Nakon početne nedoumice da li da se u ovom tekstu bavim Kosovom na pseudoakademski način, zbog parcijalnih istorijskih saznanja ipak mislim da je za čitaoca ovog štiva bolje da mu izložim tekst koji liči na testamentarne emotivne mrvice iz životnog obilja kosovskog Srbina, nezaštićenog svedoka višedecenijskog razdruživanja
Suštinsko pitanje našeg društva nije šta će se desiti sa Kosovom jer tu i nema suštinskih nepoznanica koliko god se predsednik Srbije i njegovi satrapi trude da stvore drugačiju predstavu. Ono što, zapravo, sve nas, građane, mnogo više zanima, a dobar deo i plaši, jeste šta će biti, u međuvremenu, sa Srbijom
Neki smatraju da bi evropski put Srbije bio znatno skraćen priznanjem Kosova. Moj stav o tome je sledeći: ako bi Srbija priznala Kosovo, onda ne bi zaslužila da postane članica Evropske unije jer se nijedna od 27 država nije odrekla dela svoje teritorije radi članstva u njoj; ako Evropska unija prijem Srbije uslovi priznanjem Kosova, onda ona ne bi bila dostojna srpskog članstva
Istorijski gledano, u Srbiji nikad nije bila bolja politička situacija za pronalaženje rešenja problema Kosova nego što je to slučaj danas: Vlada je stabilna sa značajnom podrškom u biračkom telu, a opozicija (uglavnom) najavljuje podršku kompromisnom rešenju
Čitav proces dijaloga, bar za sada tako deluje, zamišljen je i odvija se kao da u njemu ekskluzivno pravo učešća ima samo većinska zajednica, jer je, eto, pitanje Kosova "srpsko pitanje"
Zamrznuti konflikt podrazumeva večno otvoreno pitanje, dakle, rešenje bez rešenja. Lutalo se od ideje "više od autonomije, manje od državnosti", preko operetsko melodramskih Briselskih pregovora, do koalicije ratnih huškača, terorista i ratnih zločinaca
Dijalog kao da je nesvesno ili planski otkrio razloge naših dosadašnjih poraza na Kosovu. Gledali smo utrkivanje u mitomanskim izjavama vernosti. Kosovo je i dalje samo teritorija, ne i ljudi, samo srpsko, ne i albansko, obeleženo samo zločinima OVK, ne i zločinima srpskih snaga
