Moje ritualno čitanje "Vremena" sastoji se od tri faze: prva faza je obezbeđivanje optimalnih uslova: obavim sve neodložne dnevne poslove, serviram sebi kafu i grickalice, obezbedim dovoljnu količinu cigareta, eliminišem sve neprijatne zvuke, tempiram prijatno osvetljenje i pobrinem se da me u narednih par sati niko ne uznemirava. Druga faza je detaljno prelistavanje (ne ono nasumično kao što prelistavam sve ostale časopise) i odabir zanimljivih i manje zanimljivih tekstova (pošto nezanimljivih gotovo i da nema). Treća faza je sam obred čitanja po utvrđenom redosledu: od manje zanimljivih do favorita, po sistemu – najlepše za kraj, nešto kao srce od lubenice. Ovaj princip se u psihologiji zove "princip odloženog zadovoljstva".

Sve je išlo uobičajenim tokom, zadovoljstvo je raslo iz stranice u stranicu sve do one sa rednim brojem 33… ops! Šta je ovo? Reklama Pinka u mom "Vremenu"!?! Pomislila sam – svako za svoje pare može da se reklamira gde hoće i kako hoće, pa i "Vreme" mora od nečeg da živi. Ovakvo racionalno razmišljanje ipak nije uspelo da mi odagna mučninu u stomaku.

No, dobro, idemo dalje, rekoh sebi, ali avaj! Opet Pink!Pa šta je sad ovo? Još i psiholog?! O čemu mi to priča izvesna Ljiljana Pruginić, dipl. psiho, autor teksta "Pinkofobija ili pinkofilija – pitanje je sad" kad je očito izdašni "stručan" podupirač ljubičastog pogleda na svet. Ako sam do sada i imala neku dilemu, posle njenog članka mogu mirno da spavam. Naime, ista tvrdi da obožavanje golih do pola, i golih od pola, sa TV Pinka, koji poslednjih deset godina kod nas uspešno nameće način ponašanja, način života i količinu mozga, od čega bi se svaki normalan čovek zastideo što je pripadnik iste vrste, jeste u stvari prirodna pojava, štaviše, ružičasto gledanje na stvarnost.Treba joj verovati, žena je stručna. I vidi se da radi na sebi, kao i Pink, a mi?

Počela sam manijakalno da listam i shvatih da se tekst o Pinku proteže u nedogled. Očajnički smišljajući opravdanje za "Vreme", a za sebe utehu, nervozno sam tražila bar neku naznaku da je reč o reklamnom tekstu. Nigde. Jedino bih mogla da se utešim napomenom u sadržaju da to nije redovan tekst nego "Dodatak"? Kakav bre dodatak, šta se dodaje? Sad mi se već smučilo: moja ljubljena redakcija "Vremena" nije imala dovoljno kuraži da napiše da je reč o plaćenom tekstu, iako je na to i Zakon o informisanju obavezuje. A šta ako nije plaćen, ako se ovo pokušava proturiti kao analiza fenomena!? E, onda je to stvarno katastrofa.

Setila sam se dvočasovnog programa Radija B92 početkom 90-ih i njihovog puštanja RTS-ovskih vesti i muzike u stilu Cece i Mece, kako bi pokazali svojim slušaocima šta bi bilo kad bi bilo i kako bi bilo kad ih ne bi bilo (svi koji čitaju "Vreme" nekako se podrazumeva da slušaju i B92, pa se sigurno sećaju te drame). Pomislila sam – to je to, na kraju ove agonije sigurno postoji neko objašnjenje, komentar, bilo šta. Ali, nisam ništa našla. A vi? Nađoste li šta, po onoj narodnoj "izgubljen-nađen"!?

Ljudi koji su do juče gledali RTS i Pink i čitali "Politiku", kao jedina sredstva informisanja, imaju kratko pamćenje. Mi koji smo čitali "Vreme", pamtimo mnogo duže.

U filmu Lov na zeleni dijamant, K. Tarner nudi M. Daglasu određenu sumu novca da bi joj bio vodič kroz prašumu Južne Amerike. On odbija (kasnije se ispostavilo da je tvrdio pazar), a ona povećava sumu. Kad je njena ponuda stigla do pozamašne cifre, on pristaje i kaže: "Nisam jeftin, ali se mogu kupiti". Ovaj pragmatičan stav me navodi na pomisao da ste se i vi rukovodili istim "principom" kada ste donosili odluku da li ćete objaviti ovaj /tešim li se/ plaćeni članak.

Nama čitaocima ostaju dve opcije:

1. da se nadamo da je suma koju niste mogli da odbijete za kupovinu vaših stranica pozamašna, da ste finansijski namireni bar za jedno duže vreme, te da nećete imati potrebu da uskoro pravite takve kompromise. Ako je tako, sve vam je oprošteno;

2. da potražimo druge izvore informisanja, što će se nesumnjivo odraziti na tiraž, što možda i ne treba da vas brine jer – ko danas živi samo od tiraža.

Za mene lično, kao pasioniranog čitaoca "Vremena", ostaje nada da ćete ovo moje pisanije objaviti, valjda to ništa ne košta. Ako, pak, košta – javite koliko treba da platim da bih ponovo čitala"Vreme"! Hoću da sačuvam svoje rituale.