Zatvorena je subotička Gradska knjižara “Danilo Kiš” znana kao “Kod Mirka”, znamenitost grada, nezvanična kulturna institucija prvog reda, Codex point zaverenika knjige, đaka, pričalica, nostalgičara, stručnjaka za život između stvarnosti i sna, slavnih pisaca i samozvanih nobelovaca, ambasada Subotice koja nestaje.

Zašto? Postoje vremena kada ljudi ne samo da ne umeju da stvore nešto novo, već ni da sačuvaju ono što već imaju.

Gradska uprava je pre nekoliko godina prostor knjižare, uz još nekoliko svojih lokala u reprezentativnoj Ulici Rudić, trampila za pusto građevinsko zemljište bivše fabrike “Zorka” u vlasništvu ovdašnjeg uspešnog biznismena Lajoša Čakanja. Zašto je glavni gradski pregovarač u tom paketu ponudio i Gradsku knjižaru “Danilo Kiš”, dragulj i spomenik Subotice, samo je naizgled pitanje bez odgovora. Analogijom sa ovdašnjim sličnim “razvojnim” projektima moglo bi se naslutiti da su njenu zlu sudbinu odredili otvorenost i pripadanje svima, a nepripadanje bilo kojem od aktuelnih partijskih vlasnika i drugih kontrolora i pokrovitelja.

Ostalo je išlo svojim tokom: svake godine povećavana joj je najamnina, sve dok su knjige to izdržavale. Više nisu mogle. Uz već nestali “Kišobran”, dane posvećene Danilu Kišu, nestaje tako još jedna piščeva adresa u rodnom gradu čija mu je uprava, sada se može reći cinično, posmrtno dodelila priznanje počasnog građanina otprilike u vreme kada je i prodavala knjižaru s njegovim imenom.

Sudbina ovog luksuznog lokala sada je u rukama novog vlasnika, a Subotičanima ostaje priča o knjižari.

*

Gradska knjižara “Danilo Kiš” na glavnom subotičkom trgu otvorena je na mestu predratne ekskluzivne prodavnice “Bali” Armina Rota za trgovinu obućom, šeširima, rubljem i galanterijom. Stari industrijalci, njihove fabrike i radnje proglašeni su posle rata balastom starih vremena (još se nije naziralo i budućih), pa je prodavnica na trgu ispred Gradske kuće s adresom Rudićeva 10 bila jedno vreme “na raspolaganju”. Ali, osnivane su nove firme, pre svih GRAMAG (Gradski magazin), a iz njega su se s vremenom izdvajale specijalizovane prodavnice: mešovitom robom, gvožđare, knjižare… Negde je, srećom, odlučeno da stara Rotova prodavnica postane reprezentativna knjižara novog preduzeća “Napredak”, osnovanog 1947, a s obzirom da ni vreme obnove i izgradnje nije moglo bez starih kadrova – za poslovođu je angažovan stari predratni knjižar Marko Tikvicki. Subotičani skloni da svemu daju pravi naziv, knjižaru “Napredak 1” prozvali su jednostavno “Tikvicki”. U novoj Jugoslaviji to je postala subotička adresa knjiga.

Knjižara je nasledila lep nameštaj iz stare Rotove prodavnice, kao stvoren za redove knjiga od poda do visokog plafona. Oko tri stotine dužnih metara polica u trinaest redova obloženo je najboljim furnirom, obrađeno tehnologijom starih majstora, ivice ukrašene rezbarijama u drvetu po ugledu na “alt deutsch”, parket je rađen za “od sada pa do večnosti”. Prostoriju po sredini pridržavaju dva stuba obložena drvetom u istom stilu i brušenim ogledalima koja skrivaju dva tajna prostora, između nevidljivih stubova i zida su dva unutrašnja prozora kroz koje se iz drugog dela knjižare vide ulazni deo i izlozi. Nekoliko pultova u istom stilu služe delom kao izložbeni prostor, a delom kao blagajna i administracija. Iz glavne prostorije ulazilo se kroz mala vrata u prostrani magazin. Ko je pravio nameštaj prodavnice, do danas nije otkriveno.

Krajem pedesetih, kada se Tikvicki već spremao za penziju, u knjižaru je stigao šegrt koji je skrivao da nosi naočare jer je sanjao da postane centarfor u fudbalskom klubu “Sever”. Šef se, rekosmo, zvao Marko a šegrt Mirko. Prezivao se Kovač, a postao knjižar. Legenda subotičkog knjižarstva Marko Tikvicki je odlazio, a tada još niko nije znao da ga u samoj radnji neko prati i motri, skida svaki njegov trgovački i knjižarski fazon i podjednako se priprema da postane centarfor u Dudovoj šumi i šef stare knjižare “kod Marka”. Nije se naslućivalo da je naslednik Tikvickog već stigao u knjižaru “Kod Marka”, koja će jednom promeniti ime u “Kod Mirka”. Šegrt Kovač završio je trgovačku školu, postao centarfor u Dudovoj šumi i sav raspolućen između dve ljubavi – fudbala i knjižare – otišao u vojsku. Sudbina, zapravo jedan vojni kamion koji je izgubio kontrolu, presekla je njegovu dilemu: mesecima je lečio povređenu nogu i zauvek ostao u knjižari.

Kako je knjižar Mirko Kovač vodio knjižaru? Sedeo je u fotelji okrenut ulaznim vratima s preciznim “radarom” kad treba da ustane i priđe s neodoljivim trgovačkim šarmom i obaveznim dvojezičnim “izvolite”. Svakom potencijalnom kupcu u tom slučaju najgora varijanta je bila da ništa ne kupi. Dosledno, bez izuzetaka, držao se pravila da je kupac uvek u pravu, a posebno kada nije. Da je za to ponekad potrebna neverovatna snaga uverio sam se i sam nekoliko puta kada sam u vreme kampanje udžbenika umesto njega podizao telefonsku slušalicu. Dolazilo mi je da ponekim sagovornicima zatražim adresu da se oči u oči razjasnimo da li sam zbilja ja kriv što su knjige skupe, što još nema matematike, što je prodat komplet udžbenika kada je cenjeni kupac zakasnio samo deset dana, da je jasno zašto ova zemlja propada (jasno, zbog mene), da je pre rata (kojeg?) bilo bolje, i oko ostalih bedastoća. Obično me je spasavao Kovač, koji je uspevao da posle moje konverzacije razjarenom kupcu odgovori na sva postavljena pitanja.

U tajnim vitrinama sakrivenim ogledalima čuvao je specijalno naručene knjige, rezervacije, poneki biser, otvarao je ta vrata kao trezor narodne banke. Dobiti knjigu iz ovog skrovišta bila je čista privilegija i dokaz da ste “nešto” u ovoj knjižari. Radili su ovde: Šandor Šimonji, Tereza Kozma, Julija Marinković, Justina Sineš, Stipan Ivković, Ferenc Boruž, Jelena Lukić, jedno kratko vreme i Šandor Doro, a onda se formirala višegodišnja posada knjižare: Mirko, Nada Grlica i Dobrila Čubrilović, koji su se međusobno dogovarali bez reči i besprekorno sprovodili vrlo komplikovanu politiku da je knjigu vrlo važno prodati a kupca uzdići kao da je u draguljarnici “Kod Tifanija”. Ovoj knjižari su izdavači davali knjige u komisionu prodaju čak i onda kada su od svih tražili da im plaćaju unapred, besprekorno je negovala decenijske veze s izdavačima širom stare zemlje i kupcima, pa su je i jedni i drugi smatrali svojom. Pored toga što je brižljivo vodila brigu da se na njenim policama nalaze knjige na srpskom i mađarskom, a u poslednje vreme i hrvatska izdanja, posebno zavičajna literatura, jedna od najvećih knjižarskih kampanja su joj bili udžbenici. Godinama se većina subotičkih učenika ovde snabdevala školskim knjigama. Malo je Subotičana koji u nju bar jednom nisu kročili, neki dolaze stalno. Za mnoge naše u svetu dolazak kući značio je i posetu ovoj knjižari.

Fasada joj je značajnije obnovljena osamdesetih godina: arhitekta Ante Rudinski je pred njom podigao šest korintskih stubova, kako i priliči hramu. Kada je 4. novembra 1993. pesnikinja Marija Šimoković pokrenula u knjižari tribinu nazvanu po čuvenom Rembrantovom delu “Noćna straža” (trebalo se tada čuvati), s “Napretkovim” rukovodstvom joj je dala novo ime – “Danilo Kiš”. Knjižaru su napunili poznati pisci i ljubitelji knjige, ali…

“Napredak” se polako gasio, a police praznile. U isto vreme je zatvorena i “Nolitova” knjižara u Gradskoj biblioteci, “Forumova” na Korzou, i sve je vuklo na crne misli da će i u Subotici, kao u većini gradova u zemlji, ostati papirnice, a knjižare nestati.

Zgodno se poklopilo: ljubitelji knjige i književnici su podigli glas, to je na pravi način čula ondašnja opštinska samouprava, s Mirkom Kovačem formirana je nova firma Gradska knjižara “Danilo Kiš” sa posebnim statusom (bez najamnine) i sve krenulo nabolje. Prodavnica je po projektu arhitekte Gordane Vujnović obnovljena, dobila novi sjaj i učvrstila svoju nezvaničnu titulu znamenitosti grada. U jednu od unutrašnjih vitrina postavljene su gipsana bista Danila Kiša (rad Eržebet Vajl) i njegova fotografija iz dečijih dana u rodnoj Subotici, a u drugoj Kišova fotografija iz Pariza. Kad uveče Mirko Kovač zatvori radnju, upali mali reflektor uperen na parisku fotografiju Danila Kiša, pa noću izgleda da je pisac sam u knjižari, svojoj kući.

Pored neprekidnih književnih i drugih konsultacija u tri fotelje u centru knjižare, ovde su se održavale i ugodne književne žurke za dvadeset-trideset učesnika (što je određeno brojem stolica), koje su se obavezno završavale nezavršavanjem, jer se još dugo uz piće nastavljala započeta priča a počinjale nove.

Tajni program u knjižari počinjao je posle zatvaranja. Jedan po jedan stizali su ovde dobro upućeni gosti a često i poneki novi, pa su se ponekad duboko u noć apsolvirane ničim najavljene teme. Tajni red ljubitelja slova i reči i Subotice.

*

Mirko Kovač umro je 6. decembra 2020. A njegova knjižara ovih dana.