Ima tako nekih pisaca koje zavoliš u nežnoj i nedozreloj dobi, još nedovoljno upućen da bi im mogao odrediti pravo mesto u književnom poretku stvari: oni ti omoguće, zapravo olakšaju, neke od prvih oblapornih gutljaja slobode, i za to im ostaneš večno zahvalan, ali ih kroz dalje ljudsko i čitalačko sazrevanje dosta brzo "prevaziđeš" i okreneš se boljima i većima, a ove nekako potisneš, pa ih se pomalo i stidiš, to jest, stidiš se onog pregrubo istesanog sebe iz vremena kad su ti ovi bili Najveći… Posle, razmišljajući o tome, imaš utisak da si te ljubimce svojih ranih dana precenjivao, jer nisi još dovoljno znao. I nije da u tome nema neke istine. Samo što te tu onda zavreba jedna druga opasnost, koja pak ne nestaje sazrevanjem, to jest, koje možda nikada nećeš ni postati svestan: odbacujući "prelazne" ljubimce svojeg odrastanja, možda se ponovo ogrešuješ o neku pretpostavljenu Istinu, ali s druge strane: precenjivanje zamenjuješ potcenjivanjem.

Za mnoge u mojoj i okolnim generacijama taj je pisac odrastanja, recimo, bio Čarls Bukovski. Ili Kapor. Ili, nikako naposletku, Herman Hese. Zapravo, Hese je vrhunac široke ali površne, dakle, pop–popularnosti, doživeo nešto ranije, ali je sasvim dovoljno od nje dobacilo i do mojih vremena. I onda, znate kako to ide… Kad sam imao petnaest-šesnaest, verovatno sam mislio da je genije. Kada sam imao recimo devetnaest pa sam ga uveliko "prerastao", mislio sam da je jedva nešto više nego pisac ispraznih i pretencioznih koještarija, skoro pa nekakav Koeljo pre Koelja. E sad, genije možda i nije, ali ovo potonje nije sasvim sigurno! U najmanju ruku, ne u svojim boljim i značajnijim delima…

Nemački autor biografija Alojz Princ (Alois Prinz) poduhvatio se pisanja biografije Hermana Hesea (1877-1962), i uradio je to sa tzv. nemačkom temeljitošću: ova knjiga, sada dostupna i na srpskom (Večna čarolija početka; preveo Nikola Jordanov; Laguna, Beograd 2012) ne pleni ne-znam-kakvom literarnom akribijom i stilom od kojeg zastaje dah, niti je uopšte potrebno tako nešto očekivati od ovog žanra (osim kada se njime pozabavi neko ko nije manje Majstor od onoga ko je predmet njegovog istraživanja), ali je zato Princ pristupio Heseovom životu i delu tako studiozno da čitalac ima dojam da je "pratio" pisca Stepskog vuka od rođenja do smrti, i da mu ništa iole važno nije promaklo. Ne radi se, dakako, o tome da taj utisak nije varljiv, jer takav je utisak uvek, "po defaultu" varljiv; radi se o tome da je Alojz P. učinio da čitalac bar na trenutak u to poveruje. Uz to, pisac ove biografije umešno je kontekstualizovao život i delo Hermana Hesea u vremena i prilike, kako književne i kulturne, tako i istorijsko-političke, u Nemačkoj i Švajcarskoj, pa i Evropi uopšte, od poslednje četvrtine XIX veka, pa sve do Heseove smrti u ranim šezdesetim godinama prošlog veka, dakle pred samu eksploziju globalne dominacije pop-kulture koja će ovom nemačko-švajcarskom samotnjaku doneti dodatnu posthumnu slavu, čak i tamo gde to nije mogao ni u snu očekivati. Recimo, među bezbrojnim mladićima i devojkama koji su se, mada u naizgled "drugačijim", odnosno znatno permisivnijim vremenima, našli u situaciji nekako upadljivo sličnoj onoj koju sam izdvojio u moto ovog prikaza, izgubljeni i postranjeni od "roditeljske kulture" u najširem smislu reči, tragajući za sobom i svojim mestom u svetu – koji, uostalom, takođe tek treba otkriti i dešifrirati, jer se gotove formule odgonetanja sveta ponuđene u školi i kući pokazuju kao apsolutno prevaziđene – pa i po cenu da do daljeg baš i ne znaju kuda udaraju… Biće da je taj dopola angst a otpola weltschmerz (ili obrnuto?) ono što je Heseu donelo bezbrojne (pre)mlade čitaoce; "duh vremena", šta ćeš… Duh koji je malo ko tako dobro anticipirao kao pisac Petera Kamencinda i U žrvnju, koji će već u najranijoj mladosti odlučno raskrstiti sa "građanskom kulturom" i pripadajućim joj filistarskim statusnim zebnjama, baš kao i sa "hrišćanskim" samomučenjima svih vrsta, e da bi zreliji ostatak života utrošio i na – neretko duge i bolne – rastanke i od mnogih drugih iluzija, od predstave "bračne sreće" do ubilačkog kiča "nemačkog patriotizma", pa nadalje.

Kako god bilo, "ranih jada" Hermanu Heseu nikako nije nedostajalo. Princ detaljno opisuje Heseovo poreklo, prilike i svetonazore njegovih roditelja, i sve ono što je odredilo njegovo sazrevanje. Živeo je u porodičnoj ljubavi, ali i u relativno jakoj stezi "protestantske etike" svojih predaka, od koje se rano odmetnuo, zapravo, tačnije bi bilo reći da se dugo i bolno odmetao od nje; znajući šta neće, morao je naći načina da ostvari ono što hoće, što je bilo sve samo ne jednostavno. Period školovanja i prisilnog šegrtovanja na nevoljenim poslovima bio mu je uglavnom neslavan, a književni počeci teški i neobećavajući. Hese se relativno dugo i sporo "probijao" i "rastao" kroz književni svet nemački govoreće Švajcarske (Heseovi su Nemci iz Švarcvalda, ali je Herman uglavnom odrastao u Švajcarskoj), a kasnije i celog nemačkog govornog područja. To sazrevanje jednog pisca, a uzgred i njegove večito nesređene privatne i bračne prilike (nekoliko suštinski neuspešnih brakova, samih po sebi paradoksalnih jer Hese nije baš ni verovao u instituciju braka) Alojz Princ "garnira" jednom kako knjiga "odmiče" sve dominantnijom bojom stvarnosti, onom istorijsko-društvenom. Hese će (slično njegovom prijatelju i poštovaocu Tomasu Manu) još i kroz period Prvog svetskog rata grčevito nastojati da bude "dobar Nemac", ali će zastrašujuća vulgarnost i krvoločnost nacionalnog šovinizma – bilo kojeg i bilo čijeg – zapravo trajno izlečiti od tog poroka, i okrenuti ga bezrezervno humanističkim vrednostima. Zato će Hese biti među onim značajnim piscima nemačke literature koji će doslovno od prvog dana vladavine beslovesnog Molera beskompromisno upozoravati na imanentno zlo i ubilačko prostaštvo nacizma. Njegov će nadnacionalni pacifizam biti dubok i iskren, ali ne i šminkerski "apstraktan": on će dobro znati o čemu govori.

"Večna čarolija početka" pošteno je i više nego solidno napisana biografija pisca kroz čiji su se lik i delo zrcalili mnogi kulturni fenomeni XX veka. A mene sada, moram priznati, sve nešto kopka da ponovo uzmem u ruke neke davno zaboravljene knjige koje sam nekada voleo; zaluđivanje "istokom" ostavljam drugima, za to nikada nisam mario, ali Peter Kamencind, U žrvnju, Steppenwolf, Demijan, Rosshalde… hmm, ko zna šta bih tu mogao naći za šta sam onomad možda bio premlad…