U svim zemljama u kojima je na snazi demokratski društveni poredak, jedna od karakteristika političkog života je populističko ponašanje političkih subjekata u predizbornoj godini, i tu srpski političari nisu izuzetak, niti je njihovo ponašanje nešto neuobičajeno u političkoj praksi.

Predsednik Tadić, kao najprepoznatljivija i najuticajnija politička figura u Srbiji posle Slobodana Miloševića, ima poseban tretman u javnom govoru, pa se njegove izjave analiziraju i seciraju do tančina, katkad i previše. Pojedini imaoci mišljenja i medijskog prostora da ga plasiraju, skloni su paranoji kad analiziraju Tadićeve izjave tražeći skrivene poruke koje predsednik šalje našoj podsvesti, tumačeći skoro svako njegovo kazivanje u političko-propagandnom kontekstu. Tadić pokušava pre svega da sačuva ono što je ostalo od integriteta DS-a, stranke kojoj preti etiketa lopovske. Pitanje je da li je veći njegov autoritet na jednoj, ili ponašanje njegovih partijskih saboraca na drugoj strani, to će pokazati izbori, ali je potpuno normalno da Tadić želi da podvuče crtu i sumira rad vlade koju je sa Dačićem i Dinkićem sastavio 2008. godine, vlade čija su obećanja daleko nadmašila njene rezultate i koja predstavlja najtužniju epizodu DS-a od osnivanja stranke. Dilema da li Tadić gradi poziciju za parlamentarne ili predsedničke izbore je besmislena, imajući u vidu izuzetno kratko pamćenje građana Srbije, kao i činjenicu da Tadić ima veće šanse da pobedi na predsedničkim izborima 2013. godine nego da DS dogodine formira vladu.

Ovo priznavanje neuspeha, sa ispravnim motivima ili ne, svakako je iskorak u srpskom političkom diskursu, i dok će Tadić ovom izjavom na duži rok verovatno dobiti neke političke poene, naš politički život je oplemenjen preko potrebnom samokritikom, ma kako je tumačili.