Zašto je teško pisati komade o privredi? – pita se Bertold Breht u jednom tekstu, i konstatuje da se poslovni ljudi, koji se slabo razumeju u knjige, i umetnici, koji se slabo razumeju u privredu, ipak u jednom slažu: umetnost ne bi smela da tematizuje "niske" teme poput privrede. Osamdeset godina nakon nastanka ovog teksta, savremeno zapadno pozorište nema ništa protiv tematizovanja privrede, budući da se pokazalo da je u naše vreme privredni sistem zauzeo mesto Boga koji određuje čovekovu "sudbinu". Ali gde su savremene drame koje izražavaju ovaj fenomen?

Komad poput Kontrakti trgovca Elfride Jelinek, čiji su povod bile korupcije u austrijskom bankarstvu, zadovoljava se sarkastičnim aluzijama na glupost i gramzivost svih aktera upletenih u nedavnu finansijsku krizu, poglavito malih akcionara, a rezultat je grebuckanje po površini fenomena. Savremeni društveno-kritični komadi pristupaju svojoj materiji indirektno, najčešće transponujući posledice opšte moralne krize u patološke odnose koji vladaju u porodici. Ne postoje drame poput Brehtove Džoane, svetice čikaških klanica, koja prikazuje složene odnose između realne privrede i špekulacija na berzi, uključujući i slom celokupnog sistema, te ne čudi da se ova drama, uprkos nemilosrdne kritike kapitalizma, trenutno igra na mnogim renomiranim binama nemačkog govornog područja. Brehtu polazi za rukom nemoguća mešavina: on jednu kompleksnu temu prilagođava dramskoj strukturi a da je ne trivijalizuje, i istovremeno stvara upečatljive karaktere. Sam pisac tokom rada na svojoj drami zapisuje da mu je intencija da osvetli kakvo je stanje "savremenog faustovskog čoveka", ka čemu on stremi i kakvi su rezultati tog stremljenja.

KRVAVI POSAO: Radnju, vreme i mesto dešavanja Breht preuzima iz Sinklerovog romana Džungla, objavljenog 1906. godine. Glavni Brehtov junak je Mauler, vlasnik klanica i fabrika za preradu mesa notiranih na berzi, kome informacije berzanskih "prijatelja" iz Njujorka omogućavaju da uvek bude korak ispred svojih konkurenata. Na početku drame, Mauler dobija informaciju o nadolazećem zasićenju tržišta mesa, padu cena, a tako i vrednosti akcija; on rešava da svoje deonice proda svom partneru, a svoju odluku obrazlaže "starom slabošću" koja ga hvata pri pogledu na vola pred klanje, zbog čega mora da se povuče iz "krvavog posla". Ali "krvavi posao" tek počinje, jer će Mauler, služeći se lukavstvom, uspeti da potuče sve svoje konkurente, povrati fabrike, i još zadobije monopol nad mesom i njegovom proizvodnjom. Jedina osoba kojoj polazi za rukom da izazove moralnu pometnju u Mauleru je Džoana, jedina čista duša u klanici sveta, koja zato mora da strada. Ona prelazi put od aktivistkinje Armije spasa nadahnute verom u Boga, preko posrednika između otpuštenih radnika i Maulera, ali i fabrikanata i stočara koji su takođe Maulerove žrtve, do gubitka vere u Boga i pristajanja na nasilje kao sredstvo promene sistema.

Fascinantno je kako Breht svoje zaključke o ekonomskom mehanizmu cikličnog kretanja privrede, nastale na osnovu studiranja Marksove kritike kapitalizma, transponuje u dramsku radnju, kontrastirajući profani karakter teme i lepotu klasičnog dramskog stiha. Breht prikazuje i tadašnji na berzi aktuelni fenomen "kornerovanja" robe (od engleskog corner), koji označava zadobijanje vlasništva nad nekom sirovinom i svim aspektima njene proizvodnje i distribucije; ta poslovna strategija omogućava neizmerno bogaćenje, što je Breht proučavao na slučaju Rokfelera. I Brehtov Mauler gradi bolnice i važi za velikog dobrotvora, iako novac stiče poslovnim obrtima koji upropašćavaju hiljade ljudi. Breht uključuje u svoju dramu tridesetak likova i hor, a izvodi na pozornicu ne samo radnike i fabrikante mesa, nego i stočare, prodavce mesa, predstavnike radničkih sindikata, maklere, novinare, policiju, Armiju spasa – čitav jedan svet.

LJUDI ZA MLEVENJE: Da s tim svetom stvari stoje loše, sugeriše nam majstor režije Mihael Talhajmer već u prvoj sceni predstave postavljene u bečkom Burgteatru. Scenografija u čeličnosivoj boji odiše pritiskajućom atmosferom; pomišlja se na bunker, ali je takođe primetno da se zidovi scene sužavaju sa svih strana, sve do oblika levka u dnu bine, tako da čitava konstrukcija podseća na unutrašnjost mašine za mlevenje mesa. Preteći utisak dopunjuje goveđa polutka, koja se u pozadini ljulja poput klatna. Ispred nje je hor od četrdeset radnika, koji tokom sva tri sata trajanja predstave stoje nepomično – kao "meso za mlevenje", to jest objekat u privrednoj igri – izgovarajući konglomerate teksta sa preciznošću metronoma i silinom oluje. Preko sveukupne širine i visine bine projektuju se berzanski izveštaji iz Tokija, Londona, Njujorka; dok se brojke okreću, u prednjem delu bine smenjuju se konflikti aktera obučenih u siva odela, koji u zavisnosti od pada ili rasta cena viču iz sveg glasa, mlataraju rukama, ili započinju tuču. Čini se kao da je vremenska nepogoda pogodila svet i da će svakog trenutka odjeknuti trube apokalipse.

Džoana, dvadesetogodišnja devojka otpuštena iz Armije spasa jer je smetala njenim poslovima, jedina je koja bezinteresno posreduje između radnika, Maulera, i ostalih aktera igre, pokušavajući da u Mauleru probudi savest. Njene reči, ali pre svega puko zračenje njenog bića, zaista imaju uticaja na Maulera, koga dira neustrašivost devojke koja zarađuje 20 centi mesečno, ništa ne poseduje osim svoje odeće, i odbija njegov novac. Svaki susret sa Džoanom izaziva kratak spoj u Mauleru za koga je čovek zao ("nije mi žao ljudi, i sami su mesari, nisu nevini"). Dve duše žive u Mauleru, reći će Breht, aludirajući na Geteovog Fausta: jedna je ona koja ne bira sredstva da nadmaši konkurente, a druga je ona koja Džoanino postojanje oseća kao "dašak iz nekog drugog sveta".

NUŽDA, SLOBODA, MORAL: Uprkos očiglednoj didaktičnosti komada i njegovih teza, Brehtovi protagonisti su višeslojni, a ukrštenost događaja mnogostruka. Mauler nije samo suvereni gospodar koji pokreće događaje, niti su radnici samo žrtve sistema. Svako svojim ponašanjem doprinosi održanju sistema – sistem je "klackalica", reći će Džoana, jedni ostaju gore zato što su drugi stalno dole. Vera u nepromenjivost sistema omogućava njegov opstanak: "Nepromenjivi stoje nad nama zakoni privrede/nepoznati", konstatuju akteri privredne igre, čime tržištu daju status Boga, činjenica koju Breht podvlači persiflažom uzvišenih stihova Šilera i Helderlina. Srž problema je u tome, shvata na kraju Mauler, što su i gubitnici i dobitnici okupirani stvarima koje ih vezuju za njihovu animalnu prirodu, dok je razum ponižen, a veza sa "višim" izgubljena. "Biti ili ne biti" pitanje leži u sferi nužde, a ne u sferi slobode: za dobitnike, pitanje je "da li da kupim ili prodam?", a za gubitnike "kako da dođem do hrane i ogreva?". U takvoj privrednoj jednačini moral je nepoznata.

Zakonomernosti razvoja događaja u Brehtovom svetu nema, na snazi su protivrečnosti u dijalektičkoj igri. Mauler, doduše, usmerava događaje, ali samo delimično, jer su u igri kako druge pojedinačne volje, tako i slučaj i sreća, koji menjaju prvobitno intendirani tok događaja. Jednom pokrenuti vrtlog dešavanja stvara vlastitu logiku u kojem se navodni pokretači prepoznaju kao prisilni izvršioci nepromenjivog plana. Maulerov makler Slift više ne može da se zaustavi i sladostrasno povišava cenu, uprkos Maulerovim upozorenjima da će prekoračenje određene cifre dovesti do sloma berze. Da bi ironija bila veća, do sloma dolazi baš zato što je u Mauleru proradila njegova bolja polovina, on napušta berzu jer ga slama pomisao da je Džoana stradala u pucnjavi pred klanicama, iako je on sam pozvao čuvare reda.

Breht za kraj čuva još jednu poentu. Nakon sloma berze, vrednost Maulerove svojine je ništavna, ali je on i dalje vlasnik industrije mesa. U trenutku kada je on spreman na pokajanje i preobraćenje, Armija spasa je zainteresovana samo za njegov novac. Dolaze i drugi akteri igre koje je Mauler porazio, ali koji ga uprkos tome mole da učini nešto da tržište mesa ponovo oživi, što ovaj i čini: on predlaže da se uništi trećina stoke da bi cene počele da rastu, da se otpusti trećina radnika i da se smanje plate. Čak su i radnici na kraju zadovoljni ovim rešenjem pošto fabrike ponovo počinju da rade; pokušaj generalnog štrajka je razbijen, a princip solidarnosti slomljen.

KRV TRŽIŠTA: Svet je brutalan i hladan, što će Džoana iskusiti i u bukvalnom smislu, jer od posledica danonoćnog boravka na snegu dobija upalu pluća. Pre smrti drži ona govor velikog emocionalnog naboja, u kome Armiju spasa dazavuiše kao instituciju koja na račun gubitnika pravi posao sa dobitnicima, i daje na znanje da "samo nasilje pomaže gde nasilje vlada/a samo ljudi pomažu gde ima ljudi". Nakon smrti Džoana – još jedna ironija sudbine – na predlog fabrikanata mesa biva proglašena za sveticu, da bi se u masi pročulo "da kod nas ljudskost zauzima visoko mesto". Novinari odmah pristaju na instrumentalizaciju Džoanine žrtve, preuzimajući na sebe da je slave.

Upravo u zastarelosti poruke ovog komada, koji poziva gubitnike sistema da sopstvenom snagom i ne libeći se nasilja promene sistem, leži njegova aktuelnost. Jer uprkos svojevremenom dolasku na vlast radničke klase u bivšim komunističkim zemljama i uprkos stvaranju socijalne države u zapadnoj Evropi, koja je radnicima omogućila udoban život, privredni i ljudski odnosi danas nisu daleko od mašine za mlevenje mesa kakvu prikazuje komad. On je duboko uznemirujući jer sugeriše da put kojim idemo vodi unazad, prema prethodnom stanju nezadovoljstva masa i raznih oblika nasilja. Breht danas poziva na razmišljanje šta je zaista istorijski prevaziđeno, da li su radnička i srednja klasa i dalje samo žetoni u privrednoj igri čija je priroda iracionalna, i kakvog smisla ima svet u kojem je osnovno merilo vrednosti – tržišna vrednost.