Može li neko da rastumači ovakav dijalog: "Jeee, do bola…!", kaže prvi. "Zabole me!", odgovara drugi.

Malo konfuzije oko značenja reči "bol" izaziva ovih dana i oskar-holivudski naslov The Hurt Locker (Katanac za bol), kojim se pozajmicom iz američkog vojničkog slenga označava zaista loše mesto, i sve ostalo u vezi s bombom, bolom i Irakom.

Milana Vučićević, postdiplomkinja sa FPN-a, piše asocijativan članak u časopisu NSPM o kulturi bola u Srbiji kao tekovini pravoslavne hrišćanske i narodne tradicije u kojima se trpljenje bola predstavlja kao uzvišena vrlina, muška, a i ženska: "Pa uzima živu žeravicu, te je sipa Mari u nedarca. Niti trenu, nit’ se prenu Mara".

Taj pojam je povezan i s grehom (Nikolaj Velimirović, Molitve na jezeru, 1922).

V. M. zapaža kako se promenjen status koji bol ima u kulturi srpskog naroda odražava u jeziku – "Boli me uvo!" je izraz za indiferentnost. Dobro, vest o tom preziru bola je stara: u Rečniku srpskog žargona (D. Andrić, 1976) takvi "bolovi" idu naniže, po svim stidnim mestima, sve do štikle.

Po Vladeti Jerotiću (Čovek i njegov identitet, 2003), evropska civilizacija je proglasila svaki bol, fizički kao i psihički, nepoželjnim, suvišnim i štetnim. Po Ivanu Iliču (Medicinska nemezis, 1976), medicinska civilizacija nastoji da bol pretvori u tehnički problem, te samim tim lišava patnju suštinskog ličnog značenja…

"Nema prave patnje bez klavirske pratnje", objasnio bi ‘68. Miljenko Žuborski.

Sledi novi obrt u estetici patnje: izraz za našu ravnodušnost sad označava njihovu mazo-egzaltaciju? "Retradicionalizacija, znači?", reći će Dežurni.

"Polako glođem novoga bola butić, Ah moj prutić! Ah moj prutić!", rekao bi, 1922, Stanislav Vinaver – Nova pantologija pelengirike, parodija posvećena pesniku Velimiru Živojinoviću Masuki (1886–1974), čiji je nadimak, po S.V., Mussaka.

A po spelingu njihovog mejlinga, 2010, iskreno do bola, objašnjenje je: ;-(p