Kako vreme odmiče, mit o jugoslovenskom i posebno beogradskom novom talasu kao da sve više raste. Kada se danas osvrnemo na to doba od pre 40 godina, u trenutku izlaska Paket aranžmana – mnoge ličnosti i događaji tek sad postaju jasniji i izlaze na svetlost dana. Jedan deo ovog novog pogleda, koji prevazilazi nostalgiju i predstavlja aktere pomenutih zbivanja onakvim kakvi su zaista bili, imaćemo prilike da vidimo na izložbi pod nazivom Novi talas u Beogradu: Paket aranžman (1981‒2021), koja se otvara 19. aprila na Kalemegdanu u organizaciji JP Beogradska tvrđava. Mnoge od tih nezaboravnih junaka i momenata zabeležio je foto-aparatom Goran Vejvoda, prefinjeni umetnik i misteriozna zvezda ondašnjeg velikog muzičkog prevrata kod nas. Njegovo prisustvo u Beogradu tokom 1980-ih, između dva dela života u velikom svetu, donelo je nove ideje u grad i ostavilo traga na nekim od glavnih beogradskih bendova tog vremena.

"VREME": Kako je vama izgledao Beograd na prelazu iz 70–ih u 80–te?

GORAN VEJVODA: Moj život tada, evo u dve reči: odrastao sam na Zapadu u odnosu na Balkan, mada smo dolazili u Jugoslaviju kad sam bio dete – uglavnom na Brione. Konačan povratak iz Francuske bio je negde pred jesen, u septembru 1971, vozom iz Pariza u Beograd, sa mojom majkom – prvo sećanje koje sam imao jeste da mi je sve izgledalo užasno tužno, tmurno i sivo. Tek godinama kasnije prihvatio sam to sivilo kao inspiraciju. Naknadno sam otkrio Savu i Dunav i sve što ide s tim, pa sam zavoleo grad, ali je meni Marina Abramović još 1972. u SKC-u rekla i imala predosećaj: "Ti nećeš svoj život provesti ovde", što mi je zvučalo prilično prirodno. Posle sam u Parizu upoznao Enkija Bilala, sada mog dobrog prijatelja, koji je kroz svoje crteže toliko dobro prikazivao tu istočnoevropsku tugu, zapuštenu arhitekturu i to beogradsko sivilo – on je puno crtao Beograd u svojim stripovima – pa sam shvatio kako ima neke lepote u tome, u toj nostalgiji za tmurnom atmosferom i tim nekim samoupravnim socijalizmom koji se raspada. Tokom vremena mi se dopala ta atmosfera pečenih paprika i papuča, sarme, žita, turske kafe i metalnog mirisa u liftovima. To isto važi i za druge gradove Jugoslavije – Zagreb, Sarajevo, Ljubljanu…

A kako se vi sebe sećate iz tog vremena, kako biste danas nekom opisali tog momka? Koju muziku ste najradije slušali, koje su vam knjige zaokupljale tih godina pažnju?

Ja sam bio razmaženo derište, koje je imalo sreću da je odraslo u vrlo bogatom, kulturnom centru zahvaljujući mojim roditeljima. Otac je imao dva šešira na glavi, da tako kažem – jedan je bio političko-diplomatski, a drugi kulturni – a uz to sam i zbog svoje braće, Ivana i Srđana, vrlo rano počeo da živim u zvučnom melting potu. Već od 60-ih godina moj mozak i moje srce bili su izloženi najraznovrsnijim muzikama, od toga što su moja braća slušala soul, fank, folk, rok, pop, eksperimentalnu muziku, do mog starijeg brata, Marijana, koji je slušao džez i išao na sve koncerte – od Djuka Elingtona, Arta Blekija, Džimija Smita do Čarlsa Mingusa i cele te ekipe, a bio je tu i moj otac koji je slušao najrazličitije kompozitore, od najklasičnijih kao što su Čajkovski, Dvoržak, Smetana i Betoven itd, do elektroničara kao što je Ivo Malec ili neke konkretne muzike. Prvi koncert u životu koji sam video bili su The Beatles u Rimu, kad sam bio klinac, a onda i The Rolling Stones. Kad sam došao u Beograd, imao sam, dakle, neku vrstu prednosti nad ostalom decom – moj kulturni teren bio je vrlo bogat, uši, oči i srce bili su mi otvoreni u svim pravcima. Što nije ni čudo pošto mi je u školi u Rimu najbolji prijatelj bio iz Etiopije, crn ko noć, tako da ja uopšte nisam znao šta znači rasizam – tek sam mnogo kasnije u životu ukapirao da uopšte može da postoji duboka mržnja prema ljudskom biću…

Slušao sam paralelno gomilu stvari koje su se dešavale, stare ili nove – voleo sam celu tu američku folk scenu, od Boba Dilana, Nila Janga, Džoni Mičel, Kerol King, Džeksona Brauna, grupe Crosby, Stills, Nash & Young, preko roka Džimija Hendriksa i Pink Floyd, The Velvet Underground, Kraftwerk. Mogu da ih nabrajam dugo, još kad pređemo na bluzere kao što su Albert King, B. B. King, Misisipi Fred MekDauel, i tako beskonačno… Bio sam, kao i sad – bunar bez dna – u koji samo ulaze tone kultura sa svih strana. Polako se pojavila tzv. world music, možda zbog ranih razmena sa nesvrstanim zemljama. Tako je bilo i sa knjigama, mada sa njima treba da se čovek znoji malo više jer traže vreme, ali bilo je svega – voleo sam Rilkea, Hermana Hesea, Timotija Lirija, a od naših Ivu Andrića, mada u delovima, ne verujem da sam cele njegove knjige čitao (smeh) – bio je to jako veliki lonac u kome se sve to kuvalo istovremeno. Takođe, časopisi su mnogo cirkulisali od ruke do ruke npr. od Poleta do NME-ja, Interview, Elle, Vogue…

Bio je tu i džez momenat, posebno kada je Majls Dejvis došao na Beogradski džez festival, 1971 – i to je bio fantastičan koncert na kome je Kit Džeret svirao električni klavir. Sećam se da je Kit izgledao kao ptica dok svira, kao da će da poleti sa svog Fender Rhodes klavira, to mi je ostalo u glavi… Ali ono što mi se urezalo u mozak jeste taj kontrast između Majlsa Dejvisa na sceni i soc-zgrade Doma sindikata. U Domu omladine redovno su bili džem sešni posle nastupa na festivalu, i tako sam nekom prilikom stajao pored zida i slušao, kad je u onom polumraku odjedanput jedan prilično ogroman čovek stao pored mene i krenuo nešto da mi govori – nisam dobro čuo šta priča, ja pogledam ko mi se to obraća, kad ono Čarls Mingus… stoji pored mene (smeh).

Kako ste iz te muzike onda došli do novog talasa i postali svesni da se nešto drugačije dešava u Beogradu? Sećate li se te promene?

Zemlja je bila otvorena i zato su informacije cirkulisale – baš kao što je to danas, ali se ta ista priča dešavala i ranije, iako sa nikakvim tehnološkim mogućnostima. Veliki deo svetske muzike i kulture je dolazio do nas: stjuardese i stjuardi su donosili stvari, razne ekipe su ih poznavale, pa smo im naručivali ploče, modne i kulturne časopise, knjige – sve bi to došlo do vas ako ste bar malo bili otvoreni. A kad su ti novi stilovi u pitanju, čim bi neka ploča stigla, ljudi bi ukapirali – hej, pa to je fantastično, evo, tu je nešto novo – i odmah bi se o tome pričalo. Ono što je bilo sjajno sa pankom, kao i ranije na neki način sa džezom i rokom i ostalim prevratničkim pravcima, jeste što je to bio pravi andergraund pokret, kakav danas ne postoji više – pank, rep i nova elektronika bili su možda poslednji pokreti sa nekim socijalnim, političkim i kulturnim angažmanom, koji danas više ne možeš da nađeš. Danas je sve hibridno, mešavina svega. Nemam ništa protiv hibrida, ali pank je bio jedan od poslednjih pokreta koji remeti, kao neka koda tog revolucionarnog angažmana na strani promene, koji nas je uveravao da stvari mogu da se uzmu u svoje ruke, DIY, da se odbiju stari muzički pristupi, kao što je onaj koji su simbolizovali simfo rok izvođači tipa Emerson, Lake & Palmer, Yes ili Genesis i sve te neke dosadne grupe. To je bio odgovor na tešku socijalnu situaciju i dosadu kalibriranog kapitalizma, pre svega u Americi, gde je koren i inspiracija panka, što malo ljudi zna. On je nastao muzički i u smislu kontre i otpora sistemu tamo, a tek malo kasnije u Engleskoj, gde je pank prirodno presađen, jer su okolnosti bili zrele i dovoljno trule u društvu. Englezi su vrlo spretno – ne samo u muzičkom smislu – fantastično upakovali ceo pokret, zahvaljujući između ostalih Sex Pistolsima, Malkolmu Meklarenu i Vivijen Vestvud. Mi smo u tom lancu bili malo dalje, ali sam bio vrlo iznenađen kako je to kod nas ipak rano stiglo – prvi put sam od jednog prijatelja saznao za neku pank grupu iz Slavonske Požege sa špenadlama. Ne sećam se kako se zvala i da li su uopšte imali ploču, ali kao da su neki tipovi videli slike Sex Pistolsa, pa su se inspirisali time i napravili bend. To me je prilično pogodilo.

Dakle, u tom trenutku su svi mladi ljudi u bivšoj Jugoslaviji, od Slovenije do Makedonije, bili na toj talasnoj dužini i shvatili da i mi imamo slične probleme, jer svuda postoje ista mračna predgrađa, No Future, muškarci i žene koji su loše plaćeni… I svima je bilo jasno da mora postojati zvuk toga. Zvuk društva. To čini veliku razliku u odnosu na visoku kulturu i klasičnu muziku. Kod popularne muzike sve je vezano za običan život, a ne za intelektualne forme, kao kod Baha, Betovena i Mocarta, što ovim drugima svakako ne oduzima vrednost. Ipak, kad je u pitanju socijalni momenat, oni su bili na neki način udaljeni od tih tema, dok je pank ukorenjen u surovu realnost svakodnevice – nijedna klasična kompozicija ne zove se Never Mind the Bollocks.

Gde ste vi upoznali ljude koji su kasnije napravili bendove sa Paket aranžmana?

SKC je bio neka vrsta beogradskog Vorholovog Factory-ja i za mene važno mesto – u sebi je sadržao tu otvorenost i raznolikost, mešavinu savremene umetnosti, klasične muzike, fotografije, knjižare, galerije, performansa i koncerata. Kasnije i prostora za vežbanje koji su nam tu dali. I svi oni koji su tamo radili, nešto stariji od nas, bili su nam nekako privlačni, delovali su kao magnet. Beograd je u to vreme ipak mali grad, ljudi koji su na istoj talasnoj dužini u nekom trenutku morali su da se sretnu. Egoizam je zbog toga možda bio manji mada su sujete postojale, ali ste uvek mogli da se prošetate Knez Mihailovom, sretnete dvadeset ljudi koje poznajete i da se sa njima pozdravite. Upravo zato su se ti susreti dešavali nekako organski – što je davalo snagu celom momentu.

Bilo je tu raznih koncerata koji su danas zaboravljeni – recimo Miše Savića, Filma, Laibacha, Charlemagne Palestinea, ili grupe Mirni ljudi u kojoj su bili Vlajko Lalić, jugoslovenski Kit Džeret, jedan totalno sumanut pijanista, neverovatno kreativan lik, i Srđan Miodragović, sjajan gitarista – fantastični su bili… Onda sastava Igra staklenih perli, koji su svirali psihodelični rok. Ja bih, recimo, svirao folk koncerte dole, u klubu SKC, a onda bi došao Milan i svirali bismo zajedno. Naknadno bi se tu pojavili još neki razni ljudi. Sve je to činilo jednu priču u kojoj su bili i film, video-art i televizija – scena je imala jednu organsku stranu o kojoj se danas ne priča toliko, a bila je bitna – mreža koju smo pravili zajedno svi mi što smo se bavili nečim kreativnim. I Boris i Tucko, Papić, Goranka, Pol Pinjon, Biljana Tomić, Ješa Denegri, Bojana Pejić, konceptualci, ne mogu sad svih da se setim, ali svi smo se susretali na istim mestima i uvek ste mogli da potegnete nekoga ukoliko ste želeli da uradite nešto… a tu sam bio i ja u tom svom, kako da kažem, polovnom Brajan Ino fazonu (smeh), kog je radoznalost vukla ka svemu tome. Tako se to desilo, ne preko nekog menadžera ili agenta, nego vrlo prirodno, što je dalo snagu sceni, koja se, naravno, posle raspala, jer je celo novotalasno i art zbivanje bilo kao neki san i utopija, a utopija ne traje, nažalost. Ne znam zašto je tako, ali tako je.

Bendovi sa Paket aranžmana – Električni orgazam, Idoli i Šarlo akrobata – razlikovali su se među sobom ne samo muzički, nego i po svom imidžu. Ali, razgledajući fotografije – nekako Vd deluje kao najveća zvezda, najbolje komunicira sa kamerom. Da li ste i vi imali sličan utisak?

Za mene je Vd bio šarm novog talasa. U smislu lika, neke životne komedije ili tragedije – on je sve to nosio u sebi. I ja sam često, kao frustrirani bubnjar, delio sa njim bliskost i brzo ukapirao da mi je on kao mlađi brat. Tako da je postojala neka toplina i kasnije užasna tuga kada je on upao u heroin, a ja probao da ga izvučem iz svega toga provodeći noći u diskusijama da mu dokažem da to nije pravi put… Međutim, bio je mnogo tvrdoglaviji od mene i to ga je koštalo života veoma rano.

Moj odnos prema fotografiji tada je bio više instinktivan, neposredan i muzički nego dokumentaran. Nemam ništa protiv foto-novinarstva, ali pošto nikada nisam radio za novine, bio sam u privilegovanom položaju, što nije uvek bilo dobro za mene. Zato su me ljudi uvek videli u tom povlašćenom statusu, kao buržujskog umetnika, i po tome sam možda vrlo specifičan na nekadašnjoj jugoslovenskoj sceni pošto sam bio neki ‘slobodni elektron’ koji ide levo-desno – što je za mene bilo super, ali u pojedinim trenucima i super-teško. Nisam znao gde sam i ko sam: jesam li ovde ili tamo, jesam li fotograf ili muzičar ili neki pisac, likovni umetnik – ko sam ja u svemu tome? Ultrasloboda nosi svojevrsni teret u sebi.

Da se vratim na Vda – bio sam prisan sa njim i odlično smo se provodili kad bih ga slikao. Probali bismo razne stvari pošto sam osećao da njega treba staviti u centralnu poziciju, jer on i jeste tajni glavni lik. Mislim da je i Vd mene gotivio zbog mog ludila i moje ultraslobode, zato što je i sam nosio tu potpunu beskompromisnu slobodu u sebi, to nas je organski vezivalo.

Milan je često bio malo napet na neki svoj način, Koja je imao sličnu slobodu u sebi kao i Vd. Tako da sam, u izvesnom smislu, bio bliži sa Kojom i Vdom, mada sam se sa Milanom izvrsno slagao. Smetalo mi je nekad njegovo pevanje, taj neki kvazioperski način – hteo sam da mu kažem i govorio, pevaj mirnije, dublje, nemoj da vičeš, i sve to… pošto je imao snagu u glasu, on je mogao da koristi tu svoju tehniku. I to mi je ponekad zvučalo nekako tehnički, dok su Vd i Koja boravili u nekom otvorenijem prostoru. Šarlo se verovatno zato raspao, zbog te raznolikosti. Bio je to više neki duo-problem, kako ja vidim: Vd i Koja s jedne, a Milan s druge strane. Milan je imao izraženiju pop liniju, a ova dvojica ne – to se jasno vidi u Disciplini kičme posle, gde je Koja više u roku i Džimiju Hendriksu, što mene privlači kao definicija slobodnije forme i duha. Manje me privlači Ekatarina Velika jer je bilo manje eksperimentisanja.

Vi ste Šarla mnogo fotografisali; dok razgledam ove slike, vidim fantastične priče uz svaku. Recimo, fotografije za čuveni prvi i jedini album Bistriji ili tuplji čovek biva kad… nastale su u dvorištu tadašnje OŠ "Pero Popović Aga" (danas "Mihailo Petrović Alas") na Dorćolu. Jeste li već prethodno videli to mesto ili ste na njega slučajno nabasali, lutajući?

Koliko se sećam, baš je bilo lutanje. Našli smo se na Studentskom trgu i onda je bilo otprilike gde ćemo, šta ćemo, pa smo krenuli da gledamo neka mesta okolo, bukvalno zalutali u školu, i bilo je – pa super je ovde, hajde da se slikamo sa klincima. Ono što pamtim jeste da je sve bilo u fazonu – nema poziranja. Ja sam im jednostavno rekao da rade šta god hoće. Možda bih eventualno kazao – sedite na klupu, ali bilo je uvek zezanja, i na tim fotografijama se vidi da su oni potpuno slobodni i mladalački naivni u svemu tome. Danas ući u neku školu i slikati nepoznatu decu je nepojmljivo. Na slici koja je na glavnom omotu dopada mi se taj "anti-star" momenat, okrenuta leđa i posmatra ih klinac iz sledeće generacije.

A kako se sećate onog legendarnog "zimskog" fotografisanja za omot Paket aranžmana – sva tri benda nalaze se zajedno na tim slikama u nekim potpuno ludim situacijama?

Pa, bilo je hladno (smeh). I bio je baš onako sivi, pravi beogradski dan, gde se oseća miris bureka u daljini – pošto Marina nije mogla da dođe, onda smo je zamenili sa Draganom Šarić, i bio je Čavketov brat koji na njega liči, jer je Čavke bio u vojsci. Fotografisali smo Branko Gavrić i ja, ali je pravo čudo da su ti negativi uopšte sačuvani – jer, sve je tada bilo u nekom rokenrol fazonu: evo ti fotke, evo ti negativi, radi šta god hoćeš… ja ih više i nemam.

Posebna priča je prisustvo žena na novotalasnojsceni – da li ih je moglo biti više i zašto neke među njima nisu duže potrajale? Da li su žene možda platile previsoku cenu za svoju hrabrost da uzmu učešće u tim velikim događajima?

Pank proizlazi na neki način iz roka, a rok je ipak ono ‘cock culture’, kao što to kažu Englezi – kultura k***a, ili falokratska kultura u intelektualnom smislu. Rok je uvek u izvesnom smislu bio mačizam i šovinizam, i uz onaj izraz "sex, drugs and rock’n’roll" moglo bi se dodati da su više muškarci bili taj seks, da je tu uvek bilo više k***a nego p***e. Tako da su žene bile žrtve tog sistema i, da bi postojale, morale su da budu jake i možda malkice muškarci da bi dobile svoj prostor. Baš sam sad gledao Janjatovićevu Enciklopediju YU roka da se malo prisetim cele te situacije sa ženama kod nas, i bio sam iznenađen kad sam video koliko je bilo raznih grupa sa ženama – Paraf, Denis & Denis, Boye, Karlowy Vary, Xenia, Slađana Milošević – mislio sam da ih je bilo mnogo manje. Ali, ono što mi je užasno smetalo još tada bilo je to što su one uvek bile kao neka anegdota, neki efekat. Žena je tu uvek bila neki seksualni atribut, neki dodatak, uvek nešto kao – ej, super, imamo tu neku ribu, ali to nije glavna stvar. A ja sam se uvek protivio tome i uvek išao ka ženama u muzici. One su uvek morale više da se trude i bore da bi zauzele svoje mesto. I ta njihova hrabrost u svakom pogledu bila je vrlo važna. Feminizam je tada bio u povoju i nije još mogao da pomogne i posluži kao poluga tadašnjim ženama da lakše prevaziđu tegobne, dosadne, arhaične stereotipne situacije.

Prošlo je četiri decenije od tada i svi sada pričaju o velikom jubileju Paket aranžmana i prvih albuma Šarla i Električnog orgazma. Divno je takođe što je nekadašnji Jugoton (danas Croatia Records) nedavno reizdao ove ploče kao vinile. Kako se vama nakon ovoliko godina danas čine ovi albumi, jesu li oni zaista najvažnija ostvarenja u našoj modernoj rok muzici?

Uvek se malo plašim da stavim nešto ispred, a nešto iza, i uvek sam se borio protiv tih hijerarhija, a i dan-danas se borim. Često volim da pričam o pločama kao o fotografijama – pošto i sam radim stvari koje nazivam "audiografijama". Tako da su ploče za mene fotografije jednog određenog zvučnog i muzičkog trenutka. Ako pogledam sve tri ploče kroz tu prizmu, primećujem da one naravno nose taj istorijski pečat i u tom smislu su vrlo interesantne, pošto su veoma raznolike. Lično volim te luđe momente, Plastiku i Ameriku od Idola recimo, a na Šarlovoj ploči mi se sviđa ta konfuzija, ta čudna kuhinja gde se nešto neobično kuva. Na toj ploči osećam neko svoje prisustvo i u njenom generalnom ludilu prepoznajem svoje lično ludilo, koje je ostalo zabeleženo na njoj. Orgazam je veoma interesantan, ali je muzički malo klasičniji, verovatno zato što Gile ima tu vezu sa klasičnim rokom, što je sjajno. Dopada mi se jako kolaž na omotu Orgazma, pošto ima varnice i slojevitost u sebi. Ono što mi se sviđa u Paketu jeste to što on donosi šok prisustva tri potpuno različite grupe. Dopada mi se kako alhemija i sudbina mrcvare stvari, a onda se nešto nepredvidivo desi i ljudi se iznenade. Ceo taj trenutak bio je kombinacija nepredvidljivosti i organizacije u isti mah. Pošto pank ide u svim pravcima i ima anarhiju u svom DNK kodu, onda staviti nešto na ploču i dati mu formu – to, po nekima, nije bilo anarhija (smeh)! Taj rascep između potrebe da ploča postoji, mada je u pitanju soc-momenat, pa onda ekologija trenutka lutanja i slobode koja dovodi do toga da se ona ipak napravi i da onda kao niko neće da bude zajedno na njoj, a nakon 40 godina svi su sretni što se to ipak dogodilo – cela ta geneza mi se stvarno dopada. A ja kažem U… a gde je umetnost?