"Zašto se osećam izmučeno? Zašto se osećam kao da sam manje čovek od drugih?"

Ovako počinje još jedna stranica u crnoj knjižici koju je godinama popunjavala Merilin Monro. U vreme kada ju je napisala, 1955, tek je bio počeo da se prikazuje film Sedam godina vernosti i Merilin je doživljavala trenutke najveće slave. Ako je naziv filma sada možda i nepoznat, scenu u kojoj glumica stoji u beloj plisiranoj haljini koju vazdušni kovitlac podiže, teško da je iko zaboravio. Tu scenu i tu haljinu i danas, posle više od pola veka, redom kopiraju starlete pokušavajući da ukradu makar malo seksipila kojim je Merilin Monro tako spontano zračila. Tako se desilo da je ta slavna haljina prodata prošle godine za 4,6 miliona dolara.

Kako su godine od njene smrti odmicale, nizale su se teorije zavere o tome da li se zaista radilo o samoubistvu, ali su i isplivavali novi podaci o njenom stvarnom životu, van filmskih studija.

Njen unutrašnji pakao i nevidljiva čudovišta koja su je proganjala dobila su posebna mesta u tim crnim kožnim knjižicama koje je skupljala i na kraju ih ostavila Liju Strasbergu, svom glumačkom mentoru. Decenijama kasnije beleške su objavljene kao knjiga nazvana Fragmenti. Najstarije beleške datiraju iz 1943, kada je još bila brineta, sedamnaestogodišnjakinja sveže udata za Džejmsa Doertija. Među njima ima i dosta poezije, neka pisma, pa čak i recept za punjenu ćurku.

Kroz čitavu knjigu provlači se jedna tvrdnja: ona nije ta droca, glupava plavuša koja se krevelji na filmu i samo želi novac i bogatog muža; ona je neko potpuno drugi. Mada su njene uloge u filmovima Muškarci vole plavuše, Kako se udati za milionera, Neki to vole vruće, Sedam godina vernosti naizgled slične, ona je i te kako nagrađivana za svoju glumu, a i danas se smatra jednom od najvećih filmskih diva svih vremena.

I kada je zapalila čitav Holivud, pisala je kako je sama, i uvek je sama, šta god da se dogodi. Umorna je, i teško joj je da glumi vesele devojke kad nikad nije bila takva u stvarnom životu.

"Uvek sam bila sigurna da, čak i fizički, nešto sa mnom nije u redu", pisala je mnogo puta. Kada se razvodila od legendarnog bejzbol igrača Džoa Dimađa, zabeležila je da se uvek na izvestan način osećala "kao polučovek, kao da je najgora".

Posle razvoda od Artura Milera 1958, stoji: "Upomoć, upomoć, upomoć. Osećam da se život približava, a sve što želim je da umrem".

U Fragmentima nije odata nikakva državna tajna – o predsedniku Sjedinjenih Američkih Država nema ni reči, bar ne očiglednih. Naravno da je teoretičarima zavere sasvim neobično da se ne pominje nijedan od njenih susreta sa predsednikom u koga je bila toliko ludo zaljubljena.

Kada je u pripijenoj svetlucavoj haljini izašla na tamnu scenu na Medison skver gardenu, tridesetpetogodišnja diva duboko je udahnula i zastala. Zatim je počela da peva kroz šapat:

Srećan rođendan
Srećan rođendan
Srećan rođendan, gospodine predsedniče
Srećan vam rođendan
Hvala, gospodine predsedniče
Za sve što ste uradili
Za pobede koje ste izvojevali
Za način na koji se bavite Ju-Es stilom
i našim problemima
Mi vam puno zahvaljujemo

Ovo nisu bile originalne reči pesme Hvala za sećanja, već nove, koje je napisala Merilin specijalno za 45. rođendan Džona Kenedija. Pevala ih je kao da su njih dvoje sami, iako je na Medison skver gardenu te prolećne večeri 19. maja 1962. bilo 15.000 ljudi.

Nekoliko trenutaka kasnije snimljena je njihova jedina zajednička fotografija – ostale je odmah zaplenila Tajna služba. Merilin je umrla tri meseca kasnije, a na Kenedija je izvršen atentat u jesen iduće godine. Nakon Medison skver gardena Merilin gotovo da se nije pojavila u javnosti.

Već podgrejane glasine o njihovoj tajnoj vezi ponovo su se raspalile – politika, moć, tajna, šou-biznis, prevara, seks… Sve se odjednom izmešalo. No, o tome kada i koliko su se viđali i šta se dešavalo u toj vezi ako je i postojala, zna se iz svedočanstava nekolicine ljudi – konkretnih dokaza gotovo i da nema. Priča se da su se videli tek nekoliko puta i da za Kenedija to nije bilo mnogo značajno, ali Merilin je postala potpuno opsednuta. Osim toga, godine na alkoholu i lekovima za smirenje, u kombinaciji sa strahom da je od majke nasledila šizofreniju, pojačavali su njeno osećanje emotivne nestabilnosti.

Merilin je odrasla u sirotištu, i još u to vreme navodno nije uspevala da se nosi sa kritikom ili odbacivanjem. U narednim decenijama pokušaji samoubistva, govorili su njeni prijatelji, samo su se nizali, a ona je i dalje, ulećući u nove brakove pokušavala da pronađe nekog ko bi odgovorio na sve njene zahteve i otrpeo sve njene nesigurnosti.

Prvi brak bio je sa Džejmsom Doertijem, komšijom, za koga se kao Norma Džin udala sa 16 godina kako ne bi morala da ide u još jedno sirotište. Tatica, kako ga je zvala, nije trpeo njene pretnje da će se baciti s mosta ako joj ne udovolji, a nije mu se dopalo ni da mu se supruga bavi manekenstvom. Naredni brak, sa bejzbol igračem Džoom Dimađom usledio je 12 godina kasnije, ali je potrajao tek devet meseci. Razlog za razvod koji je zatražila bio je "mentalna okrutnost". Tokom 1956. još jednom se udala, za dramskog pisca Artura Milera, ali treći pobačaj potpuno ju je slomio. Usledilo je još jedno predoziranje lekovima za smirenje.

No, kada je zadržana u psihijatrijskoj bolnici 1961. godine i imala pravo samo na jedan telefonski poziv, zvala je Dimađa koji je sredio da je puste. On je taj koji je preuzeo njeno telo posle smrti, a narednih 20 godina na njen grob tri puta nedeljno odnosio je crvene ruže.

Pedeset godina kasnije još se kopa po sećanjima onih koji su je znali, i po papirićima na kojima je žvrljala. U susret obeležavanju godišnjice smrti, svet je obišla jedna od onih priča koje ništa ne znače, ali svi ih saslušaju: Merilin je u stvari volela žene i čak je imala aferu sa šesnaestogodišnjakinjom. I ne samo sa njom već i sa Marlen Ditrih i Elizabet Tejlor! Merilin još daje savete o lepoti i nezi, još je pojam stila, lepote i seksipila, inspiracija za umetnike i ljubavnike.

Niko ne sumnja da će tako biti i za sledećih 50 godina.