Verujem da je sirijski ustanak neorganizovana masovna pobuna bez posebnog lidera ili ideologije, odnosno da je sličnija pobuni Tunišana nego Egipćana. Prva mogućnost je da režim okonča proteste i prevaziđe krizu za nekih godinu dana ili manje, baš kao što se dogodilo u Iranu 2009. ili u Burmi 2007. godine. Oba autoritarna režima, jedan religioznog a drugi vojnog tipa, ugušila su proteste upotrebom sile i demonstriranjem vojne i policijske snage. Režim u Siriji je postupao prema demonstrantima po tom obrascu: ispaljivanje municije direktno u ljude u kombinaciji sa snajperskom taktikom u cilju sejanja straha. Na prilazima svih sirijskih gradova nalaze se policijske blokade koje onemogućavaju kretanje pobunjenika, i to je prilično proredilo njihove redove. Na gradove Dara i Benijas koje drže pobunjenici režim će poslati Republikansku gardu, i to Četvrtu brigadu koja važi za najlojalniju i najbrutalniju, pokupiće mlađe ljude i odvešće ih u zatvor, gde će ih maltretirati…

U slučaju Sirije specifično je to što je pobuna počela u delu zemlje za čije se stanovnike smatralo da su odani režimu. Pobuna nije počela u Al Kamišliju ili Al Hasakahu, oblastima koje naseljavaju sirijski Kurdi, protivnici režima još od 2004. godine. Ustanak nije počeo ni u gradovima Hama ili Alepo (najstariji grad na svetu), tradicionalno naseljenim sirijskom Muslimanskom braćom, i samo je pitanje vremena kada će se aktivirati. A kada se to desi, režim teško da će moći da vrši represiju na širem regionu.

Drugi mogući ishod krize je podela unutar sirijske vojske i delimičan prelazak na stranu pobunjenika. Moguće je da će se neki visoki vojni zvaničnici pridružiti narodu i da će se konačan obračun voditi između vojske i Četvrte brigade. Ako se to dogoditi, pobunjenici moraju da nastave da osvajaju gradova i oblasti, koliko god je moguće mirnije.

Treća, najverovatnija opcija je strana intervencija u trenutku kada dođe do podele u vojsci. Tada će strana intervencija biti neophodna. Iako je to najgori mogući scenario za Siriju, sudeći po tome šta se dešava u Libiji, verovatno strana intervencija ne može da se izbegne, pogotovo zbog broja rastućih žrtava u sukobima i međunarodne osude nasilja u Siriji. Ipak, moguća su sva tri ishoda i to najpre zavisi od razvoja događaja na regionalnom i međunarodnom nivou. Vojska je već pod pritiskom da preuzme ulogu u protestima, budući da među pobunjenicima nema istaknutih političkih lidera koji bi preuzeli ulogu opozicije u ovom trenutku.