Zbog jedne haljine, na “ženskoj” večeri, za trpezarijskim stolom Marije Dragojlović, nastala je njena najnovija izložba Nešto sasvim lično.

Haljina je od skupocenog crnog satenskog žoržeta sa šarom vilinog konjica. Pre sedamdesetak godina stigla je iz Londona u Šabac kao poklon Marijinoj majci od njene sestre. U njoj se jednog dana 1954. godine fotografisala Marijina mama u šabačkom parku sa drugom sestrom i malom Marijom. Godinama kasnije, dugo ju je nosila Marija, a njena prijateljica Rada Selaković ju je portretisala. Marija ju je nacrtala i na osnovu tog crteža napravila grafiku koja je sad na njenoj izložbi.

Tako je haljina postala istorija, lična i opšta, a i umetničko delo. Kao haiku u kome je ceo život.

Izložba Nešto sasvim lično je u galeriji Centra za grafiku i vizuelna istraživanja, Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. Na njoj su četiri nove grafike, serija crteža, fotografije, slika Rade Selaković Marija, portret autorke izložbe, kao delovi priče o ličnom koje je opšte.

Nataša Janković, kustos izložbe, kaže da se zamisao o haljini razvijala i realizovala dve godine u grafičkim radionicama Centra. A onda je jednom “Marija velikodušno donela haljinu u radionicu, da bi nam izbliza predočila o kakvom delu i svedoku vremena je reč. Haljina je bila okačena na drvenoj vešalici čiviluka prilepljenog uz rustični zid grafičke radionice u podrumu Pariske 16. Tu je živela nekoliko meseci, često u društvu vlasnice, koja je marljivo islikavala svaki njen nabor na transparentnoj foliji”, kaže Nataša Janković.

Kaže i da “ako ste voljni da hrabro iskoračite i pozabavite se životom jedne haljine, proživećete sublimaciju iskustva, znanja i bliskosti čak četiri žene”, a novonastala grafika je rezultat njihovog nasleđa, talenta, majstorstva, i ljubavi.

Marija Dragojlović je deo ovdašnje likovne scene od sedamdesetih. Njen zaštitni znak je mapiranje stvari iz svakodnevnog života, iz intimnog ženskog okruženja, otkrivanje malih stvari koje ne primećujemo, pretvaranje običnog u umetnost, svakodnevno u uzvišeno.

“Marija Dragojlović želi da svetu vrati umetnost, da je još jednom spusti na tacnu, uprkos novim astalima i novoj posluzi. Njoj Đavo Kreacije ne da mira, iako zna da se nalazi u raskoraku: ona je savremeni umetnik zatečen između – zna da gubi želeći da dobije. Ona se našla u samom središtu vremena i prostora: gore-dole, pali-gasi, dođi-pođi. Sve oko nje i u njoj drhti ne pomerajući se”, napisao je Branko Kukić. (“Vreme” br. 1304)

Kao filigransko biće vilinskog imena na crnoj tkanini haljine. Kao i na crnoj pozadini grafike Marije Dragojlović. Koja je i njemu i haljini podarila nov život.