Mozaik
Neretva, 70 godina – Svedočenje – Ante Damić
Foto: Milovan Milenković
Ne razumijem kako smo se izvukli
Dimitrije Vojvodić, komandant, tokom borbe je ubio svog komesara Smiljanića, koji je, opkoljen njemačkim trupama, htio da se preda. Bitka za Jajce je bila izuzetno teška, krvava... Drugog dana sam dobio visoku temperaturu; nisu znali je li tifus ili zapaljenje pluća. Poslali su me u Bukovaču, u bolnicu; preostale ranjenike su, u Mrkonjić Gradu, sutradan poklali četnici
General-potpukovnik Ante Damić rođen je 7. decembra 1923. u Opuzenu, Republika Hrvatska. U Komunističku partiju Jugoslavije ušao je kao sedamnaestogodišnjak, oktobra 1941; godinu dana kasnije priključuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. Penzionisan je 1981, kao načelnik Planske uprave Generalštaba JNA. Živi u Beogradu.
"Damići su iz Opuzena, rodnog mjesta Stevana Filipovića. Bili su žestoki protivnici Austrougarske monarhije, veliki Jugoslaveni. Moj otac, Jure Damić, pomorac, radio je u Lučkoj kapetaniji u Opuzenu. Kada sam imao šest godina, majka mi je umrla od tuberkuloze.
Prvi razred osnovne škole završio sam u Opuzenu, tri razreda građanske u Metkoviću, a malu maturu u Makarskoj. U Makarskoj sam, od jednog studenta iz Zagreba, Barića, 1936. prvi put čuo za fašizam. Kasnije sam o tome slušao kao učenik Trgovačke akademije u Sarajevu. Tokom sarajevskog školovanja, uglavnom sam živio u internatu. Napredak je bio internat za katolike, Prosveta za pravoslavce, Uzdanica i Gajret za muslimane. Većina đaka u Napretkovom internatu bila je lijevo orijenirana. Dolazili smo mahom iz radničkih i činovničkih porodica, možda i zbog toga. Moj drug Živko Matić, sin šustera, uveliko je uticao na moje opredjeljenje. Zvao sam ga – Mali Lenjin. Poginuo je 1942, kao i njegova sestra, koja je aktivirala bombu da ne bi živa pala u ruke Italijana i četnika.
Poslije Sarajeva, trebalo je da idem u Zagreb na studije. Boris Nikolić me je bio upisao na zagrebački Ekonomski fakultet, ali, eto… Počeo je rat. Član KPJ sam postao 15. oktobra 1941, sa nepunih osamnaest godina. Moj teča Mirko Antonjoli iz Dubrovnika, veliki monarhista, karađorđevićevac, govorio je da su mi komunisti popili mozak… U Opuzen sam se vratio 30. marta 1941. Sjećam se 6. aprila, dana bombardovanja Beograda: bila je nedelja, ušao sam u jednu opuzensku kafanu; slušali su radio.
"Kako vas nije sramota?!", dreknuo sam. "Gasi to!"
Bio sam mlad, jak kao bik; nisam se plašio Boga. Da sam tako nešto rekao u Zagrebu, sigurno bih bio uhapšen; ovako, Opuzen je malo mjesto, svi se znaju, pa sam nekako prošao. Desetog aprila, kada je proglašena Nezavisna država Hrvatska, u Opuzenu je bilo i onih koji su mislili da je to dobro.
"Da, dobro je!", rugao sam se. "Njemačka, italijanska i hrvatska zastava, jedna pored druge!"
Na Svetog Antu, 13. juna 1941, na Pavelićev rođendan, moj se stari napio u kafani i počeo da viče:
"Živjela komuna!"
Šta mu je komuna, pitali su se. KPJ ili opština?
Ustaše su bile ološ, razbojnici… Kada su smo čuli da su u Hercegovini pohapsile pravoslavce, bili smo ogorčeni. U blizini mog mjesta pobili su 283 Srbina koje su vodili u logor. Iz metkovskog zatvora su izvukli desetak ljudi – devet pravoslavaca i jednog katolika, notara, Milana Bosića sa Korčule, i likvidirali ih. Mislio sam na sve one Srbe, Jevreje, ljevičare sa kojima sam se družio u Sarajevu, sa kojima sam išao u školu… Užas!
Jugoslavenska ideja nigdje nije bila razvijena kao u Dalmaciji. Ono što piše Miljenko Smoje je tačno. U kafani u Opuzenu, recimo kod Ante Ereša, koji je kasnije sa nama otišao u partizane, pjevalo se Sprem’te se, sprem’te, četnici…
Negdje u januaru 1942, od Živka Matića sam dobio zadatak da sa Milanom Frančevićem ispišem parole po gradskim kućama. Uveče, na njih dvadesetak sam napisao: Smrt fašizmu, Živjela KPJ, Živjela Crvena armija… Sutradan je, među ostalima, bio uhapšen i moj stari. Italijanu su na svetioniku na kome je radio pronašli neke masne boje i, ni krivog ni dužnog, uhapisli ga. Doduše, uz Milana Frančevića i Mija Dujmovića – koji su mi držali farbu – uhapšen sam i ja. Ubrzo sam pušten.
Čim sam izašao iz zatvora, krenule su pripreme za odlazak u šumu. Čuli smo da su u avgustu 1941. u Srbiji već bili formirani partizanski odredi. Naredba je bila da idemo u Hercegovinu i da se tamo priključimo Hercegovačkom partizanskom odredu, Neretvanskoj četi na čijem se čelu nalazio Jure Galić. Od oca sam bio ukrao pištolj. Budući da se moja veza, Stjepko Mataga, nije pojavio na dogovorenom mjestu, nisam imao kud, morao sam da se vratim.
Kada sam ušao u kuću, stari je pao na koljena.
"Hoćeš li da upropastiš porodicu?!", vikao je.
Kasnije su ustaše, u znak odmazde, moju šesnaestogodišnju sestru vodili po miniranim tračnicama kao psa tragača; ako pogine, govorili su, neka, nije šteta.
U međuvremenu, kod opuzenskog krojača sam dobio novu vezu i 6. maja se pridružio Neretvanskoj četi. Bilo nas je tideset i pet. Prvu bitku smo vodili sa ustaškom Crnom legijom, 20. maja 1942. Ubrzo smo ušli u sastav Omladinske čete Biokovskog bataljona. Nas stotinu i dvadeset, svi između petnaest i dvadeset jednu godinu! Među nama je bila i Beba Martinac, buduća žena Mate Bobetka. Koncem avgusta 1942, kod Žabljaka, cijela Omladinska četa je postala dio Prve proleterske brigade. Pošto je Peti bataljon Prve proleterske nastradao kod Pjenavca, plan je bio da od nas stotinu pedeset formiraju novi bataljon. Vodio nas je Miloje Milojević. Sjećam se, Fili Kljajić nam je te prve noći održao govor. Na nas je ostavio snažan utisak…
Vicko Krstulović je često govorio: Dalmatinci imaju vojsku, nemaju rukovodilaca. E, tu su uletjeli Crnogorci; njih smo posebno cijenili. Prvi komandant Prve dalmatinske bio je legendarni Pero Ćetković, Crnogorac; Ante Kronja komesar, Vlado Šćekić, Crnogorac, njegov zamjenik. Prva dalmatinska je bila dobar, nepobjediv spoj Dalmatinaca i Crnogoraca. Formirana je 6. septembra 1942. Bio sam u Prvoj četi. Prva velika bitka u kojoj je moja brigada učestvovala – a za to smo dobili pohvalu vrhovnog komandanta – odigrala se uoči početka Četvrte neprijateljske ofanzive, 24. i 25. novembra: bitka za Jajce. Dimitrije Vojvodić, komandant, tokom borbe je ubio svog komesara Smiljanića, koji je, opkoljen njemačkim trupama, htio da se preda. Bitka za Jajce je bila izuzetno teška, krvava… Drugog dana sam dobio visoku temperaturu; nisu znali je li tifus ili zapaljenje pluća. Poslali su me u Bukovaču, u bolnicu; preostale ranjenike su, u Mrkonjić Gradu, sutradan poklali četnici.
Kod doktorke Gutman, Užičanke, liječio sam se do januara 1943, do početka Četvrte ofanzive. Njemačke snage su tog 20. januara krenule preko Korduna i Like… U februaru, moja jedinica je vodila bitku za Prozor. Protiv sebe smo imali odlično obučenu i spremnu elitnu njemačku jedinicu Fogel. Prve noći, Treći bataljon je upao u bunkere, a onda je Peta crnogorska, sa Savom Kovačevićem na čelu – pojačana sa dva bataljona Krajišnika – privukla i likvidirala neprijateljske haubice. Naša brigada je ostala na pravcu Bugojno, Gornji Vakuf, Prozor. Na kraju smo imali šesnaest mrtvih i trideset devet ranjenih… Nijemci su 3. na 4. mart krenuli u protivudar. Naših dvanaest brigada je nekako uspjelo da ih zaustavi. Četvrtog marta je pala Jablanica; naši su čekali ranjenike. Od 19. februara imali smo tri i po hiljade ranjenika čiji se broj svakoga dana povećavao.
Kod Konjica je naša jedinica vodila bitku sa njemačkom grupom Anaker. Napad je bio silovit, trajao je nekoliko dana. Ni danas ne mogu da razumijem kako smo se izvukli… Neretvu smo prešli preko Oštroca; noću, 12. marta 1943. Peta crnogorska ju je prešla 11. marta, Deseta hercegovačka dan ranije. Jedva smo se izborili sa divljom i ledenom Neretvom… Ostali su sa ranjenicima morali da pređu preko Jablanice. Tito je znao…
Četnici su nas čekali na drugoj strani Neretve. Nijemcima su držali desnu stranu. Stevo Opačić je prešao prvi i četnike napao sa svojom desetinom. Tu smo ih sahranili. Nakon Neretve, četnici se nikada nisu povratili… Druga dalmatinska je likvidirala i Gvozdeni puk crnogorskog četničkog komandanta Pavla Đurišića.
Poslije prelaska Neretve naša jedinica je držali položaje u dolini Ibra. Ranjen sam 15. marta, tokom bombardovanja italijanskih Savoja. Prebačen sam u bolnicu Treće divizije, u ranjeničku četu. Sa mnom je bio i književnik Mirko Banjević. Tu sam dočekao početak Pete neprijateljske ofanzive.
"Damići su iz Opuzena, rodnog mjesta Stevana Filipovića. Bili su žestoki protivnici Austrougarske monarhije, veliki Jugoslaveni. Moj otac, Jure Damić, pomorac, radio je u Lučkoj kapetaniji u Opuzenu. Kada sam imao šest godina, majka mi je umrla od tuberkuloze.
Prvi razred osnovne škole završio sam u Opuzenu, tri razreda građanske u Metkoviću, a malu maturu u Makarskoj. U Makarskoj sam, od jednog studenta iz Zagreba, Barića, 1936. prvi put čuo za fašizam. Kasnije sam o tome slušao kao učenik Trgovačke akademije u Sarajevu. Tokom sarajevskog školovanja, uglavnom sam živio u internatu. Napredak je bio internat za katolike, Prosveta za pravoslavce, Uzdanica i Gajret za muslimane. Većina đaka u Napretkovom internatu bila je lijevo orijenirana. Dolazili smo mahom iz radničkih i činovničkih porodica, možda i zbog toga. Moj drug Živko Matić, sin šustera, uveliko je uticao na moje opredjeljenje. Zvao sam ga – Mali Lenjin. Poginuo je 1942, kao i njegova sestra, koja je aktivirala bombu da ne bi živa pala u ruke Italijana i četnika.
Poslije Sarajeva, trebalo je da idem u Zagreb na studije. Boris Nikolić me je bio upisao na zagrebački Ekonomski fakultet, ali, eto… Počeo je rat. Član KPJ sam postao 15. oktobra 1941, sa nepunih osamnaest godina. Moj teča Mirko Antonjoli iz Dubrovnika, veliki monarhista, karađorđevićevac, govorio je da su mi komunisti popili mozak… U Opuzen sam se vratio 30. marta 1941. Sjećam se 6. aprila, dana bombardovanja Beograda: bila je nedelja, ušao sam u jednu opuzensku kafanu; slušali su radio.
"Kako vas nije sramota?!", dreknuo sam. "Gasi to!"
Bio sam mlad, jak kao bik; nisam se plašio Boga. Da sam tako nešto rekao u Zagrebu, sigurno bih bio uhapšen; ovako, Opuzen je malo mjesto, svi se znaju, pa sam nekako prošao. Desetog aprila, kada je proglašena Nezavisna država Hrvatska, u Opuzenu je bilo i onih koji su mislili da je to dobro.
"Da, dobro je!", rugao sam se. "Njemačka, italijanska i hrvatska zastava, jedna pored druge!"
Na Svetog Antu, 13. juna 1941, na Pavelićev rođendan, moj se stari napio u kafani i počeo da viče:
"Živjela komuna!"
Šta mu je komuna, pitali su se. KPJ ili opština?
Ustaše su bile ološ, razbojnici… Kada su smo čuli da su u Hercegovini pohapsile pravoslavce, bili smo ogorčeni. U blizini mog mjesta pobili su 283 Srbina koje su vodili u logor. Iz metkovskog zatvora su izvukli desetak ljudi – devet pravoslavaca i jednog katolika, notara, Milana Bosića sa Korčule, i likvidirali ih. Mislio sam na sve one Srbe, Jevreje, ljevičare sa kojima sam se družio u Sarajevu, sa kojima sam išao u školu… Užas!
Jugoslavenska ideja nigdje nije bila razvijena kao u Dalmaciji. Ono što piše Miljenko Smoje je tačno. U kafani u Opuzenu, recimo kod Ante Ereša, koji je kasnije sa nama otišao u partizane, pjevalo se Sprem’te se, sprem’te, četnici…
Negdje u januaru 1942, od Živka Matića sam dobio zadatak da sa Milanom Frančevićem ispišem parole po gradskim kućama. Uveče, na njih dvadesetak sam napisao: Smrt fašizmu, Živjela KPJ, Živjela Crvena armija… Sutradan je, među ostalima, bio uhapšen i moj stari. Italijanu su na svetioniku na kome je radio pronašli neke masne boje i, ni krivog ni dužnog, uhapisli ga. Doduše, uz Milana Frančevića i Mija Dujmovića – koji su mi držali farbu – uhapšen sam i ja. Ubrzo sam pušten.
Čim sam izašao iz zatvora, krenule su pripreme za odlazak u šumu. Čuli smo da su u avgustu 1941. u Srbiji već bili formirani partizanski odredi. Naredba je bila da idemo u Hercegovinu i da se tamo priključimo Hercegovačkom partizanskom odredu, Neretvanskoj četi na čijem se čelu nalazio Jure Galić. Od oca sam bio ukrao pištolj. Budući da se moja veza, Stjepko Mataga, nije pojavio na dogovorenom mjestu, nisam imao kud, morao sam da se vratim.
Kada sam ušao u kuću, stari je pao na koljena.
"Hoćeš li da upropastiš porodicu?!", vikao je.
Kasnije su ustaše, u znak odmazde, moju šesnaestogodišnju sestru vodili po miniranim tračnicama kao psa tragača; ako pogine, govorili su, neka, nije šteta.
U međuvremenu, kod opuzenskog krojača sam dobio novu vezu i 6. maja se pridružio Neretvanskoj četi. Bilo nas je tideset i pet. Prvu bitku smo vodili sa ustaškom Crnom legijom, 20. maja 1942. Ubrzo smo ušli u sastav Omladinske čete Biokovskog bataljona. Nas stotinu i dvadeset, svi između petnaest i dvadeset jednu godinu! Među nama je bila i Beba Martinac, buduća žena Mate Bobetka. Koncem avgusta 1942, kod Žabljaka, cijela Omladinska četa je postala dio Prve proleterske brigade. Pošto je Peti bataljon Prve proleterske nastradao kod Pjenavca, plan je bio da od nas stotinu pedeset formiraju novi bataljon. Vodio nas je Miloje Milojević. Sjećam se, Fili Kljajić nam je te prve noći održao govor. Na nas je ostavio snažan utisak…
Vicko Krstulović je često govorio: Dalmatinci imaju vojsku, nemaju rukovodilaca. E, tu su uletjeli Crnogorci; njih smo posebno cijenili. Prvi komandant Prve dalmatinske bio je legendarni Pero Ćetković, Crnogorac; Ante Kronja komesar, Vlado Šćekić, Crnogorac, njegov zamjenik. Prva dalmatinska je bila dobar, nepobjediv spoj Dalmatinaca i Crnogoraca. Formirana je 6. septembra 1942. Bio sam u Prvoj četi. Prva velika bitka u kojoj je moja brigada učestvovala – a za to smo dobili pohvalu vrhovnog komandanta – odigrala se uoči početka Četvrte neprijateljske ofanzive, 24. i 25. novembra: bitka za Jajce. Dimitrije Vojvodić, komandant, tokom borbe je ubio svog komesara Smiljanića, koji je, opkoljen njemačkim trupama, htio da se preda. Bitka za Jajce je bila izuzetno teška, krvava… Drugog dana sam dobio visoku temperaturu; nisu znali je li tifus ili zapaljenje pluća. Poslali su me u Bukovaču, u bolnicu; preostale ranjenike su, u Mrkonjić Gradu, sutradan poklali četnici.
Kod doktorke Gutman, Užičanke, liječio sam se do januara 1943, do početka Četvrte ofanzive. Njemačke snage su tog 20. januara krenule preko Korduna i Like… U februaru, moja jedinica je vodila bitku za Prozor. Protiv sebe smo imali odlično obučenu i spremnu elitnu njemačku jedinicu Fogel. Prve noći, Treći bataljon je upao u bunkere, a onda je Peta crnogorska, sa Savom Kovačevićem na čelu – pojačana sa dva bataljona Krajišnika – privukla i likvidirala neprijateljske haubice. Naša brigada je ostala na pravcu Bugojno, Gornji Vakuf, Prozor. Na kraju smo imali šesnaest mrtvih i trideset devet ranjenih… Nijemci su 3. na 4. mart krenuli u protivudar. Naših dvanaest brigada je nekako uspjelo da ih zaustavi. Četvrtog marta je pala Jablanica; naši su čekali ranjenike. Od 19. februara imali smo tri i po hiljade ranjenika čiji se broj svakoga dana povećavao.
Kod Konjica je naša jedinica vodila bitku sa njemačkom grupom Anaker. Napad je bio silovit, trajao je nekoliko dana. Ni danas ne mogu da razumijem kako smo se izvukli… Neretvu smo prešli preko Oštroca; noću, 12. marta 1943. Peta crnogorska ju je prešla 11. marta, Deseta hercegovačka dan ranije. Jedva smo se izborili sa divljom i ledenom Neretvom… Ostali su sa ranjenicima morali da pređu preko Jablanice. Tito je znao…
Četnici su nas čekali na drugoj strani Neretve. Nijemcima su držali desnu stranu. Stevo Opačić je prešao prvi i četnike napao sa svojom desetinom. Tu smo ih sahranili. Nakon Neretve, četnici se nikada nisu povratili… Druga dalmatinska je likvidirala i Gvozdeni puk crnogorskog četničkog komandanta Pavla Đurišića.
Poslije prelaska Neretve naša jedinica je držali položaje u dolini Ibra. Ranjen sam 15. marta, tokom bombardovanja italijanskih Savoja. Prebačen sam u bolnicu Treće divizije, u ranjeničku četu. Sa mnom je bio i književnik Mirko Banjević. Tu sam dočekao početak Pete neprijateljske ofanzive.
