Krajem oktobra 1926. godine cela Ljubljana brujala je o konkursu za Mis Evrope u kojem je američka distributerska kuća “Fanamet” najlepšoj devojci nudila “veliku nagradu i angažman na filmu u Americi”. Finalno takmičenje zakazano je u Zagrebu.

Idi Kravanji, najlepšoj devojci Ljubljane a potom i Slovenije, majka zabranjuje da se prijavi. Ona ulazi u poslednji voz za Zagreb. Na takmičenje stiže kasno, ali primetili su je foto-reporteri i slikaju je više nego pobednicu. Svi pričaju o lepoj Slovenki koja nije pobedila samo zato što je zakasnila.

I, tu negde je rođena Ita Rina, prva, a moguće i najznačajnija međunarodna filmska zvezda iz ovog dela sveta.

Roditelji su je na rođenju, 7. jula 1907. godine u Divači na Krasu kod Trsta (koji je tada bio u Sloveniji), nazvali Ida. “Međutim, na krštenju sam, po starom katoličkom običaju, dobila dva imena, zvala sam se Italina Lida. Kasnije su reditelji tražili da promenim ime i ja sam svoje ima Italina rastavila, a umesto ‘l’ mislila sam da će bolje biti da stoji zvučno r”, izjavila je novinarima 1970. godine.

Kad se iz Zagreba vratila kući, pismima je počela tajno da pregovara s ljudima iz filmskog sveta koje je upoznala na takmičenju. Gospodin Miler, suvlasnik bioskopa “Balkan”, šalje njene fotografije sa časova baleta, koje mu je prosledila, filmskom producentu Petru Ostermanu u Berlin, i – Osterman je poziva na probno snimanje. Njena majka neće ni da čuje, i Ida beži od kuće.

“To je bilo moje najdalje i najteže putovanje. Stisla sam se u uglu kupea i u strahu gledala oko sebe. Znala sam samo nekoliko nemačkih reči. Htela sam da se prvim vozom vratim u Ljubljanu, majci i sestri”, ispričala je 1979. godine.

Ida Kravanja potpisuje dvogodišnji ugovor s kućom “Ostermajer film”. Počinju časovi glume, plesa, vožnje, jahanja, plivanja. Posle samo dva meseca, njen menadžer Maks Pik nagovara je da raskine ugovor, a potpiše drugi, sa kućom “Kultur film”, kako bi dobila veću ulogu. Ona pristaje i po predlogu novog producenta postaje Ita Rina.

Septembra 1927. godine snima film Dvoje pod nebeskim svodom u režiji Johana Gutera. Ita glumi francusku plesačicu Blanš. Istovremeno snima i drugi film – Izgubio sam srce na Savi. Ovaj film je sačuvan, i nalazi se u Berlinu. Za vreme snimanja filma Poslednja večera, njen prethodni producent, kuća “Ostermajer film”, nudi joj glavnu ulogu u filmu Volga, Volga, u spektaklu rađenom po ruskoj narodnoj bajci, i nude joj veliki honorar. Ona sve to odbija. Zašto, zato što je osetila da je ponuda nepoznatog češkog reditelja Gustava Mahatija, glavna uloga u filmu o zavodniku i njegovoj žrtvi, njena životna prilika. Bio je to Erotikon, po mišljenjima mnogih jedan od najboljih nemih filmova.

Mahati ima 27 godina i potpuno je drugačiji od reditelja s kojima je do tada radila. Prvog dana snimanja, 12. novembra 1928. godine, on dolazi sa do tančina urađenom knjigom snimanja. Snimatelj filma Vaclav Vih, jedan od najvažnijih snimatelja češkog nemog filma, koristi nov tehnički pronalazak: kameru s elektromotorom i posebne objektive koji omogućavaju meku sliku, što je posebno cenjeno.

Na premijeri 27. februara 1929. u Pragu, u bioskopu “Pasaž”, bile su ovacije. Kritika je oduševljena i filmom i Itom, novine su pune rasprava o ljubavnim scenama koje su, svi se slažu, prikazane na prefinjen način.

Posle Erotikona i zbog njega, Ita Rina dobija ponudu iz “Paramaunta”.

“Odbila sam je, zato što sam privatno vezana za Berlin. Iz istog razloga odbila sam i ponudu ‘Univerzala’ koju mi je uručio lično predsednik te kuće. Još sam mlada, pa ako bude još prilika, lako ću otići u Ameriku, u Holivud”, ispričala je 1929. godine.

Na železničkoj stanici u Beogradu 28. aprila 1929. godine dočekali su je obožavaoci u dotad neviđenom broju. Na premijeru Erotikona u bioskop “Kolarac” dolazi u društvu majke.

Zatim slede premijere u Ljubljani, Berlinu i Parizu gde je na kraju projekcije osvetljavaju reflektori, gledaoci se guraju oko nje i iznose je iz dvorane. Erotikon dobija najviše ocene, pogotovo Ita Rina. Naročito je citirana ocena opata Betleema: “Ita se prepušta i uskoro je vidimo, kako da kažem…? Leže u krevetu. Blizu su jedno drugom, a zatim jedno nad drugim. Odeća skriva njihove oblike, ali ne i pokrete… Na platnu vidimo uvećano lice jednog od junaka. Itino, i na njemu, gledalac razabire, bez pravog kontinuiteta, emotivnu napetost, zatim nekakav strah pomešan sa željom, zatim trpljenje i na kraju… Crvenim već i pišući te reči!”

Po celom Parizu su plakati za Erotikon. Opat Betleem ih cepa. Filmu nije trebala veća reklama od te.

Polovinom iste godine Ita Rina potpisuje jednogodišnji ugovor sa kućom “Merkur film” iz Berlina, koji joj garantuje četiri do pet filmova i honorar zvezde od 15.000 nemačkih maraka mesečno. U septembru snima film Buđenje proleća u režiji Riharda Osvalda, najvažnijeg nemačkog reditelja s kojim je ikad radila. Sledeće godine je rekla: “Znate, nas filmske umetnike sad najviše zanima zvučni film. Biće konkurencija nemom filmu, pa moramo da se pripremamo kako bismo mu se lako prilagodili. Vežbamo glas, naravno oni koji ga uopšte imaju, učimo jezike…”

Tonka zvana vešala njen je sledeći film, na razmeđi nemog i zvučnog filma. Kritičar pariskog časopisa “Midi” kaže: “Slobodno možemo da je proglasimo za jednu od najvećih evropskih umetnica.”

Holivud je opet zove, 1931. godine, Ita Rina opet odbija. “Odlučila sam da odbijem ‘Paramaunt’ i dam pristanak na ultimatum mog muža”, objasnila je 1970. godine. A nešto ranije kazala je i ovo: “Da sam otišla u Holivud, verovatno bi sve bilo drugačije, ali ja se ni sada ne kajem zbog svojih postupaka.”

U Berlinu, u ruskoj crkvi, prelazi u pravoslavnu veru i dobija i treće ime – Tamara. Htela je da se zove Ljubica, ali joj ruski sveštenik nije dozvolio. “U tom trenutku za mene nije bilo važno ime. Znala sam da ću do kraja života ostati samo Ita Rina.”

Venčala se u Beogradu aprila 1931. godine sa Miodragom Đorđevićem, koga je upoznala četiri godine pre toga, u Berlinu, na jednom od prijema u jugoslovenskoj ambasadi. Venčanju je prisustvovala samo porodica, ali je ispred Crkve Hristovog uspenja bilo mnoštvo njenih obožavalaca koji su je čekali od ranog jutra.

“Vreme” je 20. aprila 1931. godine pisalo: “U ogrtaču od hermelina, s belim velom od briselske čipke koji joj je do pola pokrivao lice, u venčanici od krep satena, s vencem narandžastih cvetova oko glave, u čudovišnom kontrastu sve te beline s njenom crnom kosom i tamnim očima, srećnog, nasmejanog lica, stupila je pred oltar.”

Odluka Ite Rine da ostavi film i posveti se porodičnom životu sve je prenerazila. U tom trenutku imala je trogodišnji ugovor sa producentom “Luna film” iz Pariza. Nakon godinu dana povučenog života, vraća se pred kamere, ali jugoslovenske. Snima tri koprodukcije: Fantom Durmitora sa nemačkim partnerom, A život teče dalje sa češkim, i Princezu korala opet sa nemačkim koproducentom, gde igra epizodnu ulogu, za razliku od prethodna dva filma.

Godine 1939. Ita Rina je u Berlinu zbog filma Centrala Rio. Prema pravilima nemačke vlasti, reditelj može da angažuje stranu glumicu samo u slučaju da uloga ne odgovara Nemici. Reditelj Erih Engels odlazi kod Gebelsa kako bi mu dokazao da Ita Rina mora da glumi u njegovom filmu. Gebels mu dozvoljava. Pred kraj snimanja, u kolima kojima je odvoze na snimanje je i neki gospodin. U jednom trenutku joj kaže da bi “Jugoslaviju trebalo asimilovati, taj narod je nesposoban. Okupiraće ga Italija.” Ita mu odgovara: “Loše će proći.” Uveče odlazi u jugoslovensku ambasadu, i ambasador Ivo Andrić joj kaže da se vrati u Beograd. Sutradan Ita snima poslednje scene, i odlazi.

Tokom rata Ita Rina dobija Milana i Tijanu. Nakon oslobođenja pokušava da se uključi u kinematografiju nove zemlje. Obećane uloge ne dobija. Zapošljava se u “Avala filmu”, ali joj ubrzo kažu da im nije potrebna zato što ne veruju u njene sposobnosti. Prelazi u crnogorski “Lovćen film”, uspostavlja kontakt sa ljudima iz evropskog filma, dovodi ih u Jugoslaviju, ali njihovi projekti bivaju odbijeni.

Veljko Bulajić je zove 1960. godine da igra majku, malu ulogu u filmu Rat. Ona prihvata. Zatim se seli u Budvu. Umire 10. maja 1979. godine. Sahranjena je u Beogradu. Snimila je 14 stranih filmova, tri koprodukcije i jedan domaći film.