Aleksandar je Tišma kadgod bio pročitao Besudbinstvo Imrea Kertesa (Kertesz) i rešio da ga prevede na srpski; ne što Tišma ne bi u životu imao i drugog posla, nego zato što je, sme se pretpostaviti, pomislio da ako on to ne uradi, niko drugi neće, jerbo Keres u to vreme ni u rodnoj mu Mađarskoj nije važio za naročito poznatog i priznatog pisca, dočim ovde "niko ni čuo" za njega; a Besudbinstvo je knjiga na mnoge načine dragocena i važna, mada to kojekakvi šupljoglavci, pomodari, trendseteri i trend-retriveri nikada dokonati neće. Rečeno-učinjeno; valjalo je knjigu, međutim, negde i objaviti, ali se onda rukopis prevoda nasukao i beskrajno dugo kiselio u fioci jednog novosadskog izdavača, i možda bi se do dan-danas već i sasvim usirćetio da Kertesa nije iznenada i mučki ovenčalo Nobelovom nagradom za književnost, pa se knjiga navrat-nanos ipak pojavila. Avaj, Nobel jeste Nobel, ali Kertesova književnost naprosto nije od one sorte koja se mnogo prodaje (kao ni, recimo, proza potonje Nobelovke Herte Miler), Besudbinstvo po svoj prilici nije, štono kažu, "polučilo tržišni uspeh", Tišma je umro, a objavljivanje Kertesa na srpskom gotovo stalo. Izuzetak je Kadiš za nerođeno dete u prevodu Arpada Vicka (v. Vreme br. 803) i jedna posve tanka esejistička knjižica koju je "delio" sa Peterom Esterhazijem. Nekako u isto vreme, to jest u prethodnih desetak godina, u Hrvatskoj se pojavilo "skoro sve" od Kertesa, dakle uz narečene tri knjige još i Fijasko, Likvidacija, Dnevnik s Galije, Dosje K, Engleska zastava… a sve to zahvaljujući posvećenosti prevoditeljke Xenije Detoni i izdavača, zagrebačke, zapravo zaprešićke Frakture. Slučajno znam da se Fraktura nije nešto obogatila pečatajući Kertesa, ali je ispunila jednu prevažnu misiju, što i jeste – samo prizemni tranzicijski mangaši misle da je to nekakva patetika – sam smisao i uzvišena radost izdavaštva, to jest barem onog boljeg, onog koje je nešto više od liferovanja ukoričenih džidža-bidža po kioscima i tržnim centrima.

Možda je činjenica da se žanrovski pomalo bizarni roman-intervju Dosije K pojavljuje na srpskom (preveo Sava Babić; Laguna, Beograd 2012), i to u ediciji jednog velikog "komercijalnog" izdavača, ona tačka preloma u ovdašnjoj recepciji Imrea Kertesa? Bumo videli, a u međuvremenu da vidimo čime smo to počašćeni. Ova se knjiga, po mojem osećanju, zapravo bolje – to jest: tačnije i potpunije – iščitava nakon što već poznajete barem Kertesove "glavne" romane, dakle kao svojevrstan apendiks i autorski komentar jedne bio i bibliografije. Ipak, biće da stvar može da funkcioniše i u obrnutom pravcu, to jest kao "uvod u Imrea K", kao izazov i poziv na čitanje – otuda, nadati se, i kao startni signal za sukcesivno izdavanje "sabranog Kertesa" u Srbiji.

Dosije K uistinu je nastao "četveroručno", u saradnji sa Zoltanom Hafnerom koji je tokom 2003. i 2004. mnoge sate razgovarao s Nobelovcem, snimao razgovore na traku, da bi od te "sirovine" Kertes docnije uobličio Dosije K. Hafner je, pokazaće se, izuzetan sagovornik, možda najpre otuda što, s jedne strane, izvanredno poznaje život i literaturu svog sagovornika, a s druge pripada sasvim drugoj generaciji, s drugačijim egzistencijalnim iskustvima, senzibilitetom, dominantnim kulturalnim referencama i uglom gledanja na istorijske fenomene koji su pregazili preko Mađarske i (srednje) Evrope u XX veku.

Iskustvo konc-logora i (jedva) preživljenog Holokausta ono je što je, dakako, nemoguće zaobići kada je Kertes u pitanju; na drugoj strani, to je i višedecenijsko životarenje u totalitarnom režimu, dubinski razornom i trujućem čak i u svojoj nešto liberalnijoj "gulaš" varijanti. Ovim je temama opsesivno posvećen sam pisac, oko njih se vrti glavnina njegovog opusa; negde bočno, a sveprisutna, jeste i višestruka Kertesova pozicija marginalca u mađarskom društvu: kao Jevrejina i survivora "konačnog rešenja", kao ideološkog Drugog u komunizmu, a koji, opet, ne pripada ni jasno prepoznatljivim disidentskim strujama, te uostalom i kao gotovo pa autsajdera u vaskolikom tzv. književnom životu; možda čudno zvuči, ali sve do Nobela Imre Kertes je i u Mađarskoj bio takoreći poluanonimus; na međunarodnu je scenu stupio pre svega zahvaljujući brojnim nemačkim prevodima svojih dela.

O čemu i kako razgovaraju Hafner i Kertes? Tema je bezbroj, i ne obrađuju se – hvala bogu – "sistematski" i "po redu" nego se ševrda u svim pravcima, migolji se i meandrira, kako ozbiljnom razgovoru među prijateljima i dolikuje. Kertesov porodični rodoslov, jedan od onih tako karakteristično srednjoevropskih, pa još sa jevrejskom komponentom koja na više načina usložnjava stvari; mladićki zanosi i razočaranja, iznošenje žive glave iz pakla Holokausta; ljubavno-erotske "pomutnje gojenca Kertesa"; jevrejstvo i katolicizam; vera i bezverje; komunizam i liberalizam; tihe mizerije bračnog života; čitateljske gladi i vrste "hrane" koja ih najbolje utažuje; spisateljska lutanja i pronalaženja; stešnjenost životarenja u maloj zemlji i jeziku, pri tome bez mogućnosti za slobodno putovanje; multidisciplinarna marginalnost sopstvenog "društvenog statusa", barem u glavnom toku jedne "nacionalne kulture" s njenim dogmama i veličinama, tabuima i ritualima; ovo je samo deo tema o kojima ovaj dosije izveštava s jednom temeljitošću u kojoj nema ničega aprijatno "odlikaškog". A kako razgovaraju? Vrcavo i živo, duhovito a nimalo kozerski i frivolno, Kertes je pokatkad mrzovoljan i kao nećka se, ovo ili ono mu je dosadno, deplasirano i baš-ga-mrzi, ali Hafner isteruje svoje, ili mu sagovornik pušta da u to veruje…

Ko, dakle, nije krenuo s Kertesom sa početka, neka krene "s kraja"; nema šanse da kvalitetan čitalac, odakle god krenuo, ne dođe do sredine, do srži: Imre Kertes je jedan od najboljih posmatrača epohe, na svim velikim, malim i srednjim jezicima koje nam je dobri Bog – u kojeg bi Kertes rado verovao, samo kad bi imao u šta! – podario, ili nas njima kaznio, kako se uzme.