Karl Sagan u svojoj popularnoj knjizi Kosmos piše o slučaju urednika jednih američkih novina koji je svojevremeno od uglednog astronoma tražio da mu telegrafski u petsto reči napiše tekst na temu "Ima li života na Marsu". Odgovor je stigao ekspresno, i u njemu je stajalo: "Pojma nemam, pojma nemam, pojma nemam…", i tako dvesta pedeset puta. Ovo "pojma nemam" je prošle nedelje još jedanput relativizovano. Poslednja u nizu senzacionalnih vesti koje se tiču aktuelne evropske i američke invazije na Mars glasi da je satelit Evropske svemirske agencije Mars Express već u prvom mapiranju južne polarne kape detektovao prisustvo vodenog leda i tzv. suvog leda, odnosno zaleđenog ugljen-dioksida. Iako se za postojanje vode na Marsu znalo već poodavno, ova vest je obišla sve svetske medije i postigla ono što joj je i bio cilj – da unese nešto ravnoteže u trku između Evrope i Amerike u osvajanju Crvene planete.

Naravno, potraga za vodom ima još jedan cilj – nepobitan dokaz o postojanju vode sugeriše da su na Marsu – ako ne sad, a ono u davnoj prošlosti – postojali uslovi za razvoj života. Pre samo stotinjak godina u to se nije ni sumnjalo. Štaviše, decembra 1900. u jednim pariskim novinama pojavio se oglas u kojem je ponuđena nagrada od 100.000 franaka jedne bogate francuske udovice onome ko prvi uspostavi kontakt sa nekim vanzemaljskim bićem, izuzimajući Marsovce. U to vreme pretpostavljalo se da je kontakt sa stanovnicima Marsa lak zadatak i da je samo pitanje dana kada će do njega doći. Pitanjem kako stupiti u vezu sa Marsovcima bavio se i Nikola Tesla, i za to imao konkretne predloge.

Više nada nego strepnja da postoji život i van matične nam planete postoji još od antičkih vremena. Među prvima je to ustvrdio Anaksagora (V vek p.n.e), koji je naše kosmičke komšije smestio na Mesec. Lukijan u II veku ih je prvi opisao, i njih i Heliote, rasu koja obitava na Suncu. U moderno doba Đordano Bruno je prvi smatrao da u svemiru postoji mnoštvo naseljenih svetova i, između ostalog i zbog toga završio na lomači 1600. godine. Johan Kepler, jedan od prvih modernih astronoma koji je odredio putanje planeta i zakone njihovih kretanja, postajanje kratera na Mesecu pripisivao je graditeljskim sposobnostima njegovih žitelja. Holanđanin Kristijan Hajgens, koji će biti prvi kartograf Marsa i prvi utvrditi period Marsove rotacije, napisao je 1690. knjigu Otkriveni nebeski svetovi: pretpostavke o žiteljima, biljkama i proizvodima sveta na planetama.

A kada je Viljem Heršel ("otkrivač" planete Uran) u drugoj polovini XVIII veka video Marsove polarne kape ("nalik na bela arnautska kečeta", kako je pisao Milutin Milanković), koje se u zavisnosti od godišnjih doba još skupljaju i šire, i pronašao da Mars ima i atmosferu, zaključak se sam nametao. Nemački matematičar Karl Fridrih Gaus je oko 1802. predlagao da se u sibirskim tundrama izgrade velike geometrijske figure koje bi stanovnicima Marsa bile znak o našem postojanju; godine 1819. Austrijanac Josef Johan Litrov predlagao je slanje signala Marsovcima paljenjem vatri u Sahari; Francuz Šarl Kros je imao ideju da se pomoću velike lupe usmere Sunčevi zraci na pustinje Marsa i tako iscrta poruka. Ali prava euforija traganja za Marsovcima otpočinje sredinom XIX veka. Godine 1860. francuski astronom Emanuel Lie dolazi do zaključka da tamna područja na Marsu pre potiču od vegetacije nego od mora. Tri godine kasnije s tim mišljenjem će se složiti i direktor opservatorije u Milanu po imenu Đovani Virginius Skjapareli. Godine 1877. Skjapareli je objavio vest da je na Marsu uočio duge, tamne, uzane i prave linije. Ove linije nazvao je canali, i pobrojao ih četrdesetak. Skjapareli nije rekao ništa o njihovoj prirodi, ali je italijanska reč canali na engleski prevedena kao canals umesto channels, što je sugerisalo da su u pitanju veštačke tvorevine. Ova pomisao je opsedala i bostonskog astronoma amatera Persivala Louela. On je 1894. godine osnovao veliku opservatoriju u Arizoni i, posle pomnog posmatranja, zaključio da su kanali irigacioni sistem Marsovaca, jedne starije, mudrije i naprednije rase od naše, i moguće veoma različite od ljudi, kojim su oni dovodili vodu sa polarnih kapa i tako učinili plodnim inače sušni predeo. Uprkos oštrim kritikama skrupuloznijih naučnika na račun Louelove naivnosti, njegove hipoteze su dobile veliku popularnost, koja nije prestala ni onda kada su se Louelovi kanali ispostavili samo kao rezultat igre svetla i senki u njegovom jednostavnom teleskopu.

Među onima koji su Louela ozbiljno shvatali bio je i Nikola Tesla. Njegov tekst "Razgovor sa planetama" objavljen u časopisu "Collier’s Weekly" 9. februara 1901. godine, izazvao je pravu senzaciju. Tesla je pisao da je tokom eksperimenata u Kolorado Springsu 1899. u svojim osetljivim uređajima primio neke čudne "inteligentno upravljane" signale, koje je tek kasnije pripisao vanzemaljskim civilizacijama. U pomenutom članku on čak predlaže i kako uspostaviti komunikaciju sa stanovnicima Marsa: "Pri sadašnjem stanju progresa ne bi moglo da bude nikakve nesavladive prepreke da se konstruiše mašina koja je u stanju da sprovede poruku do Marsa, niti bi bilo ikakvih teškoća za snimanje signala koje nam emituju stanovnici te planete, ako su oni obučeni elektrotehničari." Tesla predlaže da se, na primer, brojem "4" odgovori na inteligentno upravljan signal "1,2,3". Kada bi se komunikacija jednom uspostavila, čak i na ovakav najjednostavniji način, razmenom brojeva, Tesla je smatrao da bi napredovanje u sporazumevanju išlo brzo… Bilo kakvu nameru da je imao sa ovim člankom, glas o njemu kao o čudaku koji priča sa Marsovcima pratio ga je do kraja života, a bogami i posle. Kada je počeo da gradi svoj čuveni, nikad završeni Vardenklifski toranj u Šoremu na Long Ajlandu, objavljeno je da Tesla gradi komunikacioni toranj za slanje signala na Mars. Tesla to nije izričito demantovao – naprotiv, govorio je da je i to jedna od njegovih namena. O svemu tome Tesla je kasnije pisao u tekstu "Signali prema Marsu u nadi da ima života na toj planeti", objavljenom 12. oktobra 1919. godine u "New York Heraldu". U njemu je Lauelova zapažanja o planeti Mars ocenio jakim argumentom "u prilog pretpostavci da je ona nastanjena rasom koja daleko nadmašuje našu u ovladavanju silama prirode… Kakva bi to tragedija bila ako bismo jednog dana ustanovili da je taj čudesni svet već konačno stigla njegova neizbežna sudbina i da je izgubljeno sve ono dragoceno znanje do kojeg je on možda došao i koje je, možda, pokušavao da nam prenese." Tesla odbacuje mogućnost komuniciranja sa Marsom putem svetlosnih zraka, ali i napušta predlog da se sa Marsovcima komunicira na način opisan u članku iz 1901: "Od tada sam razvio projekat neke vrste prenosa slike, kojim bi se moglo preneti znanje o obliku i time u velikoj meri ukloniti prepreke uzajamnoj razmeni ideja."

Ovaj projekat Tesla nikada nije realizovao, a "mali zeleni" su – najpre kroz petparačke sveske naučne fantastike, žanra koji je ustanovio Teslin prijatelj Hjugo Gernsbek, a zatim i zahvaljujući holivudskoj industriji – postali jedan od najživopisnijih mitova XX veka. Danas su "nebeski brodovi sa jedrima primerenim svemirskim vetrovima", o kojima je sanjao Kepler, u poseti Marsu. Poslednje slike koje su nam otud prispele su veličanstvene. Glavni naučnik američke marsovske misije, profesor Stiv Skvajers, izjavio je: "Potpuno sam zabezeknut i zapanjen! Dok sam gledao slike, pokušavao sam da pronađem reči kojima bih opisao šta vidimo. Još to nisam u stanju. Još mi nije jasno šta to mi zapravo gledamo, ali to je predivno strano mesto, jedinstven svet kakav do sada nismo videli." Od Marsovaca još ni traga ni glasa.