Vajarka Julijana Kiš (79) nas dočekuje ispred Akademije umetnosti na Petrovaradinskoj tvrđavi. Oslanja se na dva štapa, oba kolena su joj u lošem stanju. Dok hodamo ka ateljeu njene prijateljice tapiseristkinje u kojem ćemo raditi intervju (pošto su u njenom “kerovi koji ne trpe druge ljude”), Julijana priča kako se povredila.

“Pala sam sa bedema Tvrđave!”, kaže kroz osmeh. “Bilo je to pre dvadeset godina. Išla sam u deo prema Dunavu koji smo mi umetnici iz ateljea na Tvrđavi zvali Prokleta šuma. U taj deo niko nije ulazio, ali meni su trebala drva a nisam imala para da ih kupim. Videla sam jedan lep brest i odsekla ga. Padala je kiša i bilo je klizavo i u jednom momentu sam se okliznula i pala. Bol je bio stravičan, nisam mogla da se pomerim.”

Bila je pozna jesen i Julijana je znala da će da se smrzne ako ostane tu. “Uzela sam to drvo u jednu ruku. Neću da ga ostavim, jer sve ovo ne bi imalo smisla! Dopuzala sam do ateljea sa tim drvetom na leđima kao Isus sa krstom!”

Na Juliju mi je skrenula pažnju Dragana Garić Jovičić, kustoskinja-istoričarka umetnosti i autorka izložbe Boško Petrović – skice za velika dela u Muzeju Vojvodine. Povodom te izložbe, Filip Markovinović je snimio dokumentarni film Sećanje na Boška Petrovića, u kojem umetnikovi savremenici, prijatelji, studenti i ćerka govore o životu slavnog slikara, danima koje je provodio u ateljeu na Tvrđavi, putovanju fićom na Hvar, flaši vinjaka koju su popili u 7 ujutro pred dolazak jednog političara; idealima i zabludama tog vremena; spiskovima dugovanja (za slike koje je prodavao na rate) koje je upisivao na zidove ateljea a porodica ih je pronašla posle njegove smrti (“Nikada niko nije doneo novac!”). Tu je i priča o mozaiku koji se nalazi u Velikoj sali Skupštine Vojvodine, a čiju prvu verziju su političari ocenili kao neadekvatnu i tražili mu novu “mnogoljudniju”, što me je podsetilo na zahtev SPC Paji Jovanoviću da uradi za njih verziju Seobe Srba bez žena se decom i ovaca…

Među sagovornicima u dokumentarcu pažnju mi je privukla Julijana Kiš, čija odsečnost i otvorenost potpuno odudaraju od njenih zrelih godina i narušenog zdravlja. Julijana, dugogodišnja muza slavnog vajara Jovana Soldatovića, kaže kako joj je Boško Petrović rekao da će kada svi oni umru, njihova dela razgovarati među sobom.

“I ja sam to doživela. Na jednoj izložbi bile su Jovine skulpture, Boškove slike i moj Biciklista i ja sam videla kako oni razgovaraju!”, kaže na samom kraju filma Julijana.

Julijana Kiš je rođena 16. jula 1944. u Budimpešti, gde je njena tetka sakrivala 10 Jevreja. Bilo je to vreme kada su nakon aprila 1944. nemačke trupe okupirale Mađarsku i započele Holokaust. Julijana je imala i četiri godine stariju polusestru čiji je otac bio Jevrejin i koja je ostala kod Julijanine tetke.

Oca, koji je iz Bačkog Petrovog Sela, Julijana nikad nije upoznala. Polusestru je ponovo videla tek posle 12 godina “jer je posle bila Rezolucija Informbiroa i nije bilo kontakata sa Mađarskom!”, priča Julijana.

Julijanina majka je radila kao čistačica za Železničkoj stanici u Novom Sadu gde je upoznala šefa stolarske radionice sa kojim je dobila sina. “On i mama su se posle venčali, ja sam bila deveruša na svadbi i brat je bio na svadbi. Dobila sam očuhovo prezime Kiš”, kaže moja sagovornica.

Posle završene gimnazije, Julijana je upisala Višu pedagošku školu u kojoj je bilo mnogo njoj omiljenog crtanja. Kod profesorke Radmile Graovac, koja joj je predavala keramiku i vajarstvo, Julijana je uradila nekoliko ženskih figura. Jednog dana vajar Jova Soldatović koji je tamo bio profesor, video je Julijanine radove i preporučio joj da upiše Akademiju umetnosti u Beogradu.

“Primili su me na treću godinu, dve godine Više pedagoške su mi priznali jer su bili jako zadovoljni radovima koje sam donela. Bila sam teška sirotinja. Delila sam sobu u suterenu jedne vile na Senjaku sa koleginicom sa Akademije. Nismo imale grejanje pa smo, kada bi padao sneg, otvarale prozor da uđe toplota u sobu. Napolju je bilo toplije nego unutra. U sobi su bili jedan krevet i jedna fotelja. Nisam mogla da spavam u fotelji i požalila sam se mami koja je našla jedan ram sa žicom koji smo vozom iz Novog Sada doneli u Beograd. Sa stanice Topčider nosile smo taj ram na leđima, malo mama, malo ja!”, priča ona. Bio je to već drugi motiv “nošenja krsta” na leđima tokom samo pola sata našeg razgovora. “Pošto ram nije imao noge, stavile smo četiri panja ispod i dušek preko i tako sam i ja dobila krevet!”

Julijana je savremenica studentskih demonstracija tokom “varljivog leta” 1968.

“Bilo je divno, spavali smo tri dana u biblioteci na Akademiji u Rajićevoj. Moja koleginica sa studija Makedonka Aneta Svetijeva i ja smo bile na kafi kada je u jednom momentu naišla masa ljudi koju je potisnula policija. Svi smo ušli u Akademiju. Nedugo zatim, milicija je razvalila vrata i koga god su zatekli unutra krvnički su tukli. Čak je i Venera od gipsa dobila batine. Tukli su sve što je ličilo na čoveka! Jedan student Crnogorac je stao ispred nas da nas zaštiti i podigao ruku – toliko su ga jako udarili da su je slomili!”

Posle studija Julijana se vraća u Novi Sad i nastavlja svoje višedecenijsko druženje sa vajarom Jovanom Soldatovićem. Izlagala je na više kolektivnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, učestvovala na brojnim likovnim kolonijama, dobila je Omladinsku oktobarsku nagradu Grada Novog Sada 1969, Prvu nagradu na Likovnim susretima u Subotici 1970, Drugu nagradu za spomenik u Adi (1971); “Zlatno dleto Beograda” (1973); Otkupnu nagradu Hercegnovskog zimskog salona (1978) i brojne druge.

Priča mi da je za vreme socijalizma po narudžbini radila statue lokalnih revolucionara za opštine po Vojvodini: “Od nečeg je moralo i da se živi!”

Osam godina je predavala u Višoj pedagoškoj školi, ali se škola ugasila i ona je ostala bez posla: “Na Akademiju koja je tada osnovana nisu hteli da me prime kao predavača. Živela sam jako teško, na momente je morao i Crveni krst da mi pomaže! U to vreme mi se dogodilo i ovo sa kolenima! Danas mi je bolje, imam solidnu penziju, a jako sam štedljiva pa nekako preživljavam!”

Noć je pala nad Tvrđavom dok se rastajemo od Julijane. Sa prozora Akademije čuju se zvuci klavira, neki student vežba. Ateljei na Tvrđavi ove godine prvi put posle dužeg vremena postali su legalni, njihovi stanari plaćaju za njih simboličnu sumu. Taksi odlazi a Julijana, na pragu devete decenije života, žustro odmiče u pravcu svog ateljea koji pamti epohu punu mirisa duvanskog dima, vinjaka i genijalnosti jedne generacije umetnika koji su u tim oblacima živeli i stvarali.