Na nedavno završenom Festu, prikazana su tri domaća igrana filma – Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića, Zona mrtvih Milana Konjevića i Milana Todorovića i Tamo i ovde Darka Lungulova, plus Kusturičin dokumentarac o Maradoni. Potpuno različiti po stilu, žanru i temama koje obrađuju, ova ostvarenja nas na najbolji način uvode u lokal-kinematografsku 2009. godinu, čije će dve osnovne karakteristike, sudeći bar po naslovima u najavi, biti upravo brojnost i raznolikost. Ovo prvo, svakako raduje. Film u Srbiji i definitivno više nije isključivo stvar hira grupe privilegovanih, koji uporno proizvode filmove sa one strane gledljivosti, već je tu sve više mladih autora, ali i nešto iskusnijih entuzijasta, koji naoružani štapom, kanapom i ljubavlju prema filmu uspevaju da "izguraju" dugometražne igrane projekte, pa čak i kad je za to potrebno nekoliko godina ozbiljnog truda i odricanja.

S druge strane, stilska i tematska šarenolikost pre svega su posledica izgubljenog identiteta srpskog filma usled njegovog višegodišnjeg posrtanja, iz čega naša produkcija nikako ne uspeva da se iščupa. Na zgarištu onog što smo decenijama prepoznavali kao "domaći film", sada se na sve strane traga za elementima iz kinematografske baštine koji bi uspešno korespondirali sa aktuelnim stanjem u društvu, ali i tendecijama savremenog evropskog i svetskog filma. U takvoj zbrci nazire se nekoliko puteva, koji bi na kraju mogli da dovedu do povratka poverenja publike u domaći film, ali i pronalaženja i zauzimanja značajnog mesta pod evropskim kinematografskim nebom. Optimistički gledano (a kako drugačije?), filmska 2009. mogla bi da odigra veoma važnu, ako ne i odlučujuću ulogu na oba polja.

NOVI "CRNI TALAS": Teško da se na osnovu premijerne projekcije nekog filma može sa sigurnošću pretpostaviti njegov budući uticaj na nadolazeće autore, ali Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića definitivno je otvorio vrata oštrog, angažovanog i osvešćenog filma, kakav nam je već dugo godina nedostajao. Na temelju Pavlovićevog i Žilnikovog "crnotalasnog" opusa, a kroz seksom i krvlju natopljenu priču o grupi marginalaca, koji u postpetooktobarskoj Srbiji organizuju putujuće porno-pozorište, autor prikazuje svoje viđenje "stanja nacije" ometene ratovima, sankcijama, materijalnom i duhovnom bedom i depresijom.

Društvo bez jasne vizije budućnosti, ali ni određenja prema prošlosti, a u kome uticaj morbidnog i destruktivnog postaje vidljiv na svakom koraku (slikanje sa samoubicom na mostu, npr.), više je nego pogodno tle za estetiku "crnog talasa". Zbog toga ne bi bilo iznenađenje ako bi se uskoro pojavilo još filmova koji "plivaju uzvodno" i hvataju se u koštac sa društvenim problemima i tabuima, fokusirajući se pritom na surovost i banalnost života sve većeg broja ljudi sa margina kao nuspojave nemilosrdnog tranzicionog perioda i globalne ekonomske krize.

BEG U ŽANR: I dok Porno banda, osim svoje "crnotalasne" osnove, pomalo koketira i sa hororom i savremenim dalekoistočnim filmom, klasični žanr filmovi sve više postaju relevantan deo našeg savremenog filmskog stvaralaštva. Tako smo na Festu mogli da vidimo čak i prave pravcate zombije u domaćem filmu! Ipak, pošto smo ne tako davno imali Šejtanovog ratnika, Četvrtog čoveka, pa i Čarlston za Ognjenku, Zona mrtvih rediteljskog dueta Konjević–Todorović i nije predstavljala baš toliko iznenađenje. Ideja da se u tradicionalnu matricu žanra inkorporira domaća tematika u osnovi je odlična, ali se, bar do sada, u tome nije išlo do kraja, tj. nisu se prevashodno koristile žanrovske odrednice da bi se ispričala dobra i uverljiva priča, nego su se određeni elementi naše stvarnosti koristili da bi se konstruisali pomalo prevaziđeni oblici žanr filma, za koje bi se na kraju ispostavljalo da su nekako bili sami sebi cilj. Tako se još nije daleko odmaklo od neuspešnih kopija svetskih, uglavnom američkih klasika od pre tridesetak i više godina. No, ovi "pioniri" bez sumnje su uspeli u nameri da razbiju tabue da je kod nas nemoguće stvoriti žanrovski film, pa tako već u ovoj godini sa razlogom očekujemo sve bolja ostvarenja ovakvog profila – drugi film Stevana Filipovića Šišanje o skinhed pokretu i potencijalno uzbudljiv, i provokativan triler Srpski film Srđana Spasojevića.

(NE)PRILAGOĐENOST: Kao kontrapunkt žanrovskom, za očekivati je da se podigne i kvalitet autorskog filma. U prošloj godini srpski arthouse projekti ostvarili su relativno mršav učinak kako na međunarodnim festivalima tako i kod domaće publike. Izuzeci su tek donekle Turneja Gorana Markovića i Ljubav i drugi zločini Stefana Arsenijevića, koji je, između ostalog, prikazan i u programu Panorama na Berlinskom festivalu. Iako se može reći da smo od našeg kandidata za Oskara za kratki film očekivali malo više, tema odlaska ili ostanka u zemlji, koju je otvorio, po svoj prilici dominiraće našim autorskim filmom i u predstojećem periodu. Zapravo, autori su ovog puta otišli i korak dalje, pa su težište sa dileme – da li otići, prebacili na problem prilagođavanja onih koji su već otišli i dilemu – da li se vratiti? Zahvaljujući zanimljivoj koincidenciji da su svi za mesto radnje odabrali Njujork, ono što nam uskoro sledi mogli bismo da okarakterišemo i kao "njujoršku trilogiju". Naime, osim filma Tamo i ovde Darka Lungulova, koji je već prikazan na Festu, u ovoj godini bi trebalo da se premijerno prikažu još dva ostvarenja, koja tretiraju slične teme u istom gradu. Reč je o filmskom debiju iskusnog pozorišnog reditelja Nikite Milivojevića Jelena, Katarina, Marija, koji fokusira probleme tri mlade iseljenice u Americi, kao i Mamaroš Miroslava Mrdakovića, o mladiću koji tokom bombardovanja sa majkom beži "preko bare" – u Njujork, naravno.

Na međunarodna festivalska priznanja ove godine pikiraju i scenaristi, koji su postali reditelji, Srđan Koljević i Miroslav Momčilović, ali i Vladimir Paskaljević sa svojim debitantskim ostvarenjem Pada kiša u Rolan Garosu.

RENESANSA PRAŠKE ŠKOLE: Ipak, možda i najveći festivalski aduti u narednoj godini mogli bi da budu filmovi dvojice autora iz takozvane praške četvorke. Nastavljajući tamo gde je Marković stao sa Turnejom, Karanović i Paskaljević bi ponovo mogli da ostvare jak uticaj na domaću kinematografiju, pre svega na polju suočavanja sa bližom, ali i daljom prošlošću, ali i u prelaženju barijera ka susedima, za šta mladi autori izgleda kao da još nisu spremni ili u tome jednostavno ne vide motivaciju.

Uz sve opravdane i neopravdane kritike Markovićeva Turneja (Gran pri u Monpeljeu) jeste bio naš najbolji i definitivno najhrabriji film u 2008. U 2009. očekuju nas premijere filma Besa Srđana Karanovića i Medeni mesec Gorana Paskaljevića. Zanimljivo je da je u Besi glavni junak Albanac koji u osvit Prvog svetskog rata daje reč (besu) prijatelju Srbinu da će mu čuvati ženu, dok je Medeni mesec prvi film koji je rađen u albansko-srpskoj koprodukciji i tretira poteškoće dva mlada bračna para (albanskog i srpskog, naravno) na svom prvom odlasku u Evropu.

Na kraju, 2009. će nam doneti i novi film Srđana Dragojevića – Sveti Georgije ubiva aždahu, rađen po istoimenoj drami Dušana Kovačevića. Najskuplji domaći projekat je ujedno i veliki favorit da, kao i svi Dragojevićevi filmovi dosad, u godini u kojoj izađe bude i najgledaniji. Spoj umetničkog i komercijalnog i ovoga puta sigurno neće izostati, samo je pitanje u kom odnosu će se naći.