Utagava Kunijoši (1797–1861) bio je jedan od poslednjih velikih majstora japanskog slikarstva ukijo-e stila – drvoreza u boji. Opseg tema njegovih grafika bio je širok i obuhvatao je razne žanrove: crtao je pejzaže, lepotice, kabuki glumce, mačke i mitske životinje. Poznat je po prikazima borbi legendarnih heroja-samuraja. U njegovom umetničkom stvaralaštvu prisutan je uticaj zapadnjačke perspektive, prvenstveno u pejzažima i karikaturi. Živeo je tokom perioda Tokugava (1600–1867), kada su u Japanu vladale tradicionalne konfucijanske vrednosti i stroga feudalna disciplina, ali je za kulturu to bio značajan period pošto se tokom njega razvija plebejska umetnost. Između ostalog, posebno se razvija drvorez u boji (ukijo-e), koji je bio oslobođen kineskog uticaja.

Ukijo-e se obično prevodi kao “slike plutajućeg sveta”, a reč ukijo (plutajući, ili nestalni svet) za Japance je bila vešeznačna. U srednjem veku je to bio pojam tuge za površnim, prolaznim svetom i to značenje se nikada u potpunosti nije izgubilo. Do oko 1680. godine pojam je poprimao novo, pozitivnije značenje, i postaje izraz za određeni način života, za uživanje u životu, za njegovu prolaznost, smisaonost, moderno, za život u sadašnjem trenutku. Ukijo-e umetnici su u takvom svetu pronalazili teme za svoje radove.

U POTRAZI ZA ZABAVOM

U periodu Tokugava, u glavnom gradu Edu (današnji Tokio) bilo je mnogo dokoličara u potrazi za zabavom, pa i mnogo kuća koje su pružale tu vrstu usluga. Stroga vojnička diktatura u ovom periodu zahtevala je od svih feudalnih gospodara širom Japana da u glavnom gradu provedu četiri meseca i da u tu svrhu održavaju primeren (i nadasve skup) boravak za sebe i svoju pratnju. Pošto su pratnju uglavnom činili samuraji i drugi dvorjani, predstavljala je skup donekle dokonih ljudi iz više klase koji su od grada očekivali zabavu. U isto vreme, novi privredni uspon doneo je trgovcima, koji su po hijerarhiji bili niža klasa, blagostanje i ugled. Kako bi disciplinovala trgovce, vlada je donela zakone kojima im se zabranjivalo trošenje novca za izvesne skupocene predmete, hvalisanje i raskoš. Zbog toga su trgovci sve više novca trošili na zabave. Priređivali su razuzdane svečanosti i odavali se užicima u četvrti Jošivara, u kojoj je zakon dozvoljavao prostituciju. Zabavljali su se i na bezazleniji način, priređujući izlete pod drvećem rascvetale trešnje, posećujući najnovije pozorišne predstave, učestvujući u verskim svečanostima, ili provodeći večeri na književnim okupljanjima. Tako se u velikim gradovima, sa sedištem u Edu, razvila ukijo-e kultura – kultura plutajućeg, nestalnog sveta.

Zbog velike posećenosti kvartovima za zabavu, dobro su se prodavale zbirke drvoreza i ilustrovane knjige koje su prikazivale kutrizane, koje su ostale omiljena tema graverima, sve dok 1842. godine vlada nije zabranila njihovo prikazivanje. Drugi značajan tematski krug japanskog drvoreza predstavljalo je kabuki pozorište koje je mešavina muzike i plesa, sa raskošnim kostimima i nekad senzacionalnim akrobatskim pokretima. Mnogi veliki majstori drvoreza gotovo su isključivo radili portrete kabuki glumaca omiljenih u narodu. Naravno, pored ovih tema umetnici su koristili i druge: sumo rvači, ptice, cveće, prizori iz legendi i istorije. Pejzaž postaje omiljena tema majstora-drvorezaca tek u 19. veku, a čuveni umetnici Kacušika Hokusai (Edvard F. Strejndž, Hokusai, Kokoro, Beograd) i Ando Hirošige (Edvard F. Strejndž, Hirošige, Kokoro, Beograd), stvorili su novi tip grafike-pejzaža koji se oslanjao u velikoj meri na postojeće zakone kineskog i japanskog slikanja pejzaža, ali je odudarao od uobičajenog koncepta zbog toga što je prikazivao mesta koja su stanovnicima Eda bila poznata.

JOŠISABURO POSTAJE KUNIJOŠI

U takvom miljeu i atmosferi stvarao je i Utagava Kunijoši, jedan od najistaknutijih ukijo-e umetnika 19. veka. Rođen je u Edu (današnji Tokio) kada je Evropa još uvek bila pod uticajem šokantnog talasa Francuske revolucije. Njegovo detinjstvo je obavijeno velom magle; zna se da mu je otac bio bojadžija svile i da mu je dečačko ime bilo Jošisaburo. Izgleda da je ocu pomagao u poslu kao dizajner uzoraka (kalupa, šablona), pa neki zbog toga smatraju da mu je iskustvo u ovom poslu omogućilo bogatu upotrebu boje i tekstilnih šara na grafikama. Veruje se da je još kao dete (sa 7 ili 8 godina) bio impresioniran ukijo-e grafikama sa prikazima ratnika, kao i prikazima zanatlija i osoba iz trećeg staleža, što je verovatno uticalo na njegove kasnije grafike. Sa 14 godina se pridužio školi Utagava, tada pod vođstvom čuvenog ukijo-e majstora Tojokuni Utagave (1769–1825). Zvanično je primljen u Tojokunijev studio 1811. godine i postao jedan od njegovih vodećih učenika. Kod Tojokunija ostaje kao šegrt do 1814. godine, kada od učitelja dobija ime Kunijoši i odvaja se kao samostalni umetnik.

Tada je među umetnicima bio običaj da učenik, koji je ušao u neku umetničku školu, dobije novo umetničko ime koje je povezano sa učiteljevim imenom. Tako je “Kunijoši” ime koje je nastalo spajanjem drugog dela imena njegovog učitelja Tojokunija – kuni, i prvog dela njegovog dečačkog imena Jošisaburo – joši. Iste godine objavljuje svoje prvo štampano delo – ilustracije za Kusazoši Gokan Gobuđi Ćušingura – parodiju na originalnu priču Ćušingura (“Priča o 47 ronina”). Između 1815. i 1817. uradio je brojne ilustracije za jomihon, kokkeibon i hanašibon knjige, i štampao svoje samostalne grafike u boji kabuki glumaca i ratnika.

Uprkos uspešnom debitovanju, mladi Kunijoši nije uspeo da uradi mnogo dela između 1818. i 1827. godine, verovatno zbog nedostatka narudžbi od izdavača, ali i takmičarske atmosfere drugih umetnika unutar škole Utagava (Utagava-rju). Međutim, u ovom periodu radi slike lepotica (biđinga) i eksperimentiše sa velikim tekstilnim šarama i efektima svetlosti i senke koje je otkrio u zapadnjačkom slikarstvu, iako su se njegovi pokušaji više pokazali kao imitacija nego kao pravo razumevanje ovih načela.

Umetnički i komercijalni proboj Kunijoši je doživeo 1827. godine sa prvih 6 slika iz zbirke 108 heroja Suikodena (Cuzoku Suikoden Gokecu Hjakuhaćinin no Hitori), zasnovanu na veoma popularnoj kineskoj priči Šuihu Čuan. U ovim zbirkama Kunijoši je oslikao pojedinačne heroje, na jednom listu, crtajući im tetovaže po telu – što je bila novina, koja će uskoro uticati na Edo kulturu. Suikoden zbirka je ubrzo postala veoma popularna u Edu, a potražnja za Kunijošijevim grafikama sa herojima je porasla, obezbeđujući mu ulaz u glavne ukijo-e i literarne krugove. Umetnik je nastavio sa ovim uspešnim obrascem i usredsredio se na grafike sa temama ratnika i heroja. Čak je i dobio nadimak “Ratnička grafika Kunijoši” (Muša-e Kunijoši).

Tako Kunijoši nastavlja da radi grafike sa prikazima heroja, crtajući uglavnom heroje iz ratnih priča kao što su Priča o klanu Heike (Heike monogatari) i Uspon i pad klanova Minamoto i Taira (Genpei Seisuiki). Njegove grafike sa ratnicima su bile jedinstvene zato što su prikazivale legendarne i popularne likove sa naglaskom na snovima, sablasnim utvarama, predskazanjima (znamenjima) i nadljudskim podvizima, što je vidljivo u njegovom delu Duh Taire Tomomorija u zalivu Daimocu (Taira Tomomori Borei no Zu) i triptihu iz 1839. godine Most Gođo (Gođo no Baši no Zu) gde je u prikazu borbe Jošicunea i Benkeija uspeo da probudi osećaj intenziteta akcije i pokreta. Ovaj novi tematski stil zadovoljavao je rastuću potrebu publike za groznim, jezivim, uzbudljivim i bizarnim.

KARIKATURE

Nakon što se finansijski osigurao, okrenuo se i drugim temama – pričama o duhovima, komičnim grafikama, pejzažima, grafikama sa prikazima lepotica. Takođe se okušao i u drugoj temi – grafikama sa prikazima prirode, prikazujući životinje kao što su ptice, ribe i mačke. Tako je radio grafike-pejzaže (fukeiga), koje su bile izvan okvira cenzure i koje su zadovoljavale rastuće zanimanje za lično putovanje u Japanu krajem perioda Edo. Istaknute među njima su Čuveni proizvodi provincija (Sankai Meisan Zukuši) – gde je umetnik primenio zapadnjačko senčenje, perspektivu i pigmentaciju – kao i Čuveni prizori istočne prestonice (početak 30-ih godina 19. veka), na koju je sigurno uticala Hokusaijeva zbirka “36 pogleda na planinu Fuđi”.

Do ranih 40-ih godina 19. veka Kunijošijeve grafike pokazuju uticaj zapadnjačkog slikarstva i štampe. Kunijoši je imao zbirku zapadnjačkih gravira. Divio im se kao što su se kasnije evropski impresionisti divili japanskim grafikama u boji. Uticaj zapadnjačkog stila na Kunijošijeve estampe se može videti u korišćenju zapadnjačke perspektive, načinu na koji je crtao oblake i korišćenju svetlosti i senke.

Reforme koje je japanska vlada sprovodila između 1841. i 1843. godine pomogle su da se ublaži ekonomska kriza kontrolisanjem javnog prikazivanja luksuza i bogatstva. Tada su u ukijo-e slikarstvu bili zabranjeni prikazi kurtizana i glumaca. Ovo je možda podstaklo Kunijošija da počne da radi karikaturne grafike komičnog sadržaja (giga), sa prikazom prerušenih glumaca i kurtizana. Mnoge od ovih grafika su na simboličan način i duhovito kritikovale šogunat (kao što je ona iz 1843. godine, na kojoj je prikazan usnuli Minamoto no Jorimicu, koga posećuju Pauk zemlje i njegovi demoni), a postale su popularne među politički nezadovoljnom javnošću. Tadašnja stroga i represivna pravila stvorila su neočekivane posledice. Ograničenja koja je postavila vlada, postala su vrsta umetničkog izazova i zapravo su ohrabrila Kunijošijevu stvaralačku dovitljivost, podstičući ga da kritiku šogunata prikaže metaforično.

Tokom 40-ih i 50-ih godina 19. veka Japan je bio u završnoj fazi dugotrajnog perioda mira i napretka pod vladavinom šogunata. Međutim, cena je morala da se plati u vidu stroge i represivne vladavine koja je kontrolisala čak i najtrivijalnije stvari svakodnevnog života. Kunijoši Utagava je bio među onim umetnicima koji su tiho protestvovali, koristeći u svojim grafikama satiru i ironiju. Godine 1843. Kunijoši je imao problema sa vlastima i čak je bio pod istragom. Na kraju je samo platio novčanu kaznu, dobio ukor i morao da preda svoje satirične triptihe, koji su tom prilikom bili uništeni.

Krajem 40-ih godina 19. veka, Kunijoši je ponovo počeo da ilustruje grafike sa glumcima, ovoga puta izbegavajući cenzuru (ili jednostavno budeći kreativnost) kroz detinjaste – nalik karikturama – portrete čuvenih kabuki glumaca, a najpoznatija je Škrabotina na zidu skladišta (Nitakaragurakabe no Mudagaki). Kunijoši je ovde maštovito upotrebio osnovno dečije pisano slovo, aljkavo napisano na japanskom fonetskom (kana) pismu ispod glumčevog lica.

Svoju veliku ljubav prema mačkama Kunijoši je pokazao koristeći ih nekada umesto ljudi, u grafikama sa temom kabuki pozorišta i onih satiričnog sadržaja. Poznat je po tome što je u to vreme eksperimentisao sa “širokom” kompozicijom, uveličavajući vizuelne elemente u slici do dramatičnog, gotovo preteranog efekta (primer: Masakadova ćerka princeza Takijaša u staroj palati Soma).

Godine 1856. Kunijoši je oboleo od paralize, pa je otežano pokretao udove. Od tada su mu dela mnogo slabija po upotrebi linije i opštoj živosti. Pred svoju smrt, bio je svedok otvaranja luke grada Jokohama za strance, a 1860. je uradio dva dela sa prikazom Zapadnjaka u Jokohami Pogled na Honćo i Kvartovi zadovoljstva u Jokohami. Umro je aprila 1861. godine, u 65 godini života, u svom domu u Genjadani.

Kunijoši je bio odličan učitelj i imao je brojne učenike koji su nastavili njegov ogranak škole Utagava. Među najistaknutijim su bili Jošitoši, Jošitora, Jošiiku, Jošikazu i Jošifuđi. Kunijošijev najznačajniji učenik, a koga je voleo kao rođenog sina, bio je Jošitoši, koji se danas smatra “poslednjim majstorom” japanskog štampanog drvoreza u boji. Kunijoši je uticao i na umetnike kao što su Tojohara Ćikanobu i Takaši Murakami.

Za razliku od svog donekle uobraženog i arogantnog rivala – Kunisade Utagave, Kunijoši je bio prizemniji i iskren čovek. Iako veoma darovit, s teškom mukom se izborio da, kao sin bojadžije svile, prokrči sebi put do vrha. Ali, čak i kada je to uspeo, ostao je čovek sa obe noge na zemlji. Uvek je sledio svoja ubeđenja. Kada mu se izdavač nije sviđao, odbijao je narudžbine, bez obzira koliko su bile unosne. Kunijoši je voleo životinje, posebno mačke. Jedan od njegovih učenika se seća da je u Kunijošijevom domu uvek bilo desetak mačaka. Mačke se mogu naći na nekoliko njegovih grafika – nekada skoro sakrivene u uglu. Njegove grafike sa mačkama danas su jako tražene među kolekcionarima.

Kunijošijev značaj u svetu japanske grafike ogleda se u činjenici da je on prvi počeo da radi duhovite slike i karikature o Edu krajem istoimenog perioda. a najzaslužniji je za ogroman uspeh namazu-e, kao i procvata karikature bošin senso-e , koji se odigrao nakon njegove smrti.