Bitef teatar, 19. mart 2004.

Bilo je tačno šest sati poslednjeg zimskog popodneva, kada su četvorica u crnom izašla iz kola ispred zadnjih vrata Bitef teatra. U rukama su imali crne kofere. Pošli su drvenim stepeništem ka bini, srknuli crnu (tursku) kafu i ušli u crni (gipsy) swing. S druge strane, na milost simpatičnih momaka iz obezbeđenja čekalo je nekoliko najupornijih fanova koji su ostali bez karte – obećano im je da će moći da gledaju bar tonsku probu.

Pre nešto više od jedne i po decenije, za Birelija Lagrena (Lagrene) u Beogradu su znali samo najžešći džez afisinadosi, ali je ipak koncert organizovan u tačno deset puta većem Sava centru. Više niko i ne pomišlja da proverava koliko je potencijalne publike za ovakvu muziku Beograd izgubio kada je preko velike bare krenuo poslednji veliki talas intelektualaca-emigranata. U izmenjenim uslovima, Beograd vapi za pristojnom salom sa 1000 stolica: kada su organizatori ipak odlučili da se ovaj koncert održi u Bitef teatru (koji prima oko 400 ljudi), nije bilo potrebno puno mudrosti da se predvidi šta će se desiti.

Karte su bukvalno razgrabljene nedelju dana pred koncert. Bez ulaznica je ostala gomila poznatih gradskih faca, viđenijih domaćih gitaroša, dvadeset diplomata iz ambasade Ukrajine (!) i ko zna ko još. Klinci na ulazu tvrde da su vratili više od 300 ljudi sa biletarnice. U međuvremenu je – od "čuda od deteta" koje izvanredno skida Đangova sola i solidnog električnog gitariste na vrućoj stolici u grupama Džekoa Pastorijusa i Džeka Brusa – Bireli Lagren stasao u prvu zvezdu evropskog džeza, čiji koncerti pune najveće evropske sale. Kada sam ga poslednji put sa istim projektom sreo u Vjenu, nastupao je u Antičkom teatru pred 8000 ljudi – dan posle Mekoja Tajnera i Herbija Henkoka – dočekan i ispraćen ovacijama kakve Jazz A Vienne festival dugo nije doživeo. "Normalno je da te u nekoj drugoj zemlji ne poznaju kao u sopstvenoj", kaže Lagren. "Ja ovom koncertu prilazim isto kao da je preda mnom deset puta više sveta."

Da budem iskren, situacija me je žestoko napalila. "Biće ovo jedna izvrsna privatna žurka pametnog Beograda", pomislio sam. Svi na najviše 20 metara od muzičara, u prilici smo da osetimo kako dišemo – daleko, predaleko od mirisa dima na ulicama, još jednih demonstracija, svakodnevnih briga i tehno kulture s druge strane zida pozorišta. Muzički vremeplov (naizgled pretenciozno nazvan) Gipsy Project predstavlja treći Lagrenov osvrt na muziku Đanga Renara (Reinhardt) i Stefana Grapelija (Stephane Grappelli). Za prvi album Les Routes to Django (1980) bio je tek talentovani klinac u svojoj 14-oj, druga posveta (1995) bila je električni pogled na swing doba, a ova je stigla u pravo vreme da zatvori jedan krug čoveka koji ima najviše prava da izaziva staru magiju đangologije.

Počinju uzdržano, ali je publika "s njima" od prvih odsviranih tonova. Svaki solo časti se snažnim aplauzom i svaki kraj numere ovacijama. Iako "projekt" nosi njegovo ime, Lagren dodeljuje ravnopravnu ulogu violinisti Florinu Nikuleskuu (Niculescu), baš kao što je nekad Đango razmenjivao emocije s partnerom Grapelijem. I ovde to nije samo potreba za uparivanjem boja, već prepoznavanje neverovatnog talenta mladog violiniste rumunskog porekla. Osetivši se među svojima, Florin u solo tački referiše na istočni folklor: publika prepoznaje balkanski mol i reaguje uzvicima kafanskog odobravanja. Ciganska tuga, od Alzasa u kom je odrastao i još uvek živi Lagren, preko obronaka Transilvanije, do Vranjske Banje i Beograda: susret iste vatre u grudima prisutnih!

Bilo mi je neprijatno da proverim da li je tačno da je ime po kom je postao poznat Lagren dobio naknadno, pošto je kao klinac pokazivao sklonost prema napitku od hmelja. Uglavnom, na bini je pio samo mineralnu vodu, a načuh i da je prestao s konzumiranjem piva. Kako bilo, od poslednjeg susreta izgubio je bar petnaestak kilograma, puca od zdravlja i ima savršenu koncentraciju na sceni. Đangova tema Festival 48 najbolji je primer za to: ritmičari Žan-Iv Dibanton (Jean-Yves Dubanton, gitara) i Diego Imber (Imbert, kontrabas) kucaju šesnaestine u supersoničnom tempu, dok dvojica frontmena unisono izlažu šaljivu temu s gomilom preciznih brejkova i potom se predaju opuštenoj improvizaciji. Program čine uglavnom numere sa dva Gipsy Project albuma (Dreyfus Jazz), kompozicije Đanga i Grapelija, braće Geršvin (Gershwin – izvrsno viđenje Lady Be Good i fino odabrani pasaži iz Rhapsody In Blue) i obrade francuskih šansona. Na svakih nekoliko swing veselica kvartet nas časti po jednom nežnom baladom. Si Tu Savais (Žorž Almer) moj je favorit: u pobožnoj tišini Lagrenova gitara peva melodiju i provlači se između elingtonovskih harmonija, a zatim i sama kuva hot podlogu za replike Florinove violine. Razlika između Lagrenovog i pristupa dvadesetak drugih gitarista manuš škole (koje smo imali priliku da čujemo otkako je nekadašnji direktor Francuskog kulturnog centra Bruno Luajan pre dve decenije pružio ruku džezerskom Beogradu) jeste u finim nadograđivanjima matrice Đangovog kvinteta Hot-club de France.

"Đango je zaista osnovni uzor – koliko sam samo puta vraćao iglu na početak ne bih li skinuo svaki njegov ton!", seća se Lagren. "Potom sam se naložio na bas, pa sam čak zamalo u 18. godini prodao gitaru i postao basista. A onda me je uhvatila električna gitara, džez-rok i fjužn, da bih se evo vratio prvoj ljubavi. Sve su to polja mog interesovanja." S takvim iskustvima, njegova predstava vrca od slatkih iznenađenja, zanimljivih ukrasa, kombinovanja stilskih uticaja u obogaćivanju zvučnih kolorita. U jednom trenutku čujemo Lady Madonnu (The Beatles), ali to je samo uvod u čuveni Minor Blues, jednu od omiljenih tema iz Renar/Grapeli kataloga. U drugom, Žan-Iv Dibanton će publici pokloniti Blue Suede Shoes, sa sve pevanjem!

Posle 90-ak minuta pravog vatrometa, karavan je bio spreman za pokret – na novo putovanje, u neki novi grad. Na bis se vratio samo Lagren, za solistički tour de force po vrelim žicama gitare. Odvrtao je i ponovo uvrtao čivije tražeći tonove ispod opsega standardnog štima. Vozio je svoju poslednju vožnju u mraku pozorišta, kao poslednju pesmu nad ugarcima vatre koja se polako gasi.

Pola sata kasnije, kafane Beograda prepričavale su utiske. Negde na vrhu Skadarlije, Lagren i njegova ekipa opuštali su se uz roštiljska čuda, vino i muziku srpskih Cigana.