Mi iz Omladinskog kulturno-umetničkog društva “Ivo Lola Ribar”, pre 50 godina, proveli smo dva meseca na turneji po Mongoliji i Kini. Koliko pamtim, na put je pošlo sto dvadeset osam članova triju ansambala – folklora, hora i orkestra. Bila je to jedna od najlepših i najatraktivnijih turneje zapamćenih u istoriji amaterskog života ovih prostora.

Čuvam svoja izbledela pisma s tog puta stara pola veka. Ona su mi sad važna pomoć da se zamagljena sećanja osveže. Svako pismo dugo posmatram pre čitanja, kao i koverte ukrašene crtežima hotela u kojima smo odsedali i neobičnim markama sa slikama Zabranjenog grada, kineskih pejzaža, mladih žena i muškaraca koji u revolucionarnoj pozi drže puške na gotovs, staraca i vojnika. I hotelski papir za pisma je ukrašen crtežom adekvatnog zdanja u dnu, i kineskim slovom u zaglavlju. Verujem da pišu imena hotela “Peking”, “Tjentsin”, “Šenjang”, u kojima smo odsedali. Sećam se, stizala su u Beograd dugo posle našeg povratka.

Krenuli smo 24. jula 1972. godine da folklorom, tim neprocenjivim blagom različitih igara i živopisnih nošnji, predstavimo Jugoslaviju pred Titovu prvu posetu Kini. Bili smo svesni značaja turneje i svoje velike odgovornosti.

Do Moskve smo leteli JAT-ovim “boingom 707”.

Šteta što sam prve utiske o Moskvi sticala na neuglednom aerodromu, mnogo manje atraktivnom od našeg, u gužvi na carini, u prevozu do železničke stanice lošim starim autobusima. Na carini su nas zadržali dugo zbog ukrštenih reči i časopisa sa devojkama u kupaćim kostimima, proveravajući da im u zemlju ne unosimo pornografiju. Umalo da izgubimo voz za Ulan Bator! Kroz maglu se sećam našeg stampeda peronima, kompozicija je bukvalno već bila u pokretu kada smo ubacivali instrumente i velike metalne kofere sa nošnjama. Srećom, uspeli smo da se utrpamo, smestimo se i širom otvorimo prozore šestokrevetnih kupea. Zaboravili smo na motornu lokomotivu, pa smo ubrzo svi bili garavi. Obećali su nam u Beogradu tuševe u svakom vagonu, ali nisu rekli da neće biti vode, pa smo čađavi putovali naredna četiri dana i pet noći.

Prvog jutra u vozu ugledala sam nepreglednu rusku šumu, visoka bela stabla i krošnje. Čuvene breze iz ruskih priča, mnogo… u beskraj. Manje smo se romantično osećali prilikom odlaska u vagon restoran. Hrana je i izgledom i ukusom bila nepodnošljiva i neupotrebljiva. Neki tamnosmeđi boršč u činijama koje su delovale prljavo, uglavnom nismo doticali. Grickali smo šta smo od kuće poneli i odličan, vrlo ukusan beli hleb. Uzimali smo vekne i nosili ih u kupee. Naša kondukterka se žalila kako noću ne može da spava od naše pesme i žamora. Pitala sam je zar i Rusi nisu veseo i bučan narod, a ona je odgovorila da galame danju dok rade, a ne noću. Svejedno, dani u vozu od Moskve do glavnog grada Mongolije Ulan Batora su proleteli.

U hotelu “Ulan Bator”, konačno oribani od gareži, osećamo se kao u dvorcu, pa ponavljam u sebi čuvenu rečenicu iz voza “Joj, ala nam je lepo!” Tu rečenicu sam kasnije kroz ceo život koristila kao mantru, i kad jeste i kad baš i nije bilo lepo. Hotel je A kategorije – ali je to bilo neko “A” za mongolske pojmove. Sve vizuelno ljupko, čisto, tiho, samo se neprestano osećao otužan miris loja, koji je mnogima veoma smetao. Iskreno, meni je najvažniji bio pogled kroz prozor na veliki trg i park ispred hotela, i bila sam zadovoljna.

Sačuvala sam podatke o Mongoliji koje su nam ispričali u našoj ambasadi: od Jugoslavije je bila veća šest puta, broj stanovnika je bio malo veći nego što ih je živelo u Beogradu i imala je samo tri grada – ostalo su bila pokretna naselja. Mongoli su bili nomadi pa su se selili za svojim stadima. Iz voza smo viđali njihove šatore “jurte”, najčešće su i ljudi i stoka bili u istom šatoru, pa smo pomislili – kako li će nas smestiti.

U Ulan Batoru su postojali svi sadržaji koji život čine potpunim: opera sa baletom (rusko-bugarska škola), pozorište, velika biblioteka, trgovi i parkovi. Sve je bilo besprekorno čisto. Kuće su imale zelene krovove koji su isticali bistrinu mongolskog neba. Pismenost je bila stopostotna, u Ulan Batoru su se nalazili svi fakulteti, predavanja su održavana na ruskom zato što je prevođenje udžbenika bilo skupo, a radilo se o vrlo siromašnom narodu. Niže školovanje je besplatno, a deca čiji su roditelji stočari, živela su u internatima u gradovima i pokojem naselju sličnom našim selima.

Našem uživanju u Ulan Batoru mnogo su doprineli ljubaznost i trud domaćina i njihova velika želja da nam u svemu udovolje, ali sećam se i detalja koje smo mi tumačili razlikama među narodima poput, na primer, scene kad mi je simpatična mlada kelnerica rukom sipala salatu.

Vraćaju se sećanja na udobne garderobe sa velikim ogledalima gde smo se spremali za nastupe, uspešne programe i zahvalnu publiku, koja nas je neprestano obasipala aplauzima. Za pet dana održali smo šest koncerata. U pismima pominjem i ljubičasto, divlje cveće koje raste iz zidova, a brala sam ga u pozorišnom dvorištu. Njegov sladunjav miris osećao se u našoj hotelskoj sobi sve do polaska. Pominjem i šetnje od hotela do pozorišta i kada smo se vraćali sa koncerata i pokušavam da oživim te davne slike. Posetili smo Lamin muzej, bivši manastir, jedan od četiri preostala u Mongoliji. Do 1921. godine, odnosno pre mongolske revolucije, bilo ih je sedam stotina, a kasnije su svi srušeni. Njihova vera – lamaizam, jedna je od “najparazitskijih” ikada, govorili su nam naši vodiči, zabranjivala je prevrtanje zemlje, pa zemljoradnja uopšte nije postojala. Nije se jelo voće, povrće pa čak ni žito. Većina muškaraca bili su kaluđeri kojima je zabranjivan brak, pa je pretila opasnost da cela nacija izumre. Zato su manastiri morali biti uništeni.

Ulan Bator napuštamo 5. avgusta. Na granici sa Kinom prelazimo u kineski voz. Željno očekujemo doručak koji su nam naši domaćini pripremili zato što su čuli da smo gladni, mada nije bio predviđen. Nikada neću zaboraviti prvi susret sa ukusnom, raznovrsnom, besprekorno serviranom kineskom hranom, slano-slatko-kiselog ukusa; posluženo je najmanje šest jela i obavezni pirinač, uz štapiće koje su samo neki od nas umeli da koriste.

Doček na pekinškoj železničkoj stanici je bio dirljiv. Sačekao nas je baletski ansambl, njih stotinak je burno pljeskalo, a pojedini su udarali nekom vrstom činela, što je izazivalo zvuk lupanja poklopaca od šerpi. Svi su se smešili, mahali, i mi smo pozdravljali i odmahivali. Bilo je neke ljubavi u vazduhu i u svima nama.

Potom smo raspoređeni u autobuse koji su nam bili na raspolaganju tokom čitavog boravka u Kini. Vozili smo se do hotela pekinškim ulicama dvadesetak minuta. Duž njih su stajali ljudi, mahali i aplaudirali nam kao da smo neke važne ličnosti. Mnogi su vozili stare bicikle, bilo je očigledno da je to njihovo najvažnije prevozno sredstvo. Na svakom koraku, na fasadi svake veće zgrade, bile su velike Maove slike u boji. Glavna ulica je široka i prostrana, ali kada se malo skrene, naiđete na kućerke sa dvorištima u kojima rastu suncokret i kukuruz… Jedan dečak je sedeo ispred svoje neugledne kućice i kada nas je ugledao, počeo je snažno da pljeska malim rukama.

Sobe nisu bile ono što smo očekivali, a opet sve je nekako ljupko. Kreveti su gvozdeni, ali prekriveni belim vezenim čaršavima sa čipkama, nalik našim seoskim.

“Stigli smo pre sat vremena”, piše perom i mastilom u pekinškom pismu, sročenom 6. avgusta 1972. godine u hotelu “Peking”. “I nikako da se osvestim gde smo – na drugom kraju sveta, prvi a verovatno i poslednji put u nedostižnoj, egzotičnoj i nepoznatoj Kini.”

Dirljiva mi je pomisao na dvadesetogodišnju sebe koja oseća da je ono što doživljava nešto neopisivo važno, veliko i neponovljivo. Slika tada jedinog hotela “Peking” u glavnom gradu Kine je izbledela, ostao je samo utisak o moćnom kvadratnom, socrealističkom zdanju, sa beskonačno dugim hodnicima po kojima smo lutali i gubili se.

Priređen nam je banket u čuvenom restoranu “Pekinška patka”, poznatom u celom svetu, a glavni specijalitet je bila upravo ta poznata patka. U sali su bili veliki okrugli stolovi, besprekorno postavljeni sa tanjirima prepunim predjela, mesa svih vrsta, salata od nekih neobičnih trava… Izgledalo je da su nam postavili kompletnu večeru pa smo požurili da sve isprobamo, a radilo se samo o predjelu. Najviše su nas iznenadila jaja sa crnim belancima, koja se u posebnim uslovima toliko dugo čuvaju u zemlji, da promene boju. Posle predjela stigla je džigerica sa nekom vrstom velikog čipsa od pene, potom jastog u specijalnom sosu, sve vrhunski servirano u velikim tanjirima i u ogromnim količinama. I to nije bio kraj, a ništa se ne odbija da se ne uvrede ljubazni domaćini. Za stolovima sedimo pomešani, mi i članovi kineske opere, baleta i orkestra, od kojih učimo na koji se način konzumira njihova hrana. Supa u činijicama je stigla da nas iznenadi, kao peto jelo, ako sam dobro brojala.

Glavno jelo, pekinška patka, seckana je na sitne komade sa lukom u obliku štapića. To se onda umače u čudan tamni, slatkasti soja sos pomalo teškog ukusa, pa se ređa na deblju palačinku koja se uvija, ili u zemičku, i tako jede. Zatim je stigla još jedna čorba od povrća, pa sladoled sa piškotama i na kraju dinja. Valja naglasiti da se pre 50 godina o kineskoj hrani malo znalo i u svetu, a kod nas baš ništa.

Prvi koncert smo održali 7. avgusta u Pekingu, ali o tome nema zapisa u mojim pismima. Koncert je za nas bila rutinska stvar: obavezna proba i upoznavanje sa scenom, sat ili duže pripremanje nošnji, šminkanje, za devojke nameštanje kika. Pamtim da su nam pre i u toku koncerta stizale za osveženje velike količine hladne lubenice i kolača. Naravno da su scena i sala ispunjena do poslednjeg mesta bile velike, i da je aplauza bilo u izobilju.

Sledećeg dana smo posetili Trg nebeskog mira na čuvenom Tjenanmenu sa istoimenom kapijom – simbolima Narodne Republike Kine. Razgledali smo Peking iz autobusa, u program puta zapisana je i kupovina, ali mojih dubljih utisaka o tome nema ni na papiru niti ih mogu prizvati u sećanje. Valja još jednom pogledati šta je od fotografija sačuvano mada bi nas foto-aparati često izdavali pa smo kući doneli blede slike. Sačuvala sam nekoliko profesionalnih fotografija nakon koncerata, na kojima su folklorni ansambl u nošnjama, hor i orkestar, sa gostima iz Kineske opera i baleta i zvaničnicima koji su došli da nas vide i čuju – među njima je bio i Ču De, posle Mao i Ču En Laja, tada najmoćniji čovek u zemlji.

Videli smo Zabranjeni grad careva. Kao budući istoričar umetnosti, u tom trenutku nisam bila svesna da se nalazim u jednom od najvećih i najpoznatijih svetskih muzeja, koji je ključ za razumevanje kineske kulture i umetnosti. Pamtim da su nam ispričali kako smo jedna od prvih delegacija na planeti kojoj je dozvoljen ulazak u Zabranjeni grad.

Posetili smo i Letnju palatu, remek-delo kineske pejzažne arhitekture. Nalazi se u vrtu kojim iznad veštačkog jezera dominira 60 metara visoko Dugovečno brdo. Nastalo je po želji careva, od iskopanog jezera. Ostale su zapamćene neke slike jezera kojim smo se provozali i ako se ne varam, drvenih i iznad svega kitnjastih paviljona na vodi.

Kročiti na veličanstveni Kineski zid bilo je neopisivo. Šetali smo se po Zidu, fotografisali, a vrhunac je bio kada smo u nošnjama zaigrali splet igara iz Šumadije. To je nešto što se ne zaboravlja.

Sledeći grad je bio Tjensin, najveći grad u Kini posle Pekinga i Šangaja. Velika luka na pet reka. Imali smo tri koncerta za šest dana, znači dosta slobodnog vremena. Temperatura vazduha je bila 40 stepeni, a vlažnost 90 procenata. Na koncertima smo na sebi imali nekoliko nošnji kako bismo stigli da se presvučemo između tačaka. Naši domaćini su čuli kako, preznojeni posle koncerta, pominjemo brčkanje, pa su nas sutradan odveli na olimpijski bazen. Sećam se njihovih ljubaznih izraza na licu dok nas gledaju kako skačemo, prskamo se, smejemo.

Pred pozorištem, i pre i posle nastupa, čekala nas je masa razdraganih ljudi koji su aplaudirali i mahali. Uzvratili smo im na koncertu pesama i igara NR Kine koji su priredili zbog nas.

Pred polazak iz Tjentsina napravili smo šou ispred hotela: hor je na kineskom otpevao Istok je crven, i to nasred ulice! Zakrčili smo saobraćaj, ljudi su nas okruživali sa svih strana, bilo je rukovanja i suza, a na kraju i pozdravljanja kroz prozore autobusa, baš kao na filmu. Osećali smo da ostavljamo nešto što se u našim životima nikada neće ponoviti.

Posle cele noći putovanja stigli smo i u Šenjang i jedan veliki hotel sa prostranim sobama, salonom za primanje, ogromnim kupatilom i ogledalima na sve strane. Ponovo su duž puta kroz grad sa obe strane stajale velike grupe ljudi koji su došli da nas pozdrave.

Gladni smo i neumiveni, umorni, što nam se često događalo na turneji, uprkos ogromnim količinama najukusnije hrane koja nam je stalno na raspolaganju. Čak smo i oslabili, što posebno raduje devojke. Jedeš koliko ti duša želi, a linija besprekorna. Čekamo prtljag pre doručka, sa kojim u Kini mi nemamo ništa. Samo na spakovane kofere i torbe prikačimo broj sobe iz sledećeg hotela i sve stiže za nama. Često smo bili i neuredni, pa bismo pobacali stvari sa sebe pre spavanja. Ujutru smo nalazili sve oprano, ispeglano i složeno.

Imali smo na raspolaganju sale sa bilijarom, ping-pongom, šahom, dominama i nekim nepoznatim kineskim igrama… da se prekrati vreme. U raskošnom foajeu sa prelepim velikim tepisima i kristalnim lusterima je i suvenirnica pa su mnogi kupili uspomene. Naravno da nismo odoleli, kući smo se svi vratili sa tradicionalnim kineskim šeširima, kimonima, suncobranima, mirišljavim lepezama od sandalovog drveta, vazama.

U Tjentsinu smo posetili pristanište na Žutom moru koje je udaljeno 50 km od grada. U luci je bio i jugoslovenski brod “Banjaluka” iz Dubrovnika, koji je plovio godinu dana ne vraćajući se u zemlju. Pevali smo na doku “kad naš brod plovi, plovi…” a oduševljenju mornara zbog “susreta sa domovinom” nije bilo kraja pa su posetili i naš koncert.

Sa distance od pedeset godina izgleda mi da smo u Kini videli i saznali onoliko koliko su naši ljubazni domaćini želeli da nam dozvole. Evo zašto to kažem.

Pred kraj turneje po NR Kini poželela sam da kupim i kineski čaj. Obično su nas do prodavnica za strance u vreme strogo namenjeno za kupovinu grupno vodili. Samo ponekad smo stizali da se sami u manjim grupama prošetamo i nismo bili svesni da nas sve vreme neko prati. Prilikom te kupovine čaja, kog nije bilo u robnim kućama i radnjama do kojih smo došli pa sam uzalud prodavcima gestikulirajući govorila “čaj” na svim jezicima kojih sam se setila, blago me je za ruku dodirnuo čovek čije sam kosooko lice prepoznala, poveo nas do specijalne čajdžinice i nestao. Kasnije smo, razmenjujući u ansamblima iskustva iz Kine, razumeli da je svako od nas imao “svog Kineza” da ga nadgleda i ljubazno usmerava ukoliko bi pokušao da zađe u neki nepreporučljivi deo grada.

Imali smo i prevodioce, na nas deset po jedan. Žao mi je što se ne sećam ni lika ni imena žene koja je bila u mojoj grupi. Bila je diskretna i ozbiljna, na usluzi, ali daleka. Prilično dobro je govorila naš jezik. Uspela sam ipak, pred kraj posete Kini i privatno da porazgovaramo. Pitala sam je šta ju je navelo da studira srpski. Začudilo ju je pitanje i najprirodnije je odgovorila da su joj tako rekli. Mene je začudio odgovor, mi smo birali šta želimo da studiramo. Godine joj se nisu mogle odrediti, kao i inače Kinezima, ali sam uspela da saznam da je udata, da ona i muž žive odvojeno zato što je njegov posao na drugom kraju Kine, i da im je tako određeno. Očigledno je bila pomirena sa životom po naredbi, što se meni činilo tužno.

Na kraju ovog putovanja u mislima kroz Mongoliju i Kinu preko Moskve, posmatram crvenu svesku koja je bila zamišljena kao dnevnik. Kako nisam stigla da ga vodim na turneji, verovala sam da ću naći vremena da uspomene zabeležim neposredno posle puta. Zapisala sam 16. septembra 1972. godine kako ne umem da počnem priču o jednom završenom putovanju za koje sam znala da će mi zauvek obeležiti život. U sveci je članska karta Omladinskog kulturno-umetničkog društva “Ivo lola Ribar”, pozivnica za banket u Pekingu, prilično strogo obaveštenje rukovodstva puta kakve su nam obaveze na turneji, ko su dežurni, šta radi lekar ansambla i da se od nas očekuje požrtvovanost s obzirom na značaj turneje. Zalepljene su i neke blede fotografije snimljene u garderobi i ispred hotela u Ulan Batoru.

“Tjentsin i nekoliko nas na jednom malom pristaništu gleda u reku čije ime ne znamo. Pitali smo se kako ćemo se osećati kada se uskoro probudimo u Beogradu. I da li ćemo verovati da se sve to što se desilo stvarno dogodilo”.

Već tada nam je bilo tužno što nam je toliko toga promaklo i što ćemo mnogo zaboraviti. Zarekli smo se da ćemo kod kuće detaljno opisati sve što smo doživeli. Prošlo je 50 godina, i evo, obećanje je konačno ispunjeno.