Dragačevo se prvo pročulo po tkaljama, pa tek onda po trubi, piše u mnogim tekstovima koji reklamiraju ovaj kraj Srbije. Često piše i da dok se nisu pojavile tkalje, za Dragačevo niko nije znao, a da ga je posle toga znao ceo svet. Kao i da sve te slave ne bi bilo da nije bilo Rajke Borojević i njene Zadruge žena u Donjem Dubcu.

Međutim, u tom selu, tamo gde je prvih godina pedesetih nastala Rajkina zadruga, inače prva i jedina ustanova te vrste u Jugoslaviji, i gde je 1978. izgrađen Dom Zadruge žena “Rajka Borojević”, danas nema ničega. A Dom je imao više od 1000 kvadratnih metara, bio je to kulturni centar Dragačevskog kraja. Sad je ruina.

Rajka Borojević je rođena pre 110 godina u Hercegovini, a umrla je pre pedeset. U Donji Dubac je došla 1951. godine, da se sretne sa ljudima koji su njoj i njenoj porodici pomogli dok su bili u izbeglištvu za vreme Drugog svetskog rata. “Nisam mogla zamisliti da postoji ovolika udaljenost od sveta, naselja, puteva, železnice. Tišina i samo jeziva tišina”, zabeležila je u Dnevniku. Tada, do Dubca, 16 kilometara od Guče, vodio je samo puteljak. Živelo se kao u srednjem veku. Žene su bile podređene, i pod uticajem sredine veoma izraženog sujeverja. Rajka jer počela da ih uči savremenom životu, počela je od osnovnog, od higijene, ishrane, podizanja dece, ponašanju. Okolina je njene tečajeve nazivala divljim, jer su bili rezultat lične inicijative, dakle nečeg gotovo nepostojećeg u samoupravljanju, a najviše zato što su tadašnje žene vaspitavane da razvijaju selo, a ne da idu u fabrike. “Mnogi su tečaj okarakterisali kao neku gospodsku besposlicu, koja je meni pala na um”, zapisala je Rajka Borojević. “Meni jeste palo na um, još za vreme rata, i niko to od mene nije tražio. Niko to od mene ne očekuje. Pokrenula, ali ne iz besposlice, nego zbog dobrog poznavanja ovih sela. Svakako i zato što do danas uopšte nije bilo nikakvog tečaja za žene.”

Prvo je pokušala da zainteresuje žene za nešto što im je blisko i čemu su vične, za tkanje. U to vreme, tkačka tradicija Gornjodragačevki još je bila sačuvana. Žene su u tom kraju odvajkada tkale. Čunkom i srdačkom, na starim razbojima, tkale su laneno i konopljino platno, ćilime i grubo sukno za gunje, ali i maštovite pojaseve i marame. “Sa Dragojlom sam uspela. Istkala je prilično dobar štof riblja kost. U tkanju vidim mogućnost radinosti za ova sela. I to me raduje”, zapisala je u leto 1952. godine. A zatim, takođe istim povodom: “Veliko je zadovoljstvo raditi sa seoskim ženama. Imate utisak kao da vam izvlače, otimaju reči. Toliko su one željne znanja. No, usred ushićenja iskrslo je pitanje: čime će, kako će one ostvariti, sprovesti ono što su naučile? Nikako, nigde dinara. Golem i težak dinar, Rajo. K’o vodenički kamen, govorile su tada. Tada mi je sinulo: tkačka tradicija – kućna radinost! Niču nove žene.”

U takvom raspoloženju osnovana je Zadrugarska sekcija žena. “U ovim selima teško bi se organizovalo preduzeće u kojem bi žene bile u stalnom radnom odnosu. Kud god pođu, daleko je. Svugde peške. Puteva i prevoznih sredstava nema. Njihovu stoku, kuću i decu mnoge ne bi mogle ostavljati. Žene ovih sela najlakše bi privredile, poboljšale život svoj i svoje porodice, svoj položaj – kroz kućnu radinost. U sekciji nas je svega osam. To me ne zbunjuje. Tako je uvek u početku. Nepoverenje prema novom. Ipak, nema nepoverenja onoliko koliko ga je bilo pred prvi tečaj. Važno je da su u sekciju ušle najnaprednije. Druge – čekaju. Da vide. Nas osam verujemo da ćemo uspeti. Znam da će ići sporo. Naročito zato što nemamo novca da nabavimo nešto od modernijeg tkačkog inventara. Ni oslonac, ni pomoći od okoline koja nas još ne shvata.”

Budžet i uspesi su rasli, pa je 1963. osnovana Dragačevska zadruga žena “Rajka Borojević”, prvi znak da država prihvata i uvažava delatnost dubačkih tkalja.

Prva tkanja su bila atraktivna za gledanje, ali ne i za upotrebu, pa ih je trebalo prilagoditi savremenom načinu života i tržištu. U početku je to postizano izradom sitnijih predmeta, setova za ručavanje i abažura. Koristila se rafija kombinovana sa domaćim materijalom šašinom i slamom. Ti proizvodi su brzo našli kupce. Zatim, među prvim proizvodima bili su i štofovi od domaće predene vune, tvidovi raznih kombinacija – podsetimo da je Jugoslavija imala razvijenu tekstilnu industriju.

Povodom dve decenije od osnivanja Zadruge, Rajka Borojević je zapisala: “U početku nas je bilo osam. Sada skoro osam stotina zadrugarki. Iz petnaest dragačevskih sela, dva ivanjička i kaluđerice iz manastira na Ovčaru. Prvih deset godina smo radili dobrovoljno iz želje za znanjem i napretkom. Prihod od priredbi i prodatih tkanja ulagali smo u putovanja i obrazovanje. Sad imamo i struju, put, telefon i skroman zadružni dom. Ovo je još uvek jedina zadruga tkalja u našoj zemlji. Ni u 15 evropskih zemalja, koje smo proputovale, nismo našle sličnu. Zadrugom upravlja zadružni savet i upravni odbor, a svega je pet stalno zaposlenih. Zadruga pouzdano i stalno napreduje.” Do tada, rukoradi dragačevskih tkalja bili su i na Olimpijadi u Meksiku, u Njujorku, u Japanu, gde su posebno hvalili tepih sa velikim cvetom suncokreta koji ih je podsećao na sunce njihove zastave.

Rajkine tkalje su i nakon njene smrti 1973. čuvale ono što je ona uspostavila, održavali su se Sabori, organizovane su izložbe, proizvodni program je bio izuzetno cenjen, originalan i primenljiv u savremenom životu, a izveden na tradicionalan način. Godine 1978. u Donjem Dubcu je otvoren Dom Zadruge žena “Rajka Borojević”, besplatno su ga projektovali arhitekte Dana Milosavljević i Slobodan Raspopović. Bila je to ustanova u kojoj su se okupljale zadrugarke, meštani Dragačeva i okoline i njihovi gosti, imao je radne i izložbene prostorije, salu za javne skupove i bioskop, biblioteku, nekoliko kancelarija, poštu, frizerski salon, samoposlugu, ambulantu, četiri dvokrevetne sobe za goste, trpezariju i kuhinju. Dom je podignut dobrovoljnim radom meštana. Na dan otvaranja, otvoren je i asfaltni put Viča – Donji Dubac u dužini od šest kilometara koga meštani nazivaju i “ženski put”, jer su na njegovoj izgradnju u dva navrata učestvovale žene. Most preko Bjelice nazivaju “most na koturiće”, zato što je izgrađen zahvaljujući sredstvima i radu dragačevskih tkalja.

Otvaranjem Doma kulture “Rajka Borojević” stvoreni su i odlični uslovi za rad Zadruge. Nakon Rajkine smrti, mesto direktora zadruge povereno je Radojici Gogiću. Već na samom početku njegovog vođenja ustanove, znatno je povećana proizvodnja. Već 1980. godine Zadruga broji hiljadu članica iz petnaest dragačevskih sela i ostvaruje dohodak veći od 1.000.000 dinara. U tom periodu počinje se sa tkanjem zavesa i stolnjaka, koji su veoma brzo osvojili tržište, tako da se odmah krenulo u aktivnosti oko otvaranja pogona u Guberevcima, Žaočanima i Sečoj Reci. Sve je to Zadruzi garantovalo budućnost.

I Dom kulture je radio, čak je preživeo i devedesete, da bi 2010. sve u njemu zamrlo. Njeno tadašnje rukovodstvo pravdalo se opštom ekonomskom krizom. Pustili su da Dom opusti i propadne. Zemljište i objekat Doma koji su bili svojina Zadruge, prepisani su Opštini koju to nije zanimalo.

Stalna postavka u Domu Zadruge dragačevskih tkalja “Rajka Borojević”, čiji je autor Branka Borojević-Džokić, Rajkina mlađa ćerka, na kojoj je bila predstavljena istorija zadruge sa arhivskim fotografijama, uzorcima tkanja i autentičnim eksponatima, prvo je prikazana u Etnografskom muzeju u Beogradu i u Čačanskom muzeju, da bi zatim bila izmeštena iz Donjeg Dupca, dakle iz mesta u kome je sve počelo, u Guču u Muzej trube. S nestankom Doma, Donji Dubac je postao opet samo jedno od sela Dragačevskog kraja, bez ičeg po čemu se ističe. “Jedino još stoji spomenik ispred Doma posvećen Rajki, rad Bogosava Živkovica, gde piše ‘Volim ovaj narod i moram nekako da mu pomognem’, kaže Branka Borojević-Džokić. “Trudila sam se da sačuvam delo i ime Rajke i jedinstveni primer Zadruge u Donjem Dubcu, ali kao da tamošnji ljudi nisu imali snage i volje za to.”

Drago joj je, kaže, što tradicija dragačevskog tkanja nije nestala. Ona je, (pre penzionisanja bila je načelnik Odeljenja za dizajn i komunikaciju Etnografskog muzeja i projektant izložbi i dizajner Dragačevske zadruge) početkom devedesetih u Etnografskom muzeju kao prateći program izložbe “Tkane torbe”, osmislila i pokrenula školu “Ručnog tkanja”, koja i do danas uspešno traje. “Tu su se obučile na stotinu gradskih tkalja koje su nastavile da prave svoja udruženja, obuku, preduzetništvo itd. Tako da danas ima vise tkalja u urbanim sredinama nego na selu. U celom Dragačevu, samo ih se nekolicina i dalje bave tom zanimacijom”, kaže Branka Borojević i naglašava da “nije reč o odumiranju dragačevskog tkanja, zato što ono postoji, onoliko koliko je u datim okolnostima moguće, već je reč o uništenom mestu odakle je sve ovo poteklo, o Domu Zadruge.” Jer, osim pomenutog spomenika, u Donjem Dubcu više nema ni traga od Rajke Borojević.

Pomenimo da njenu tekovinu čuva Udruženje seoskih Žena Dragačeva i da im je, piše u saopštenju sa osnivanja, inspiracija bila Dragačevska zadruga “Rajka Borojević”, i manifestacija “Putevima dragačevskih tkalja” koja se održava u Guči i, kao što je već pomenuto, Muzej trube u Guči u kome se od 2016. godine nalazi stalna postavka “Dragačevska zadruga žena – heroina jednog vremena”.

Kuriozitet je da se delo Rajke Borojević čuva i u Kanadi. Naime, Iva Janković, studentkinja na tamošnjem Saint Mary’s University, odabrala je da uradi master rad o Rajki Borojević i Dragačevskim tkaljama. Opisuje ga kao autoetnografski, zato što je tri godine u praksi izučavala fenomen Dragačevske zadruge. Očekuje da će za celu priču zainteresovati dijasporu, zato što smatra da Rajkina ideja mora da živi.