego herojskom batrganju svim silama da se ostane uspravno na nogama, kako god znaš i umeš, makar ti se nebo sručilo na glavu? Beton je, pritom, i građevinski materijal i mešavina rakije i piva i naslov smlavljujućeg Bernhardovog romana i šta god još poželite. Ništa na ovom albumu nije tek ono što bi vam prvo palo na um. Značenja vire iz senke, da se iznenada ukažu kataklizmičnim intenzitetom. Takva je i muzika albuma Beton – sa dirljivo neukaljanom verom nekog prapretka, ona se obraća ljudima i prirodnim silama, vapi za dobrotom i solidarnošću iz dubine čistog srca, dok se oko nje viju besni kovitlaci propasti. U krugu ove ploče, vi ste međutim sigurni kao u ličnom svetilištu. Njene odvažne baklje čuvaju vas od svake opasnosti.

Beton je album koji isijava toplotu dok ga slušate. Samilost, plemenitost, humor, sve one zaboravljene kategorije naše normalnosti ovde su na jednom mestu. Što ono kažu: više se takvi ne prave. Kanda, Kodža i Nebojša su bend van svih kategorija, pa nas od sredine devedesetih svakih nekoliko godina iznenade ovakvim izdanjem koje prevazilazi uobičajene domete našeg rokenrola. Ovaj put nude nam jedan od vrhova svog opusa, izdat opet u totalno nevreme, kad niko više ne očekuje ništa lepo da mu se desi. Nije li takva bila i legendarna ploča Igračka plačka, koja je nenadano osvetlila mrak Miloševićevog vremena, ostajući jedan od najupečatljivijih umetničkih dokumenata o tom dobu? Nije li to pojavljivanje kad nam je najstrašnije zapravo razlog postojanja ove grupe?