Jedna žalosna vest
Smrt mašine za pisanje
Pisaća mašina preživela je sve, uključujući i zatvaranje poslednje fabrike u Indiji. U Njujorku se, na primer, i dalje koristi nekoliko hiljada pisaćih mašina, uglavnom u policiji, za popunjavanje vlasničkih i dokaznih formulara s indigo kopijama. U Latinskoj Americi, Indiji i Africi mehaničke pisaće mašine su i dalje u opštoj upotrebi
Ko zna šta bi bilo da je dr Karl Marks sredinom devetnaestog veka prošao na konkursu za kancelarijskog službenika na železnici Ujedinjenog Kraljevstva.
Komunizam bi ostao utopija bez naučne podloge, Internacionalu bi osnivale zanatlije a ne radnici, neke revolucije bi se zbile kao anarhističke, sindikalne, seljačke ili prosto revolucionarne, neke kontrarevolucije ne bi bile samo "demokratske"…
Ali, dr Karl Marks na pomenutom konkursu nije prošao, zbog – nečitkog rukopisa.
A da se javio tridesetak godina kasnije, opet ne bi prošao, jer su pisanje na u međuvremenu patentiranoj pisaćoj mašini, daktilografsku profesiju, zauzele gotovo isključivo gospođice čije su se revolucionarne ambicije završavale negde kod ideje dobre udaje.
Kako bilo da bilo, pisaća mašina je tokom stotinu godina od kraja XIX do potkraj XX veka bila revolucionarna novina koja je okončala celu jednu istoriju pisanja dugu više od 5000 godina i u kojoj se prethodno dogodio samo jedan sličan prelom, kada se sa ručnog prešlo na umnožavanje tekstova štamparskom mašinom. Masovna pojava kompjutera krajem osamdesetih godina prošlog veka ubrzala je nestanak pisaće mašine, ali je, kao što već biva, od nje preuzela i neko nasleđe.
Pre dve nedelje, vest je glasila da je u Mumbaju, nekada Bombaju, zatvoren pogon fabrike "Godrej & Boyce", poslednja firma za proizvodnju pisaćih mašina na svetu.
Bizarnu i neupadljivu vest prenelo je mnoštvo agencija, uz podatak da su posle 2000. godine svi proizvođači pisaćih mašina obustavili proizvodnju, osim pomenutog indijskog pogona, u kom je do 2009. izrađivano 10.000 do 12.000 komada godišnje. U magacinu mumbajske fabrike "Godrej & Boyce" ostalo je dvestotinak gotovih pisaćih mašina, uglavnom modela za arapski jezik.
Pre toga proizvodnju pisaćih mašina okončali su "Halda" (Britanija), "E. Remington & Sons" (SAD) i "Facit" (Švedska), a među onima koje su nekada bile slavni proizvođači valja se setiti i IBM-a, "Imperijala", "Olivetija", "Rojala", "Smit Korone", "Andervuda", "Olimpije"… I sile drugih proizvođača širom sveta, uključujući tu i one koji su proizvodili pisaće mašine za jezike s nekoliko hiljada znakova, kineski i japanski na primer.
ISTORIJA POČETKA: Stručnjaci smatraju da istorija nastanka moderne pisaće mašine počinje s Englezom Henrijem Milom i njegovim patentom iz 1714. koji predstavlja "veštačku mašinu ili način za otiskivanje ili beleženje slova jednog za drugim kao pri pisanju… što se na papiru ili pergamentu ne razlikuje od štampanog teksta". Naredni vek i po video je mnoštvo sličnih pokušaja – smatra se da je do proizvodnje prve funkcionalne pisaće mašine načinjeno više od 50 usavršavanja. Tako je Italijan Pelegrino Turi pre 1808. godine za svoju slepu ljubavnicu, groficu Karolinu Fantoni da Fivicono, napravio ne samo mašinu za pisanje nego je izmislio i indigo papir za otiskivanje slova. O njegovoj mašini se ne zna gotovo ništa, mada su sačuvana neka (ljubavna?) pisma na njoj pisana. Vilijem Ostin Bart je 1829. godine patentirao mašinu nazvanu Typowriter, koja je u londonskom Muzeju nauke predstavljena kao "prvi mehanizam za pisanje čiji je izum dokumentovan", mada čak ni izumitelj na njoj nije uspevao da piše brže no rukom.
S naglim razvojem poslovne komunikacije od sredine XIX veka raste i potreba za brzim mehaničkim pisanjem. U to vreme stenografi i telegrafisti postizali su brzinu do 130 reči u minuti, dok je pisac perom bio ograničen na najviše 30 (rekord iz 1853).
Između 1829. i 1870. godine patentirano je mnoštvo pisaćih mašina, ali nijedna nije dospela do komercijalne proizvodnje. Đuzepe Ravica je 1855. napravio prototip pisaće mašine nazvan Cembalo scrivano o macchina da scrivere a tasti (pisaći harpsikord ili mašina za pisanje pomoću dirki). Brazilski sveštenik Fransisko Žoao de Azevedo je 1861. napravio sopstvenu pisaću mašinu od drveta. Kralj Dom Pedro II dodelio mu je zlatnu medalju za izum, a Brazilci i danas Azeveda smatraju pravim izumiteljem pisaće mašine. Džon Prat iz Alabame je 1865. napravio mašinu nazvanu Pterotype koja je 1867. prikazana u časopisu "Scientific American", što je podstaklo i druge izumitelje. Između 1864. i 1867. južnotirolski drvodelja Peter Miterhofer napravo je funkcionalni prototip sopstvene pisaće mašine.
Slavoljub Đukić: Ja i moja »olimpija«
Telefonom mi se neočekivano javio kolega Dragoljub Žarković i obavestio da je, u indijskom Mumbaju, presušila, bankrotirala poslednja na svetu fabrika pisaćih mašina. Izdahnula je ova alatka nastala u Americi pre nekih 140 godina. Nije izdržala surovu konkurenciju novih, privlačnih tehnologija. Znajući da sam zarobljenik, u punom smislu reči ovisnik nekih zastarelih navika, inače duševni Žare me uz pošalicu pita: a šta ćeš sad?! Šta ću, zaista?
Trgao sam se kao iz sna. Dok sređujem svoja osećanja, pogled bacam prema mojoj olinjaloj "olimpiji", pored koje sam proveo dane i noći, deleći radosti i nevolje. Gleda me gluvo i nezainteresovano, a možda i podsmešljivo, kao sluga koji je došao u položaj da najzad prkosi svome gazdi koji ga je izrabljivao.
I u Srbiji je izumrla ova sprava kao poslovni balast. Još se može slučajno naći na nekom buvljaku, budzašto. Kome je ona potrebna pored kompjuterskih napasti, čak i modno doteranih? Tek naći majstora da zakrpi često polomljena metalna slova, to je prava skrivalica. Lakše je izvući srećku na lutriji.
Poslednjih petnaestak godina stalno sam pod pritiskom iskusnih kolega (mnogi više nisu u životu) da se manem ovog mučenja. "Ne slutiš koliko ćeš sebi olakšati život", govorili su mi. To mi izgleda nedostižno komplikovano. Teško se snalazim i sa mobilnim telefonom. Uporna ćerka mi je čak obećala kompjuter kao rođendanski poklon, a sa jedanaestogodišnjim unukom, školarcem, sklopio sam "poslovni aranžman", da me obučava. Za njega i njegove drugove to je puka igračka.
Ali, ne ide, pa ne ide. Navika je jedna vrsta hronične bolesti. Maštoviti Balzak opisuje svoga junaka koji je, na svom pragu, odustao od samoubistva zahvaljujući navici da "baš to veče u kafani odigra svoju omiljenu partiju domina". Na neki način, to je i moj slučaj. Uvrteo sam u glavu da ako se odreknem "olimpije" neću moći da sročim svoju priču. Pozivao sam se i na zloupotrebu novih tehnologija. Jedan mislilac savetuje da se čuvamo inženjera, jer "oni počinju sa šivaćim strojevima, a završavaju sa atomskom bombom".
Znam pisce koji se osećaju sigurno jedino sa olovkom u ruci. Pokojni književnik Jovan Hristić govorio je da sve drugo predstavlja prepreku između njega i teksta, pravi neprobojni zid. Sve što je u životu objavio Dobrica Ćosić, napisao je olovkom. Tako radi i u svojoj devedesetoj godini.
Sa prvom pisaćom mašinom sam se sreo pod neobičnim okolnostima, u rano proleće davne 1945, posle proboja Sremskog fronta, gde sam, kao šesnaestogodišnjak, bio borac partizanske Prve proleterske. Blatnjava i polomljena (možda od granate) ležala je u opštem kršu, u napuštenom nemačkom bunkeru. Nisam tada ni slutio da ćemo se ubrzo zbližiti za sva vremena, od 1949, kada sam napisao prvu novinsku šlajfnu.
Poslednja fabrika se ugasila, ali još je živa "olimpija", koja je ispisala osam mojih knjiga i hiljade novinskih stranica. Neka svako ide svojim putem: mi uporno nastavljamo naše druženje; još se ne predajemo.
PAMET I TRŽIŠTE: I, kao što biva, još u prvim danima otkrivanja načinjeni su izumi koji će biti široko primenjeni mnogo kasnije. Tako je Danac Rasmus Maling-Hansen 1865. godine smislio ono što je nazvano Hansenova pisaća loptica, zapravo kuglica sa otiscima svih slovnih znakova umesto da, kao u ranijim pokušajima, za svaki znak postoji poseban nosač ili poluga. Hansen je od 1870. godine komercijalno proizvodio i prodavao svoju pisaću mašinu. Po nekim podacima, njegove pisaće mašine korišćene su u londonskim kancelarijama bar do 1909. godine. Hansena pominju i kao izumitelja električne pisaće mašine, jer je u nekim svojim modelima koristio magnetska svojstva solenoida za pokretanje valjka pisaće mašine. U svakom slučaju, zahvaljujući eksperimentisanju s rasporedom slovnih znakova na štamparskoj kuglici, uspeo je da proizvede pisaću mašinu kojom se znatno brže pisalo nego rukom. Hansen je za svoj izum dobio prvu nagradu na svetskim izložbama u Beču 1873. i Parizu 1878. a, mnogo kasnije, zamenljivu pokretnu loptica za štampanje umesto pokretnog valjka s papirom slavnom je učinio IBM na svojim električnim pisaćim mašinama.
Po drugim autorima, prava istorija moderne pisaće mašine počinje 1867. godine u Milvokiju, gde je mehaničar Matijas Švalbah napravio prototip pisaće mašine Kristofera Latama Sholsa, Karlosa Glidena i Samjuela Soula. Patent US 79.265 otkupila je za 12.000 dolara firma "Densmor i Jost", da potom napravi ugovor s tada čuvenim proizvođačem šivaćih mašina (i pušaka), firmom "E. Remington i sinovi", za proizvodnju "Shols and Gliden" pisaće mašine. "Remington" 1. marta 1873. u Ilionu, Njujork, počinje proizvodnju pisaće mašine koja je, sticajem okolnosti, imala QWERTY tastaturu koju će postepeno preuzeti i drugi proizvođači (vidi okvir "Tastatura").
Već oko 1910. pisaća mašina postaje manje-više standardizovan proizvod, zasnovan na ideji da svaki slovni znak ima svoju polužicu na čijem je udarnom kraju odlivak slova. Na brz i čvrst pritisak dirke poluga bi pogađala mastiljavu platnenu traku i preko nje ostavljala otisak slova na papir koji se nalazio na cilindričnom nosaču.
USAVRŠAVANJE: Važna novost bio je "menjač" koji je, bilo podizanjem nosača slova ili nosača papira, omogućavao da vrh nosača slova gornjom ili donjom polovinom umesto celom površinom dođe u dodir s valjkom. Tako je svaka polužica mogla nositi dva znaka (na primer, i malo i veliko slovo) čime je ne samo broj dirki i nosača slova prepolovljen, već je i kompletan mehanizam pojednostavljen. Udvostručenje numeričkih tastera omogućilo je upotrebu posebnih znakova, npr. za procenat i znaka "and". Neki modeli pisaćih mašina imali su dvostruki menjač, tako da je svaki nosač mogao da otkuca tri znaka: mašina je bila laka i prenosiva, kao izmišljena za novinarsku i slične profesije.
Sledeći korak u razvoju predstavljale su električne pisaće mašine. Problem je bio što ni dobra rešenja s početka XX veka nisu mogla biti prihvaćena sve dok vrsta, jačina i napon struje za napajanje nisu standardizovani. Prvi komercijalni uspeh postigla je pisaća mašina Džejmsa Smetersa iz 1920; tri godine kasnije on je izum prodao Severoistočnoj električnoj kompaniji, zainteresovanoj da otvori nova tržišta za svoje električne motore. Proizvodnja Electromatic pisaće mašine rasla je do 1933, kada je za milion dolara redizajn i proizvodnju (od 1935. pod imenom Electric Typewriter Model 01) preuzeo IBM.
IBM će dalje unapređivati svoje mašine proporcionalnom štampom (u kojoj su razmaci između slova isti nezavisno od širine slova) i uvođenjem zamenljive štamparske loptice, što je omogućavalo promenu tipa slova u istom tekstu. Selectric inovacija masovno je uvođena i na kompjuterske terminale šezdesetih godina zbog brzine i eliminacije zaglavljivanja mehanizma, visokog kvaliteta otiska i ukidanja "udaranja" po tastaturi i isključenja pokretnog valjka u korist pokretne štamparske kuglice (što je usput omogućilo i korišćenje beskrajne rolne papira za štampanje).
Pokušaj da prate informatičku revoluciju pisaće mašine nisu preživele: IBM je 1990. zbog stalnog pada prodaje svoju proizvodnju prodao firmi "Lexmark". Ostali su pokušali da pisaće mašine pretvore u elektronske tekst procesore ili, kada to nije uspelo, printere za kompjutere. Postupak je kombinovao tastature postojećih modela pisaćih mašina sa štampačkim mehanizmom matričnih štampača ili nekim drugim mehanizmom. Tako je produžen vek ne samo pisaćih mašina već i potrošnog materijala u obliku traka ili adaptera za razne nivoe elektronske ili softverske dogradnje. Međutim, tehnološki jaz koji su zauzeli tekst procesori mogao se samo za kratko premostiti.
Uprkos svemu, pisaća mašina preživela je sve, uključujući i ono zatvaranje poslednje fabrike u Indiji. U Njujorku se, na primer, i dalje koristi nekoliko hiljada pisaćih mašina, uglavnom u policiji, za popunjavanje vlasničkih i dokaznih formulara s indigo kopijama. U Latinskoj Americi, Indiji i Africi mehaničke pisaće mašine su i dalje u opštoj upotrebi.
Značajno nasleđe jednovekovne dominacije pisaće mašine predstavlja ujednačavanje komunikacije pisanim tekstom. Daktilografkinje su uspostavile ne samo standard izgleda već i to da poslovno pismo ne sme imati greške.
Manje upadljiv legat je žargon koji je iz epohe pisaćih mašina lako prešao u eru kompjutera. Tako i na kompjuteru koristimo backspace, pomeranje za jedno slovno mesto unatrag, što je na pisaćoj mašini bilo nužno za otkucavanje dva ili više znaka na jednom mestu; enter koji je nekad bio return i carriage return za prebacivanje u novi red teksta; kursor za obeležavanje mesta na kom će znak biti otkucan; tab odnosno tabulator odnosno tabulator stop za kucanje odvojenih stubaca; shift za štampanje malih odnosno velikih slova; caps lock za stalno prebacivanje s malih na velika slova, jer je na mehaničkim pisaćim mašinama teško bilo slabašnim malim prstom dugo držati shift.
Neki pisci i neke mašine
Mark Tven je bio uveren da je on prvi značajan pisac koji je izdavaču dostavio rukopis otkucan pisaćom mašinom. To uverenje bilo je delimično pogrešno, jer se nije radilo o Avanturama Toma Sojera iz 1876. već, kako su naknadna istraživanja utvrdila, Životu na Misisipiju iz 1883. godine.
Fridrih Niče je bezuspešno pokušao da pisaćom mašinom ublaži migrene i spreči početak slepila.
Ernest Hemingvej pisao je na mašini Royal postavljenoj na visoku policu za knjige, stojeći. Mašina i polica čuvaju se u Hemingvejevoj kući u Havani, sada muzeju, u kojoj je živeo do smrti 1960.
Džek Keruak je, brzinom od oko 100 reči u minuti, otkucao Na putu za dve nedelje – na rolni papira u kojoj je jedan pasus zauzeo gotovo 40 metara.
Pisac Kormek Mekarti od 1963. godine piše isključivo na mehaničkoj pisaćoj mašini Olivetti Lettera 32 koju je kupio u zalagaonici. Pre dve godine mašina je prodata na aukciji kod Kristija u dobrotvorne svrhe, za 254.500 dolara. Mekarti je potom za 20 dolara kupio istu takvu pisaću mašinu.
Tastatura
IZUM: Hansenova "pisaća loptica"
Početni QWERTY raspored slova je standard za engleske pisaće mašine i kompjuterske tastature. Drugi jezici s latiničnim pismom koriste i drukčije rasporede: francuski AZERTY, italijanski QZERTY ili nemački QWERTZ.
QWERTY raspored od onog ko kuca zahteva da prste pomera između redova kako bi otkucao najfrekventnija slova. Jedna priča kaže da je raspored i načinjen tako da se – kod mehaničkih i elektromehaničkih pisaćih mašina, naravno – izbegne zaglavljivanje poluga kod brzog kucanja susednih slova na tastaturi.
Načinjeno je mnogo predloga za poboljšanje brzine i tačnosti kucanja – među uspešnijim su DVORAK i DHIATENSOR rasporedi – ali nijedan nije ugrozio QWERTY.
Stare pisaće mašine često nisu imale odvojene dirke za broj 1 ili uskličnik, a neke ni posebno odvojenu "nulu". Za jedinicu se koristilo malo slovo "l" a za nulu veliko "O". Uskličnik je kucan u tri poteza: prvo apostrof, pa vraćanje valjka za jedno mesto, pa tačka. Na modernim tastaturama uskličnik i broj 1 nalaze se na istoj dirci, jer su ta dva znaka poslednja uvedena u standardnu tastaturu.
Pritisnuta razmaknica uobičajeno je zaustavljala mehanizam za pokretanje valjka, omogućavajući višestruko kucanje na istom mestu. Simbol ¢ (cent) bio je smešten iznad broja 6 na starim mašinama; moderne iznad 6 imaju Č.
QWERTY raspored, naravno, ne važi za mnoštvo nelatiničnih pisama, kao ni za istočnoazijske jezike sa hiljadama znakova, kakvi su kineski i japanski.
Seks i mašina
Kada je "Remington" potkraj devetnaestog veka počeo da proizvodi prve pisaće mašine, verovalo se da će njihova upotreba biti ograničena na beleženje diktata. Iz toga je sledilo da će šef-muškarac diktirati devojci/ženi daktilografkinji. Uverenje da je mašina namenjena ženama uticalo je da prve generacije pisaćih mašina budu ukrašene cvećem i cvetnim motivima.
U Sjedinjenim Državama, kasnije širom sveta, žene su poslovnu karijeru počinjale kao daktilografkinje; prema američkom popisu 1910. godine, 81 procenat daktilografkinja bile su žene. Masovno zapošljavanje em slabijeg em lepšeg pola izazvalo je brigu o posledicama koje to proizvodi na moral društva. Tako daktilografkinja, typewriter girl, postaje i seksi simbol kao što će to kasnije biti i njihove naslednice, sekretarice. Stripovi za odrasle štampani tridesetih godina u Meksiku za američko tržište otvoreno prikazuju lascivne kancelarijske scene čiji je conditio qua non prisustvo pisaćih mašina.
Novokomponovani običaj da se ovdašnji političari gotovo obavezno slikaju pored kompjutera je samo jedna od varijanti opšteg skorojevićstva. Teško da bi neko od njih pristao da se na televiziji pojavi dok kuca na pisaćoj mašini. A kompjuter u masovnoj upotrebi je, uglavnom i globalno, samo usavršena pisaća mašina, alatka pomoćnog osoblja.
Otisak prstiju
Slavni tvorac Šerloka Holmsa, ser Artur Konan Dojl, prvi je, još 1891. godine, pisao o kriminalističkom ispitivanju teksta otkucanog pisaćom mašinom. U stvarnom životu, malo kasnije (1894) Vilijem Hegen objašnjava da svaka pisaća mašina, uključujući iste modele jednog proizvođača, može ostaviti različite karakteristične tragove. Do tridesetih godina prošlog veka već su objavljene knjige o tekstovima napisanim pisaćom mašinom kao dokazima u istrazi i na sudu, kao i o načinima ispitivanja takvih dokumenata.
U postupku se utvrđuje proizvođač i model korišćene pisaće mašine te da li neka od mašina među dokazima ostavlja karakterističan trag na dokumentu. Utvrđivanje proizvođača i modela je tipičan problem klasifikacije; među najkorišćenijima na Zapadu su Has atlasi pisaćih mašina, Type sistem dr Filipa Bufarda, Termatreks sistem klasifikacije pisaćih mašina Kanadske kraljevske konjičke policije, Interpolova klasifikacija pisaćih mašina i mnoštvo drugih. Zavisno od osobina mehaničkih delova i razlika među njima, uključujući i promene tokom upotrebe, svaka pisaća mašina ima sopstveni "otisak prsta" koji omogućava povezivanje sa dokumentom otkucanim na njoj.
