U blizini rumunske luke Sulina oko 100 brodova je u maju čekalo da prođe kroz Sulinski morski kanal, najpogodniji i najdublji put do dunavskih luka Ukrajine, Rumunije i Moldavije. “Forbs” piše da rumunska strana nema dovoljno pilota koji sprovode brodove kanalom, pa zato ne propušta dnevno više od pet brodova koji bi trebalo da prevezu tovare žita iz ukrajinskih luka Izmail, Reni i Kilidnevno, što znači da brodovi čekaju na prolaz oko tri nedelje, pa to povećava troškove prevoza.

Pošto je blokirana duboka luka u Odesi, kroz koju prolazi 98 odsto izvoza žitarica, u silosima u Ukrajini zarobljeno je oko 20 miliona tona žitarica ili više, što znači da novopožnjevena pšenica neće imati put do tržišta, piše “Ekonomist”. TASS, pak, izveštava da je, prema podacima Svetskog programa za hranu, u ukrajinskim lukama blokirano do 4,5 miliona tona žitarica.

U međuvremenu se odvijao niz pregovora o deblokadi pomorskog saobraćaja u Azovskom i Crnom moru. Tokom posete Moskvi, generalni sekretar UN Antonio Gutereš je, prema pisanju “Volstrit džornala”, predložio ublažavanje sankcija na izvoz đubriva iz Rusije u zamenu za prolaz brodova sa žitom iz ukrajinskih luka. Putin je Guterešu rekao kako je Rusija spremna da pomogne u rešavanju krize hrane, pod uslovom da se ukinu odgovarajuće sankcije Rusiji.

Na koje se sankcije to odnosi, možda razjašnjava ruski MIP navođenjem da su SAD i EU zabranile brodovima pod ruskom zastavom da koriste njihovu obalsku infrastrukturu, i da zbog pretnji sankcijama najveći svetski prevoznici tereta ne zalaze u ruske luke. Navodi se da je trgovačka luka Novorosijsk, kroz koju se plasira do 50 odsto ruskog žita, uključena u spisak sankcija EU, te da funkcioniše uz teškoće vezane za angažovanje čarter brodova za prevoz, skupog osiguranja, nametnutih teškoća u finansijskom poslovanju itd. Tokom proleća, na primer, egipatski tradicionalni kupci ruskog žita učestvovali su na tenderima manje nego što je to bilo uobičajeno ranije.

Ruska vojska saopštava da je razminirala luku u ratom devastiranom Marijupolju, a u Crnom moru je ponudila takozvani humanitarni koridor širine tri milje i dužine 139 nautičkih milja, kroz koji strani brodovi mogu svakodnevno od osam do 19 sati da napuste crnomorske luke Herson, Nikolajev, Černomorsk, Očakov, Odesu i Južni, u pravcu jugozapada od teritorijalnog mora Ukrajine. Ukrajinska strana treba da razminira luku u Odesi.

Londonski “Ekonomist” piše kako je malo verovatno da će Ukrajinci na to pristati, zbog sumnje da se kroz takvu brešu u Odesu ne uvuku ruski brodovi ili podmornice. Ukrajinci, uostalom, koriste tu ratnu žitnu krizu da bi iznudili dostavu raketa za zaštitu svoje obale. Američki sekretar odbrane Lojd Ostin je u tom kontekstu posebnu zahvalnost izrazio Danskoj, koja je najavila da će Ukrajini obezbediti lansere i rakete “harpun”. Iz Moskve, pak, poručuju da će zapadno dostavljanje teškog oružja Ukrajini destabilizovati situaciju.

OD GALIPOLJA DO DANAŠNJIH DANA:: Pošto je i Kina najavila da je spremna da pomogne u organizovanju “zelenog koridora” u Crnom moru, Režep Tajip Erdogan, predsednik Turske, članice NATO i uvoznice žita, rekao je u razgovoru s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom 30. Maja da je Turska spremna da uzme učešće u mogućem mehanizmu za nadgledanje konvoja ako se o tome postigne sporazum između predstavnika Rusije, Ukrajine i UN, koje Erdogan namerava da ugosti u Istanbulu, gde su inače vođeni rusko-ukrajinski pregovori o okončanju sukoba, koji su prekinuti.

Španski list “El Pais” piše da i Evropska unija istražuje mogućnost pokretanja pomorske misije za pratnju teretnih brodova koji prevoze žito iz Ukrajine. Jedan sagovornik londonskog “Tajmsa”, međutim, kaže da bi o vojnom osiguranju transporta ukrajinskih žitarica trebalo postići dogovor sa Moskvom, kako bi se sprečili incidenti. Osim toga, biće potrebna saglasnost Ankare, koja se u toku sukoba pozvala na sporazum iz Montrea potpisan 1936. godine i za ratne brodove zatvorila moreuz Bosfor i Dardanele, koji povezuju Crno more sa Mediteranom.

Zanimljivo je, u tom kontekstu, na kakve istorijske paralele ukazuje londonski “Ekonomist” u tekstu “Deblokiranje Odese”: “Fijasko galipoljskog pohoda 1915. delimično je uzrokovan globalnom krizom hrane. Ulaskom Osmanskog carstva u Prvi svetski rat na strani Nemačke, blokiran je izvoz žitarica iz ruske imperije, koja je tada obuhvatala Ukrajinu. Forsiranjem da se otvori prolaz između Crnog mora i Mediterana, Britanija i njeni saveznici su se nadali da će Turke izbaciti iz rata i obnoviti rusku trgovinu, da bi pomogli da se smanje rastuće cene hrane i da se ojačaju slabe finansije Rusije. Ali, iskrcavanje u Dardanele pretvorilo se u katastrofu, a saveznici su se povukli posle godinu dana…”

Da li je ta paralela baš primerena, nije sigurno, kao što nije izvesno da li će se i kako deblokirati crnomorska pat pozicija, ali mnogi upozoravaju da je katastrofa na vidiku. Prehrambeni kolaps u mnogim zemljama.

REZERVE ZA 10 NEDELJA: Sara Menker, izvršna direktorka kom­-
panije za prenos podataka u oblasti poljoprivrede, klime i ekonomije Gro intelidžens, rekla je na sastanku Saveta bezbednosti UN-a 21. maja da zaliha pšenice u svetu ima samo za 10 nedelja, a da je situacija gora nego u krizi 2007/2008. godine. Koliko su ti podaci tačni nije glavno pitanje. Mnogo je važnije gde se nalaze procenjene zalihe, jer nije svaka tona pšenice dostupna na svetskom tržištu.

Departman za poljoprivredu SAD (USDA), čije se procene na agrarnim berzama čitaju kao Biblija, konstatuje da se smanjuju globalne zalihe koje su u rukama samo nekoliko zemalja. U većini slučajeva, skladišnim objektima upravljaju prerađivačke kompanije, trgovačke kuće, ili (posebno u Kini, Rusiji i Indiji) državne organizacije. Pored skladišnih silosa u Kini i Indiji (dva najveća skladištara koji ili ne prodaju u inostranstvu, ili prodaju samo mali deo rezervi), širom sveta se skladišti 121 milion tona pšenice, od čega je 27 miliona tona u SАD, 13 miliona tona u ЕU, osam miliona tona u Rusiji.

Zalihe pšenice u Evropskoj uniji mogu 2022. biti niže jer je prošle godine suša smanjila rod žitarica u Francuskoj (9,26 odsto, četvrto mesto). Međutim, zahvaljujući većem ovogodišnjem dobrom rodu u Francuskoj, Rumuniji i Nemačkoj, EU će možda biti značajan izvoznik pšenice.

Od oko 22 miliona tona ječma uskladištenog u silosima krajem juna, šest miliona tona je u EU i dva miliona tona u Australiji. Zalihe kukuruza će se smanjivati u Kini i SAD, a proizvodnja će biti manja u Ukrajini i u Evropskoj uniji. Međutim, ove godine će imati rekordnu proizvodnju glavni igrači na tržištu kukuruza, Brazil i Argentina.

EVROPSKA ILI SIROTINJSKA KORPA HLEBA: “Ekonomist” Ukrajinu naziva evropskom korpom za hleb (European bredbasket), mada ta metafora ne odgovara činjenicama. Ukrajina je pre rata najviše izvozila pšenicu u Egipat (1,22 milijarde dolara), Indoneziju (544 miliona dolara), Pakistan (496 miliona dolara), Bangladeš (295 miliona dolara) i Liban (239 miliona dolara). Rusija je sa 39 miliona tona 2021. godine bila prvi izvoznik pšenice (19,5 odsto svetskog izvoza), a Ukrajina, sa 17 miliona tona, peti (8,97 odsto svetskog izvoza). Oko 40 odsto njihove pšenice ide u Afriku i na Bliski istok.

Iz crnomorskog regiona, od Evropljana su pšenicu uvozili nešto malo Holanđani i Italijani – uglavnom tvrdu pšenicu, radi poboljšanja kvaliteta peciva.

Američke analize kažu da će ukrajinska ozima pšenica u narednoj žetvi verovatno dati za 20 do 30 odsto manji prinos nego prethodne godine, zbog smanjenih požnjevenih površina i manjih prinosa po hektaru, i pre svega zato što se značajne površine nalaze na jugoistoku gde traje ratni sukob sa Rusijom, gde su mnoga polja zasuta minama i granatama, a infrastruktura uništena.

Ukrajinski izvoz hrane je ugušen ratom; ruski je blokiran indirektnim efektima sankcija. Ipak, po procenama USDA, Rusija je od početka rata uspela da proda više žitarica nego što su američki stručnjaci očekivali, mada je izvoz opao za nekoliko miliona tona. Ona će u 2022, treću godinu zaredom, biti vodeći izvoznik pšenice. Glavni kupci ruske pšenice su Egipat, Iran, Sirija i Turska.

Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Mihail Bogdanov tvrdi da je Ruska Federacija, preko Svetskog fonda hrane UN, od 24. februara kao pomoć isporučila i više od šest hiljada tona žitarica u Liban, Tadžikistan, Kirgistan, Jemen, Sudan i Kubu. A bilateralnim kanalima je u Sudan i Kubu isporučeno 20 hiljada tona.

Uprkos rekordnoj žetvi pšenice koja se očekuje u Rusiji 2022. godine, ruski regulatori, kako navodi “Komersant”, nastavljaju da strogo kontrolišu izvoz žitarica u okviru Evroazijske ekonomske unije (EAEU) i u nastojanju da spreče preproprodaju svoje pšenice traže da sve članice tog saveza uvedu kvote i carinu na izvoz žitarica, koja je u Ruskoj Federaciji 20. maja iznosila 110,5 dolara po toni.

Kada je proletos Kazahstan povećao otkup pšenice u Sibiru, Rusija je od 15. februara do 30. juna ograničila izvoz žitarica u zemlje EAEU kvotom od 11 miliona tona, uključujući osam miliona tona pšenice. To je izazvalo nezadovoljstvo u Kazahstanu, zato što su time ugrožene izvozne obaveze njihovih mlinara. Po američkim procenama, verovatno Kazahstan ove godine očekuje veći rod pšenice i verovatno će povećati izvoz, pošto je u Centraloj Aziji velika potreba sa pšenicom i brašnom.

TOPLOTNI UDAR: Najveće povećanje prinosa i izvoza pšenice u odnosu na prethodnu godinu očekuje se u Kanadi, u kojoj su nakon prošlogodišnje rasprostranjene suše vremenske prilike povoljnije, i pošto su veoma traženom durum pšenicom zasejane veće površine.

I Sjedinjene Države će imati veći rod u proizvodnji jare pšenice nakon sušne 2021. godine, uporedive sa onom iz 2012-13. Predviđa se, međutim, da bi se konkurentnost američke pšenice mogla smanjiti pa bi izvoz mogao biti manji, mada se Bajdenova administracija hvali rekordnim izvozom.

Oko 40 odsto pšenice koja raste u američkim suvim ravnicama je u lošem, a 15-20 odsto u veoma lošem stanju. USDA je 12. maja predvidela da će proizvodnja tvrde crvene ozime pšenice, glavne vrste koja se uzgaja u američkim ravnicama, pasti za 21 odsto u poređenju sa 2021. godinom. Umesto da žure da seju više žitarica jer je prodajna cena u martu bila visoka, američki farmeri je nisu mogli prodavati jer mnogi američki otkupljivači nisu hteli da je kupe po visokim cenama. USDA konstatuje da ove sezone američki farmeri prelaze na soju.

U Australiji se očekuje manji rod u odnosu na prošlogodišnji rekord, pa se očekuje da će ona znatno smanjiti izvoz, uprkos snažnoj potražnji sa tržišta jugoistočne Azije. Izvoz Argentine mogao bi biti manji zbog manjeg roda i jače konkurencije iz Severne Amerike.

Predviđanja su govorila da će Indija ostati značajan izvoznik pšenice pošto na zalihama ima onoliko pšenice koliko donese prosečna godišnja žetva u Nemačkoj. Međutim, zbog toga što su toplotni talasi oštetili prinose na severu zemlje, Indija je 13. maja uvela zabranu izvoza pšenice mada saopštava da će napraviti izuzetke za određene zemlje kojima je potrebna; 15. maja je sklopljen ugovor o izvozu 500.000 tona u Egipat. Nestašica žita u Indiji pogoršava stanje na svetskom tržištu jer je pretvara u uvoznika, a ona je značajan regionalni snabdevač iako je njen doprinos u svetskom izvozu nizak (0,47 odsto), konstatuje TASS. Isto je i sa šećerom, koji Indija jedva da izvozi i zadržava veoma velike zalihe. Indija je, inače, i najveći svetski izvoznik pirinča.

Kina drži dve trećine globalnih rezervi pšenice, povećava ih iz uvoza i namenjuje ih samo domaćem tržištu. Ona ove godine očekuje manji rod pšenice, zbog toga što očekuje da zbog prošlogodišnje poplave rod njene ozime pšenice može da bude “najgori u istoriji”.

ZAMKE FJUČERSA: Sve u svemu, zbog manje proizvodnje u Ukrajini, Australiji, Maroku, Argentini, Evropskoj uniji i Kini, američki USDA prognozira da će se prvi put u četiri godine verovatno smanjiti globalna proizvodnja pšenice na 775 miliona tona, što je četiri miliona manje u odnosu na prethodnu godinu, i da će biti manja od potrošnje žitarica 2022/23.

Prema proceni FAO, prinosi pšenice će globalno biti smanjeni za 10 odsto zbog smanjene primene đubriva, najezde štetočina i bolesti. Cena proizvodnje je povećana zbog ratnog prekida trgovine, sankcija i poskupljenja goriva i đubriva. EU je uvela režim kvota za uvoz đubriva, pa su zabrane i carinski problemi doveli u martu do 40 odsto smanjenja isporuke đubriva u zemlje EU iz Rusije, koja je najveći izvoznik đubriva na bazi azota, čiji sastojak je prirodni gas koji je poskupeo; takođe, Rusija je drugi najveći izvoznik potaše, koji obezbeđuje kalijum i treći izvoznik fosfata.

Prema podacima UN-a, u zemljama EU cena pšenice je povećana za 70 odsto. Cene žitarica su skočile kada je izbio rat u Ukrajini, pa se malo vratile kako je šok prolazio, a 16. maja, prvog dana trgovanja nakon što je Indija (koju je američko ministarstvo poljoprivrede videlo kao potencijalno velikog izvoznika) ograničila izvoz, cene pšenice u Čikagu, globalnom merilu, porasle su za šest odsto; 18. maja bile su 39 odsto veće nego kada je Rusija započela svoju invaziju. Tona pšenice je 17. maja koštala rekordnih 438,25 dolara.

Fjučersi tržišta, međutim, govore o očekivanjima da će cene pšenice i kukuruza ostati na sadašnjem nivou do sredine 2023. godine. Jedan stručnjak kaže za “Ekonomist” da će svet početi da oseća pravi uticaj krize kada žetva ne uspe da promeni stvari.

INDEKSI PREHRAMBENE KRIZE: Cena pšenice je samo deo mozaika prehrambenog šoka. Do destabilizacije tržišta biljnog ulja moglo bi, na primer, da dođe zbog nepovoljnih vremenskih prilika u Indoneziji i Maleziji, koje su ekskluzivni proizvođači čak oko 85 odsto svetskih količina palminog ulja, koje čini trećinu svih biljnih ulja u svetu. Više od 80 odsto ukupnog izvoza suncokretovog ulja, inače, ide sa polja južne Rusije i Ukrajine.

U aprilu 2022. godine, u odnosu na prosek 2014-16, jestiva ulja su poskupela za 137,5 odsto, šećer za 21,8 odsto, meso za 21,9 odsto, mleko za 47,1 odsto, žitarice 69,5 odsto. To pokazuje Indeks potrošačkih cena hrane (Consumer Price Index for food, FPI), koji je globalno skočio za 58,5 odsto, što je najviša tačku od početka evidencije, 1990. godine. To je izračunala Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO), koja prati cene prehrambenih proizvoda kojima se najviše trguje na globalnom nivou, a koji čine reprezentativnu prehrambenu korpu (hleb, voće i povrće, meso, živina i riba, bakaluk, bezalkoholna pića…).

U razvijenim ekonomijama na hranu se troši manje od petine kućnog budžeta, piše “Ekonomist”. Sa većim problemom suočavaju se mnoge zemlje u razvoju, u kojima hrana čini oko 40 odsto ukupnog indeksa potrošačkih cena, dok se u Indiji i Pakistanu penje na polovinu, pokazuju podaci Međunarodnog monetarnog fonda. U zemljama u razvoju, potrošači se suočavaju sa mnogo višim porastom cena osnovnih namirnica (Egipat +35 odsto, Pakistan +30). Najekstremniji primer je Liban, koji je zabeležio porast indeksa potrošačkih cena hrane čak za 3291,9 procentnih poena od 2020. godine.

Četiri petine svetske populacije živi u zemljama koje su neto uvoznici hrane. Više od 18 odsto žitarica, odnosno 20 odsto svetskih prehrambenih kalorija, prelaze najmanje jednu granicu na putu od pluga do tanjira.

Put hleba i put krize se u ovo vreme podudaraju. Prema MMF-u, teret duga više od polovine privreda sa niskim prihodima podsaharske Afrike se ili ocenjuje kao neodrživ ili bi to mogao uskoro da postane.

Prema Svetskom programu UN za hranu, 43 zemlje već su u opasnosti od političke destabilizacije, nereda i protesta. “Rojters” izveštava da je rast cena osnovnih prehrambenih artikala već podstakao proteste u zemljama širom sveta, uključujući Argentinu, Indoneziju i Grčku. U Iranu su demonstranti izašli na ulice nakon što su cene osnovnih proizvoda na bazi brašna porasle za čak 300 odsto.

SUMORNI IZGLEDI ZA 2022.: Broj ljudi koji se suočavaju sa krizom gladi skoro se udvostručio između 2016. i 2021. godine, sa nesmanjenim porastom svake godine od 2018.

Globalni izveštaj FAO o krizi hrane sadrži prognozu da će se globalna kriza hrane tokom 2022. pogoršati, a najdramatičnije će se manifestovati u severnoj Nigeriji, Jemenu, Burkini Faso, Nigeru, Etiopiji, Nikaragvi, Ugandi i Zimbabveu, kao i u Keniji, Južnom Sudanu, zemljama izloženim raznim pošastima, od suše preko skakavaca do dugih ratova.

Globalni izveštaj Svetskog programa za hranu o krizi hrane 2022. godine pokazuje da je u pojedinim zemljama broj ljudi kojima preti glad povećan do granice pucanja: Avganistan (10 miliona gladnih), Etiopija (osam miliona); Demokratska Republika Kongo (pet miliona); Nigerija (četiri miliona); Pakistan i Jemen (tri miliona svaka), Angola i Somalija (po milion).

Ovi zabrinjavajući trendovi su rezultat višestrukih pokretača, koji se u poslednje dve godine prepliću jedni sa drugima: niz loših žetvi u zemljama izvoznicama, ekstremne nepogode, pandemija kovida 19, koja je uzdrmala ekonomije, smanjila prihode, poremetila rad u poljoprivredi i lance snabdevanja; trgovački ratovi, produženi i intenzivirani krvavi ratni sukobi, koji su često povezani sa siromaštvom i nejednakošću kao osnovnim uzrocima; rastuće cene energije i transporta; kriza zaliha hrane, uska grla u lancu snabdevanja; izvozna ograničenja i porezi, rastuće stope inflacije.

Rat Rusije protiv Ukrajine je tu krize dugog trajanja doveo do kulminacije, koja ugrožava i žrtve bivših i sadašnjih ratova u dalekim zemljama, a hladni rat svim ostalim sredstvima na Istoku Evrope je poveo dalje – dok političke elite nastoje da gladna usta nahrane punjenjem ušiju bukom, a nedostatak belog brašna nadomeste povećanom proizvodnjom crnog baruta.