U tekstu objavljenom u poslednjem broju nedeljnika "Vreme" Drinka Gojković je uspela da kaže i jednu istinu: genitiv množine reči prevodilac nepravilno je napisan. Da je autor te greške imao toliko vremena koliko je pomenuta gospođa utrošila na pisanje svoje umotvorine, svakako bi otkrio taj lektorski propust. Ipak, ovo je samo objašnjenje; nije opravdanje.

Ali sve ostalo nije istina. Nije istina da se "Damnjanović nijednom rečju ne osvrće na svoje, sa moje strane pokazane i dokazane belodane greške svih vrsta…".U ovoj rečenici, napisanoj birokratskim jezikom sudskog izvršitelja, nijedna reč ne odgovara istini. Odgovorio sam na sve relevantne primedbe, ali je Gojkovićeva neke prećutala a neke proglasila dimnom zavesom. Propuste koje sadrži njen "jedan mogućan prevod" pokušala je da opravda pozivanjem na šestotomni Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika (ne Rečnik srpskog ili hrvatskog jezika, kako autorka kaže). Ipak, i u tom rečniku "okrastati" znači zaraziti se krastama. Bilo bi lepo i korektno prema čitaocima da D. Gojković pokuša da nam, polazeći od ove definicije, objasni značenje izraza "okrastali ulomak".

Nije istina da prevodilac "zdušno prigrljava praksu političkog govora"; ali je istina da naša autorka ima muke sa rečima. Ona zna jezik, ali se teško izražava.

Nije istina da je u mom odgovoru reč o "blaćenju i klevetanju" (bravo Šojiću!); ali je istina da onaj ko se služi prostačkim i mnogo puta upotrebljenim izrazom "blaćenje" ne može biti arbitar književne elegancije.

Nije istina da se hvalim brojem prevedenih knjiga, ali je istina da sam rekao da su prevodi mnogih od tih knjiga imali pozitivne kritike, a jedina negativna je ova njena kritika, napisana dve godine posle objavljivanja "Estetike otpora".

Nije istina da je govor o osnovnim principima prevodilačke veštine "dimna zavesa"; ali je istina da je Pons asinorum ili magareći most izražavanja teško preći a pritom ne pokazati odsustvo znanja i talenta.

Ne bavim se spiritizimom pa ne znam da li bi se Peter Vajs "tri puta okrenuo oko sebe" zbog formulacije "lepota izraza", ali znam da onaj ko piše turobnim i dosadnim stilom – Žorž Luj Bifon kaže: "Stil, to je čovek" – mora imati averziju prema svakoj, pa i prema lepoti izraza. Isto tako ne znam da li je javno polemisanje sa sadržajem privatnog pisma protivzakonito i kažnjivo, ali znam da je to izraz dubokog i suštinskog nevaspitanja.

Istina je da nije potrebno završiti filosofiju pa znati da sloboda nije isto što i samovolja, ali nije istina da se ovaj precizni teorijski pojam samovolja može zameniti neprimerenom rečju – raspojasanost.

I kad smo već kod škole i znanja, gospođi Gojković postavljam jedno pitanje: "Šta treba studirati pa da se razume izraz ‘umorne fraze’?" Da li postoje "odmorne fraze"?

Nije istina da su me reč "paska" i izrazi "rasprsnuto bedro" i "okrastali ulomak" zbunili, kako to tvrdi D. Gojković. Istina je da su ti izrazi u meni izazvali gađenje i čuđenje kako neko ko se ovako ruga zdravom razumu i sopstvenom jeziku može sebi prisvojiti ulogu sudije u pitanjima elegancije i lepote književnog i prevodilačkog stila.

Nije istina da ja gospođi Gojković pripisujem zlonamernost; istina je da me baš briga za njene tričave namere. I najzad, nije istina da će ova polemika, bar što se mene tiče, potrajati.