Posetom pape Benedikta XVI egipatskom predsedniku Hosniju Mubaraku, zajedno za izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom, naznačene su dve potencijalne strateške alijanse. Sklapanje efektivne alijanse sa Vatikanom i Egiptom veoma je delikatan proces – svaka strana želi od one druge više nego što sama može da pruži. Ali, svaka strana može mnogo toga da dobije čak i ako ne ostvari svoj početni naum. Veština sklapanja savezništva je u tome da svaka strana bude srećna zbog onoga što je dobila i zadovoljna uprkos onome što nije dobila. To je posao koji čeka papu, Mubaraka i Netanjahua.

Strateški cilj koji Izrael želi da postigne u alijansi sa Vatikanom jeste jačanje međunarodne pozicije i suvereniteta Jerusalima, dok je cilj Egipta prevencija iranskih nuklearnih aspiracija.

Za razliku od prethodnika, papa Benedikt obraćao se hrišćanskoj manjinskoj zajednici u islamskim zemljama. Tokom posete MANU papa je govorio o zaštiti iračkih hrišćana koji su na udaru sa svih strana. Budući da je nasledio papu Jovana Pavla II, Benedikt je ponovo pozvao na religijsku toleranciju i slobodu u islamskim zemljama, o čemu je govorio u Regensbergu 2006. godine, kada je citirao vizantijskog srednjovekovnog vladara u kritici islama. Nakon toga, usledio je talas nasilja i ubistava, a papa je kasnije izrazio žaljenje zbog bola koje su njegove izjave nanele islamskom stanovništvu. Ali, nije ih nikada povukao. Štaviše, tokom posete džamiji kralja Huseina u Amanu pre neki dan, Benedikt je indirektno potvrdio poruku iz 2006 – kada govori o "ideološkoj manipulaciji religijom, ponekad zbog političkih ciljeva", "katalizatoru tenzija i podela" i "nasilju u društvu", on zapravo pojačava bazičnu kritiku islama. Papa očigledno uočava kakve opasnosti može džihadski islam da nanese hrišćanstvu, i upravo to dovodi Vatikan, pod njegovim rukovodstvom, u poziciju veće zainteresovanosti za saradnju sa Izraelom, pogotovo po pitanju zaštite svetih hrišćanskih relikvija u Jerusalimu.

Sposobnost Izraela da zagrli Vatikan zbog Jerusalima sputana je zaostavštinom Katoličke crkve, odnosno njenim ponašanjem tokom Holokausta, i manifestom Vatikana o kanonizaciji pape Pija XII. Nijedna vlada u Jerusalimu nema moralno pravo da ignoriše teške optužbe o saradnji pape Pija XII sa nacistima tokom Drugog svetskog rata. Ono što vlada može da uradi jeste da ohrabri istoričare holokausta i Jad Vašema u angažovanju katoličkih eksperata na zajedničkoj studiji koja bi proučila optužbe protiv pape Pija XII. Diskusija između njih vodila se godinama, a ono što bi sada vlada trebalo da uradi jeste da institucionalizuje tu saradnju.