Olimpijski tim Srbije ispraćen je u London kao predstavnik jedne od malobrojnih zemalja koje su u modernom olimpizmu duže od stotinu godina, i kao tim države koja će uknjižiti svoju stotu medalju.

Tako je bar računao Međunarodni olimpijski komitet. Poštujući svoja – i svima poznata pravila – on je Srbiju do Londona vodio kao zemlju sa osvojenih 95+3, a posle Londona kao zemlju sa 99+3 olimpijske medalje. One "+3" odnose se na učešće naših reprezentativaca na igrama u Barseloni 1992. pod olimpijskom, a ne državnom zastavom, jer su se tadašnje sankcije Ujedinjenih nacija, opravdane ili ne, odnosile i na sport.

Ali, nama nema pomoći.

Otkad se Jugoslavija raspala, svake olimpijske godine neko se seti da pita koliko to stvarno ima "srpskih" olimpijskih medalja. Kalkulacije su različite i uglavnom počivaju na maštovitosti novinara i kriterijumima za sortiranje nacionalnih sportista, od krvne grupe i mesta rođenja, nacionalnosti i adrese roditelja i daljih predaka do uverenja o državljanstvu i nacionalnog "osećanja" novinara.

Ipak, uprkos pomenutim naporima, još nismo došli do povećanja zbira medalja i produžavanja tradicije modernog olimpizma u Srba tako što bi, umesto da "odbijamo" Slovence i Hrvate, na primer, u "srpske" medalje ubrojali i sve one koje su od 1896. do juče osvojili Srbi podanici drugih država ili one koje su osvojili Srbi s određenom količinom srpske krvi u žilama.

Kada se time bave žuti mediji, može se bar slegnuti ramenima. Kada se time bavi javni medijski servis Srbije, to je onda pitanje dobrog ukusa, pa taman i ako medalje prebrojava najpoznatija od mnoštva voditeljskih plavuša.