Da po hiljaditi put počnemo od – naslova! Kiseonik iz njegovog naslova je glavni verbalno-poetski i misaoni lajtmotiv u istoimenom komadu mladog ruskog autora Ivana Viripajeva. On se javlja kao metafora, tačnije – metonimija, život(vor)ne sile, čežnje za punoćom života, autentične i kreativne egzistencije ili, kao što kaže sam pisac, žeđi za lepotom i slobodom. Težnja za životom pod (kiseonikom) punim jedrima i s (kiseonikom) punim plućima, postaje još izrazitija u savremenom svetu obeleženom nasiljem u braku, terorizmom, alkoholom i drogom, dvostrukim moralom i prirodnim katastrofama, a na taj svet referiše, u poetskoj formi, drama Viripajeva. Žeđ za "kiseonikom" postiže smele i paradoksalne domete kada, kao što ćemo videti, gotovo prerasta u bizarni alibi za ubistvo izvršeno zarad ostvarivanja snažne i beskompromisne ljubavi.

Spominjanje poetske forme dovodi nas do glavnog pitanja u analizi ovog komada. Naime, Kiseonik se odlikuje dramskom formom koja se jasno ugleda na pesmu: komad se sastoji od deset prizora zasnovanih na biblijskim zapovestima, a koje je pisac, koristeći se odgovarajućom tehnikom ponavljanja, organizovao po principu strofa, refrena i finala. Iako se neke sižejne konture naslućuju – mladić Saša ubio je svoju "ženu bez kiseonika" zbog lude ljubavi prema Saši, "devojci s kiseonikom" – ovaj komad nema radnju, pa čak ni mimetičku strukturu: on se svodi na poetski jezgrovite, misaono zaošijane i političke direktne govorne iskaze. Kao takva, drama Kiseonik Ivana Viripajeva može da se dovede u vezu s postdramskim teatrom (pojam nemačkog teoretičara Lemana), koji se odlikuje ukidanjem naracije i figuracije i, što je još važnije, emancipovanjem govora od dramske strukture. Kada bismo posegnuli za patetičnim metaforama, rekli bismo da tekst postaje govorna bujica s oštrim i nepovezanim misaono-poetskim talasima.

Jasno je da ovakva forma predstavlja ogroman izazov za inscenaciju. U predstavi nastaloj u koprodukciji Belefa i Jugoslovenskog dramskog pozorišta ("zimska" premijera nedavno je održana na sceni Studio JDP-a), rediteljka Tanja Mandić-Rigonat trudila se da maksimalno razigra ovu govornu bujicu, da izgradi plastičan i metaforičan scenski jezik. U suočavanju s tim izazovom, rediteljka je krenula od koncepta prostora: sa scenografom Aleksandrom Denićem, scenu je osmislila kao neku učionicu ili sudsku salu sa klupama, što joj je pružilo osnovu za razmaštavanje odgovarajućih dramskih situacija (da li je moja likovna asocijacija na čuvenu Kantorovu predstavu Mrtvi razred, koja je bila poduprta i brojnim lutkama razbacanim po sceni, potpuno lična i slučajna?). Tako su, dakle, pojedini delovi teksta bili smešteni u izmaštane dramske situacije kao što su nadmetanje tužioca i advokata u sudnici, dečja igra u učionici, ispovesti u stanju uduvanosti, itd.

Ova rediteljska rešenja su, kao što se vidi, bila maštovita, metaforična, dinamična. Međutim, usled njihove velike koncentracije, stvarao se i neki kontraefekat: ponovo smo u jednoj predstavi Tanje Mandić-Rigonat imali utisak prerežiranosti, scenske zagušenosti prouzrokovane, konkretno, mnogobrojnim izmaštanim situacijama, igrom s lutkama i svakakvim drugim rešenjima. Rezerva prema scenskom rokokou bila bi, možda, samo stvar kritičarevog ukusa, da nije reč o jednoj, reklo bi se, asketskoj dramskoj poetici čije je glavno sredstvo vrlo direktan, ubojit, misaon i poetičan govorni iskaz (u poljskoj postavci, recimo, glumci su samo repovali, emocionalno veoma snažno, tekst Viripajeva). Taj efekat prenaglašenosti, osećao se i u igri Gorana Jeftića (On), koji je isuviše dramski razbijao implicitnu stihovitost teksta, prečesto i nedovoljno motivisano prelazio iz jednog podteksta (tonaliteta, osećanja, uloge…) u drugi, preterivao u komičkim efektima. Ovo je možda samo pitanje mere; pošto je reč o veoma darovitom glumcu, u daljem izvođenju se može suspregnuti glumački izraz i tako dopustiti tekstu da ostvari puni i pravi efekat.

Potrebna mera ostvarena je u odličnoj igri Radmile Tomović (Ona). Glumica je postizala izuzetnu, nekako detinju brzinu govora (ponekad na granici brzalice), ali je zato umela – s punim osećajem za govorni ritam i misaonu oštricu – da uspori, napravi pauzu, ostvari delikatan i tačan rez, poentira gde treba i tako presudno doprinese intelektualnom i emocionalnom razumevanju teksta. Pri tome, njena igra je bila istovremeno i umetnički stilizovana i emocionalno snažna. Ovom ulogom, Radmila Tomović se, posle Šekspirove Regane i Horvatove Leni, još jednom potvrdila kao jedna od vodećih pozorišnih glumica mlađe generacije. Svojom jezgrovitošću, ovo glumačko ostvarenje ujedno ukazuje u kom pravcu bi trebalo dalje raditi na ovoj predstavi koja, i pored izvesnih slabosti, predstavlja ozbiljan pozorišni pristup jednom vrlo zahtevnom i izazovnom savremenom komadu.