Trideset treće izdanje Svetskog festivala animiranog filma “Animafest Zagreb” bio je događaj za pamćenje. Kako su komentarisali mnogi festivalski gosti, ekskluzivnosti ovogodišnjeg festivalskog izdanja umnogome je doprinelo prisustvo Vilijama Kentridža, titana međunarodne scene ovog veka. “Koje li sreće i koje li časti za naš festival da ove godine nagradu za životno delo dodelimo Vilijamu Kentridžu, umjetniku iz Južne Afrike”, piše u uvodnom tekstu kataloga Animafesta predsednica festivalskog Vijeća Margit Antauer.

Kentridž je po nagradu došao u društvu svoje dugogodišnje saradnice, montažerke Žane Marović (vidi “Vreme” br. 1546), uz čiju je saradnju upriličio izuzetno posećeno predavanje o tome kako se rađaju dobre i manje dobre ideje u njegovom umetničkom studiju u Johanesburgu, koji je definisao kao “prostor za slobodno izlaganje sopstvenih nesigurnosti i impulsa, ili nekog predmeta, ili prava na sumnju, jednom rečju, sigurno mesto za prokrastinaciju i glupost”.

Festivalska publika je imala priliku da gleda program Kentridžovih filmova u izboru moje malenkosti, nastalih od 1989. do 2022, a koji se mogu videti samo na njegovim samostalnim izložbama po muzejskim i galerijskim institucijama diljem planete. U rafiniranoj galeriji “Kranjčar”, a pod budnim okom kustosa Paole Orlić, izložena su četiri Kentridžova umetnička dela iz privatne slovenačke zbirke Lah Contemporary, pod naslovom Circulus vitiosus. (Ako je uopšte potrebno podsećati: on je svestrani umetnik, poznat osim po animaciji i po crtežima i pozorišnim delima.)

Najsvetlija tačka Kentridžove festivalske sveprisutnosti bila je njegova personalizovana četrdesetminutna izvedba dadaističke primordijalne sonate Kurta Švitersa Ursonata. Kanališući svoje glumačko umeće kroz vibrantnu energiju, Kentridž joj je dao specifičan ritam, kadencirajući serije repeticija i varijacija, uz povremenu muzičku pratnju uživo. Ovacije.

U kategoriji Veliko takmičenje kratkog metra, takmičila su se četrdeset dva filma, podeljeni u uobičajenih šest blokova, od kojih je više od polovine bilo duže od deset minuta, što je sve učestalija pojava u poslednjih nekoliko godina. Mnogi od tih filmova čeda su brojnih koprodukcija koje umetnicima daju finansijsku potporu da ih razviju do kraja, te stoga, uz dobro osmišljenu naraciju i iskusnu režiju, opravdaju duže trajanje. Takođe je u velikom broju ostvarenja primetan nedostatak vedrog sadržaja, humorističkih obrta, dok se erotski naboji u nekim filmovima gotovo graniče sa pornom. I zaista, kratak metar verno odaje ubrzani puls našeg antropocentričnog i autodestruktivnog doba, kao izbezumljenog u nemoćnom očaju nekog distopičnog narativa.

Petočlani žiri Velikog takmičenja kratkog metra, od kojih su četvoro režiseri, dodelio je Gran-pri ruskom filmu magičnih crteža Vanlav (Jedna ljubav) Varje Jakovljeve, i time izazvao reakcije ukrajinskih kolega.

Varja Jakovljeva se iznedrila iz moskovske animacijske kuće Šar, stasavši uz giganta ruske animacije Andreja Kržanovskog (bila je umetnički direktor i animator na njegovom poslednjem dugometražnom filmu Nos ili zavera odmetnika). Fabula: u dom mladog para dolaze tri nepozvana vulgarna muškarca, koji počnu da ih maltretiraju. Indolentni mladić nije u stanju da stane u odbranu svoje devojke, te je ona prinuđena da postane još okrutnija od mučitelja rastrgnuvši ih, poput pantera, u kojeg se pretvori u procesu metamorfoze. Jakovljeva kaže da njen film govori o smeni moći između žrtve i dželata, o nasilju koje rađa nasilje, i da je film sastavila iz paramparčadi, što se ogleda kako na narativnom tako i na tehničkom planu.

Vanlav je realizovan prošle godine u moskovskom studiju Šar, a nakon izbijanja rata u Ukrajini, osudivši rat koji vodi njena zemlja, autorka je otišla u Francusku. “Animafest Zagreb” je od prošle godine javno osudio rusko-ukrajinski rat, ali je festivalsko Veće odlučilo da ne bojkotuje filmove autora proizvedenih u Ruskoj Federaciji pod uslovom da ne navodi zemlju porekla. Ukrajinska animacija prošle godine tu odluku veća nije komentarisala, ali ove godine, kad je Gran pri odneo ruski film, podigla se silna prašina na društvenim mrežama. Započela ju je umetnička direktorka kijevskog festivala animiranog filma Lineoleum, ocenom da je Veće Animafesta tom odlukom istaklo ime Rusije i time dezavuisalo publiku i žiri. Da stvar bude još komplikovanija, i u kategoriji za najbolji dečji film pobedio je ruski film, i to u državnoj produkciji Sojuzmultfilma.

Tako je na ovo odlično festivalsko izdanje pao gorki talog politiziranja i, između redova, poziv na bojkot ruskih autora, prozivanje kredibilteta ruskih umetnika koji stvaraju u inostranstvu itd. Da li međunarodni festivali animiranog filma treba da bojkotuju ruske autore ili treba da budu iznad političkih opredeljenja i promovišu isključivo prirodu filmske umetnosti? Da li ta tema postaje naš kolektivni bol, onaj isti koji je animirao izvanredni japanski režiser Šunsaku Hajaši u filmu Naš bol ukazujući na beskrajne varijante zlokobnih i benignih bolova u sklopu naših egzistencijalnih jada?

Nagradu “Zlatko Grgić” dobio je Neka vrsta testamenta, film na kome je Vijman, diplomac čuvene francuske škole za animaciju Gobla Paris, sam radio pet godina: “Sve sam ručno crtao, kadar po kadar, na Cintiqu-u. Moj crtež je veoma komplikovan i nikada ga ne pojednostavljujem, po cenu da godinama animiram”. Siže: mlada žena na internetu pronalazi animacije koje su nastale od njenih privatnih selfija. Istoimena starija neznanka joj priznaje krađu identiteta, ali njena smrt je brža od odgovora na pitanje zašto. Vijmanov film je svež, čudesan triler, vrteška bizarno-ironičnih dijaloga i nadrealnih zapleta i košmara, koji kroz elegantni, glamurozni crtež, divan osećaj za boje i zanatsku animaciju zadire u teme konzumerizma, identiteta, slobode izbora, nesigurnosti, uznemirenosti i fragilnosti generacije post-milenijalaca.

Hrvatska produkcija je ove godine dala zrelije plodove u odnosu na prethodne: Martina Meštrović je režirala svoj najbolji film Haljina za finale, ovakvog sinopsisa: “Jednom je moja baka obojila svoju vjenčanicu u crno. Htjela je biti pokopana u njoj”. Lucija Mrzljak i Morten Tšinakov su realizovali maestralni film o čudnoj udovici pod imenom Eeva, koji je nagrađen kao najbolji film u hrvatskoj konkurenciji. The following Season mladog Splićanina Natka Stipaničeva eksperiment je rađen uz upotrebu AI i vrvi od iluzije gusto slikanih, distopičnih pejzaža u pastelnim bojama. Erotični izuzetni animirani crno-beli crtani film Y, o početku i kraju jedne lezbijske ljubavi, potpisala je Matea Kovač, dok je borhesovski Alef, kroz guste linije bogatog crteža, filmski oživeo Slobodan Tomić.

Moji apsolutni favoriti su bili portugalski Kao da se sećam Dimitrija Mihajlovića (unuk našeg velikog pisca Dragoslava Mihajlovića) i Migela Lime, i francuski Neka vrsta testamenta Stefana Vijmana. Prvi, rođen u mladoj i dinamičnoj produkcijskoj kući BAP iz Porta, poveo me na unutrašnje putovanje: u slike noći italijanskog renesansnog slikara Đerolama Savolda i među mrtve prirode Bolonježanina Đorđa Morandija. A drugi film je slikarski, atmosferičan film neuhvatljive potke, poput nekih sećanja iz detinjstva oživljenih analognim i digitalnim slikanjem i elegantnom animacijom.

Očarala su me i tri majstorski režirana lutka filma. Lea Vidaković, Subotičanka sa adresom u Portugalu, potpisala je Porodični portret, veoma rafiniranu povest o dekadenciji jedne srednjoevropske familije u godinama Prvog svetskog rata. Lutke i enterijeri su minuciozno izrađeni, sa gracioznim osećajem za detalj, maestralno animirani, u snopovima čarobne zlatne svetlosti, prašine i tišine nekih davnih buržoaskih popodneva i neugodnih porodičnih ručkova. Remek-delo! Estonac Prit Tender je režirao film bez dijaloga Pseći stan, o jednom danu života bivšeg baletana sa likom francuskog kantautora Serža Genzbura, koji svojim plesom poboljšava proizvodnju mleka krava iz obližnje štale čiji je vlasnik jednonogi, ćelavi mesar. Priča se oslanja na sadržaje nekoliko pesmama Andresa Ehinija, estonskog nadrealiste: mizancen je ljuta periferija sive komunističke komunalke obojene melodijom moldavske pop pesme sa kraja osamdesetih. Bračni par Ivana i Tomas Volda su realizovali meditativni lutka film prekrasnog naziva Sećaš se kako sam jahala belog konja, koji kroz snoviđajne scenografije pretresa temu apatije koja svest vodi u stagnaciju.

Međutim, kao i svake godine, druga nedelja juna rezervisana za zagrebački festivalski život opet mi je izazvala frustracije i migrene zbog prenapučene agende, i opet nisam stigla da vidim sve što sam želela. Bilo bi dobro kad bi festivali mogli da se dobiju i na repete.