U životu Danijela Elsberga bilo je mnogo preokreta. Rođen u Čikagu 7. aprila 1931, odrastao u Mičigenu, u predgrađu Detroita Hajlend Park, sin građevinskog inženjera i majke domaćice u porodici potomaka jevrejskih imigranata iz Rusije koji su prešli u hrišćansku veru, počevši od pete godine vežba na klaviru šest sati dnevno, subotom duplo duže. Sa časovima klavira je završio kada je imao 15 godina, nakon što je njegov otac zaspao za volanom i zakucao se u stub mosta, pa su stradale njegova majka i mlađa sestra, a on slomio nogu, rasekao glavu i pao u komu.

Kao stipendista završio je srednju školu kao prvi u klasi, a zatim je na Harvardu, ponovo kao stipendista, stekao diplomu iz ekonomije, studirao je 1952. naprednu ekonomiju na Kings koledžu u Kembridžu u Еngleskoj.

Pridružio se marincima 1954. i produžio regrutaciju kako bi sa svojim bataljonom u toku Suecke krize 1956. krenuo na Bliski istok. Nije video ništa, ali se držao čvrstih ideja o vojnim rešenjima međunarodnih problema.

Dogurao je do komandira čete i 1957. je otpušten iz mornarice s činom poručnika. Nakon mornarice pridružio se 1958. korporaciji RAND, pa doktorirao ekonomiju na Harvardu 1962. godine. Pročuo se kao teoretičar teorije igara. Po njemu je nazvan paradoks da će donosilac odluke favorizovati izbor sa jasnijim izračunljivim rizikom, čak i u slučajevima kada će nejasnija alternativa verovatno proizvesti veću korist.

Elsberg, kako piše “Politiko”, sebe iz tog doba opisuje kao američkog marinca školovanog na Harvardu koji je u početku, kada je radio za Ministarstvo odbrane i korporaciju Rand, potpuno prihvatio hladnoratovsku borbu protiv komunizma, uključujući domino teoriju. “Veoma sam prihvatio ideju da smo mi snaga za demokratiju u Trećem svetu, kao u Koreji, i bivšem kolonijalnom svetu, i za samoopredeljenje, za suverenitet, za mir. Bili smo dobri momci.”

Godine 1964. Elsbergerov prvi dan na dužnosti glavnog pomoćnika ministra odbrane Džona Meknotona poklopio se sa kontroverznim sukobom između američkih razarača i severnovijetnamskih patrolnih čamaca u Tonkinskom zalivu, koji je iskorišćen kao povod da Kongres predsedniku Lindonu Džonsonu da široka i neograničena ovlašćenja da vodi rat u jugoistočnoj Aziji.

Kako se američko učešće u Vijetnamu produbljivalo, Elsberger je dobrovoljno otišao u Sajgon 1965. gde je dve godine služio u međuagencijskoj radnoj grupi na proceni programa pacifikacije civila. Pridružio se general-majoru Evardu Lensdejlu, stručnjaku za borbu protiv pobunjenika, i 18 meseci je pratio borbene patrole u džunglama i vijetnamskim selima. Ono što je video, kako piše “Njujork tajms”, govorilo je o neuspehu u osvajanju srca i umova Vijetnamaca, o litaniji brutalnosti koja je uneta u izveštaje sa vojnih terena kao “operacije čišćenja i zadržavanja”.

U jednom izveštaju Robertu Maknamari, čiji je bio savetnik do 1964, Elsberg je sumorno predviđao da će nastavak smrti i razaranja možda završiti američkim povlačenjem i pobedom Severnog Vijetnama. Njegovi izveštaji nikuda nisu otišli, ali Meknamara ga je pozvao 1967. da sa još 35 drugih proučava istoriju uloge SAD u Indokini od Drugog svetskog rata do maja 1968.

Bilo je potrebno 18 meseci za završetak te studije od 47 tomova, koja se sastoji od približno 3000 stranica naracije i 4000 stranica priloženih dokumenata.

“KAO DA MI JE SEKIRA RASCEPILA GLAVU, A SRCE MI SE RAZBILO…”

Pentagonski papiri na kojima je tadašnji vatreni rani pristalica uloge SAD u Indokini radio pokazivali su da su američki predsednici, jedan za drugim, ne samo proširivali rat, već i da su bili svesni da nije verovatno da će on biti dobijen. Cinično su zanemarivali ogromne žrtve tokom 22 godine neuspelog učešća SAD u korozivnom ratu koji ubio više od 58.000 Amerikanaca i milione Vijetnamaca, Kambodžana i Laošana.

Administracija predsednika Harija Trumana je dala vojnu pomoć Francuskoj u njenom kolonijalnom ratu protiv Vijet Mina predvođenog komunistima, čime je direktno uključila Sjedinjene Države u Vijetnamski rat. Dvajt Ajzenhauer je 1954. odlučio da spreči komunističko preuzimanje vlasti u Južnom Vijetnamu i da potkopa novi komunistički režim Severnog Vijetnama.

Džon F. Kenedi je transformisao politiku “kockanja sa ograničenim rizikom” koju je nasledio u politiku “široke posvećenosti” u okviru koje je počeo da šalje savetnike u Vijetnam. Lindon Džonson je intenzivirao tajni rat protiv Severnog Vijetnama i počeo da planira da vodi otvoreni rat 1964. godine, naredio bombardovanje Severnog Vijetnama 1965. uprkos proceni američkih obaveštajaca da to neće dovesti do toga da Severni Vijetnamci prestanu da podržavaju pobunu Vijetkonga u Južnom Vijetnamu.

Kada se 1968. Elsberg vratio u Rand, počeo je tiho da deluje u skladu sa svojim promenljivim stavovima, sastavljajući izjave o ratnoj politici za predsedničku trku senatora Roberta F. Kenedija i prisustvujući antiratnim konferencijama. Na jednom od takvih skupova je sreo izveštača “Njujork tajmsa” Nila Šiana, koga je upoznao dok je ovaj izveštavao iz Vijetnama. Kada se povela reč o objavljivanju poverljivih dokumenata zakolutao je očima prema plafonu. Posle se predomislio.

Sa moralnim pitanjima Vijetnamskog rata Elsberg se dramatično suočio avgusta 1969. kada je, kako piše “Vašington post”, na skupu Lige protivnika rata na Haverford koledžu u Pensilvaniji čuo govor studenta Rendija Kelera, koji je objavio da će se uskoro pridružiti svojim prijateljima u zatvoru jer je odbio regrutaciju, rekavši da Amerika jede svoju decu.

Duboko dirnut Elsberg je, kako se prisećao u Pravim rečima u pravo vreme (2002) izašao iz sale, i u napuštenom muškom toaletu sedeo na podu i više od sat vremena plakao jecajući. “Kao da mi je sekira rascepila glavu, a srce mi se razbilo. Ali ono što se zaista dogodilo je da se moj život podelio na dva dela.”

“IMAO SAM SVE RAZLOGE DA MISLIM DA ĆU OSTATAK ŽIVOTA PROVESTI IZA REŠETAKA…”

I u sveže veče 1. oktobra 1969. u Santa Moniki u Kaliforniji, Daniel Elsberg je izašao iz kancelarije korporacije Rand, u kojoj je u to vreme radio kao konsultant Ministarstva odbrane, noseći punu aktovku dokumenata iz poverljive vladine studije. Tokom narednih osam meseci, izlazio je iz svoje kancelarije s punom aktovkom krijumčarenih poverljivih papira i proveo je mnogo noći u tajnosti fotokopirajući ostatak studije uz pomoć kolege Еntonija Rusa, čija je devojka posedovala reklamnu agenciju sa kseroks mašinom.

Tokom prve noći kopiranja, slučajno su aktivirali alarm protiv provale u kancelariji, privlačeći pažnju policije koja je svratila, ali nije videla znake nevolje. “Vašington post” piše da je u kopiranju papira pomagalo njegove dvoje dece iz braka sa Kerol Kamings, ćerkom generala marinaca sa kojom se 1951. oženio, a razveo sredinom 1960-ih. Tada 13-godišnji sin Robert je pomagao oko kseroksa, a i mlađoj ćerki Meri jednom je dao makaze i pokazao joj kako da odseče reči “strogo poverljivo”.

Najpre je pokušao da kontaktira nekoliko američkih senatora, uključujući Vilijama Fulbrajta, demokratu iz Arkanzasa i predsednika Komiteta za spoljne poslove. Nije uspelo. Nevoljno je odlučio da ode u medije kada je “od kontakata u Niksonovoj administraciji načuo da Nikson planira da eskalira rat…”

Novinar “Njujork tajmsa” Šian je otišao u Kembridž gde je Elsberg tada bio saradnik Masačusetskog instituta za tehnologiju, da uzme kseroks kopije tih papira. Odmah je shvatio da nema šanse da zaštiti Dana Elsberga kao svoj izvor jer je ovaj pravio više kopija i plaćao ih je ličnim čekovima, držao ih je u svom stanu, čak i angažovao nekog tipa da mu snima dokumente na mikrofilmu.

Ni Elsberg nije sumnjao da je FBI već je znao ko će biti izvor curenja papira: “Imao sam sve razloge da mislim da ću ostatak života provesti iza rešetaka…” Šianu je rekao da mu ipak neće dati obećane kopije dokumenata, ali da može da ih pročita u njegovom stanu dok on i njegova druga žena, antiratna aktivistkinja Patriša Marks, budu na odmoru, dao mu ključeve od stana i otputovao u Zapadnu Indiju.

“DOĐI SUTRA U APARTMAN 1111 HOTELA HILTON! NE GOVORI NIKOME KUDA IDEŠ, ČAK NI RODITELJIMA…”

Jedne noći Maks Frankel, šef vašingtonskog biroa u “Njujork tajmsu”, zove nacionalnog urednika i pita: “Šta se dođavola dešava u Novoj Engleskoj? Šian traži 600 dolara”, što je u to vreme bilo mnogo novca. Šef vašingtonskog biroa je odgovorio: “O, mislim da znam šta je to, ali ne mogu da vam kažem, svakako ne preko telefona. I u svakom slučaju, ne brinite o tome. To je stvar stranog deska.”

Elsberg je tražio pare da kupi kseroks aparat. Međutim, mašina se pokvarila i on i njegova žena su pronašli drugog tipa – bivšeg mornara koji je vodio kseroks radnju. Kada je video top secret u zaglavlju papira uplašio se, ali ga je Šian umirivao da nema zbog čega da bude nervozan jer su to zapravo deklasifikovani dokumenti iz ‘66, ili ‘67 ili ‘68, da je to zapravo studija koju radi na Harvardu gomila profesora, koji su mu nakratko pozajmili te materijale koje mora da vrati odmah.

Kada je Šian rekao uredniku “Njujork tajmsa” Robertu Ejbu Rozentalu kakve materijale poseduje i da mu neće reći ime izvora, ovaj je rekao: “Ne želimo ih.” Jedino pitanje koje je postavio bilo je: “Kako znaš da su ove stvari autentične? Kako znaš da ih nije sastavila gomila hipi klinaca u podrumu negde u Kaliforniji?” Uveravao ga je da zna da je materijal originalan jer poznaje izvor, ali ovaj mu nije u potpunosti verovao na reč.

Džejms Grinfild, koji je izabran da vidi o čemu se tu radi, dopremio je materijal u svoj stan u Njujorku. Od kompanije Mosler je naručio veliki sef. Kada su ga doneli zauzeo je ceo ulaz tako da to nije funkcionisalo, pa su materijale koji su dopremljeni u nekoliko poštanskih vreća on i njegova žena ugurali pod krevet, što i nije bilo baš sigurno. Na kraju su iznajmili prostor u hotelu Hilton u koji su uneli sefove, pisaće mašine dokumente i klastere s dokumentacijom. Uvedeno je pravilo da 24 sata dnevno neko od ljudi koji su radili na obradi materijala mora da bude u tom apartmanu.

Radilo se u konspirativnoj atmosferi. Robert Rozental, koji je tada imao 22 godine i počeo u “Njujork tajmsu” u septembru 1970. svoj prvi posao nakon koledža, pričao je kasnije u Usmenoj istoriji da su početkom marta ‘71. ljudi počeli da nestaju iz redakcije, a niko nije znao šta se dešava. Jedne noći dok su u kući prijatelja na Long Ajlendu na tavanu pušili travu, majka njegovog prijatelja ga je pozvala: “Roberte, imamo telefonski poziv za tebe.” Na pitanje: “Kako si me našao?”, urednik “Tajmsa” Džeri Gold mu odgovara: “Zvao sam tvoju majku.” A onda mu još samo kaže: “Dođi sutra u apartman 1111 hotela Hilton. Ponesi dovoljno odeće za nekoliko nedelja ili mesec dana. Ne govori nikome kuda ideš, čak ni roditeljima.”

Danima su u apartmanu 1111 red po red poredili detalje iz dokumenata i iz dvadesetak knjiga koje su pre toga bile napisane o tom periodu. Nisu pronašli slučajeve kontradiktornosti. Uz to, urednik Džejms Grinfild je bio u vladi jedno vreme i mnogi dokumenti su imali njegov potpis!

Jednog trenutka neko od novinara koji su na tome radili je poludeo: “Pogledajte ovo, evo ove poruke od vojne komande Sajgona Beloj kući. Da li je to istina? Da li je administracija SAD zaista bila umešana u puč koji je zbacio predsednika Južnog Vijetnama Ngo Din Dijema 1963. godine?” Jeste, mada je javno poricala bilo kakvu umešanost u ustanak koji je doveo do Diemove smrti. Bilo je još mnogo drugih zapanjujućih otkrića.

… A JA VAS NEĆU BRANITI. MOŽETE LI TO ZAMISLITI?

U prostoriji upravnog odbora stare zgrade “Njujork tajmsa” na poslednjem, 14. spratu, kako se kaže u Usmenoj istoriji “Njujork tajmsa”, verovatno jednim od moćnijih spratova u Sjedinjenim Državama u to vreme, za dugačkim uglačanim stolom od mahagonija na jednom kraju je sedeo Artur Oks Sulcberger koga su zvali Panč, izdavač. Pored njega su sedeli bivši državni tužilac Sjedinjenih Država Herbert Braunel mlađi, bivši predsednik Advokatske komore Njujorka Luis Lob, te glavni ljudi iz “Njujork tajmsa”.

Kada su urednici iz “Njujork tajmsa” rekli da neće otkriti kako su dobili dokumente koje nameravaju da objave, ali da ih poseduju, jedan od advokata je pitao: “Koliko?” “Malo više od 7000 listova papira.”

Predsednik advokatske komore Luis Lob (koga novinari “Njujork tajmsa” zbog toga u sećanjima nazivaju “to kopile”) je ustao i rekao: “Ako zaista objavite Pentagonove papire, svi ćete otići u zatvor. Ne želimo da ih gledamo jer su poverljivi. A ako ih dodirnemo, osećamo da ćemo biti umešani u vaš zločin. Zato, moj savet je da ih ne objavljujete.” Sulcbergeru je još rekao: “Ne samo da će vlada tražiti sudsku zabranu, već će i uspeti da dobije zabranu, a ja vas neću braniti. Možete li to zamisliti?”

Sulcberger nije rekao ne, ali je bio oprezan. Bio je marinac, bio je rodoljub, i ideja o štampanju strogo poverljivih dokumenata u njegovim novinama nije mu prijala. Ali se nije protivio.

Sulcberger je želeo da vidi nešto od onoga što su novinari nakon tri meseca rada napisali. Poslali su mu uzorak tekstova koje su završili. On je samo rekao: “Predugo je. Ovo će izludeti ljude. Prepolovite!” Tek taj nalog je izludeo novinare i urednike u apartmanu 1111 hotela Hilton.

“MIČEL POKUŠAVA DA ZAUSTAVI SERIJU O VIJETNAMU, ALI ‘TAJMS’ ODBIJA”

“Njujork tajms” je 13. juna 1971. počeo da objavljuje seriju članaka, ali su obimne tekstove na 28. i 35. strani, valjda plašeći se žešće reakcije i pravnih posledica, prilično skromno najavili pri vrhu prve stranice pod naslovom Vijetnamski David Wilson arhiv: Pentagonska studija prati tri decenije uvećavajuće umešanosti SAD.

Venčanje Niksonove ćerke na drugoj strani zasenilo je prezentaciju Pentagonovih dokumenata. Ni sutradan Vijetnamski arhiv niko nije pominjao, ni AP, ni UPI, ni radio stanice. Maks Frankel, tadašnji šef vašingtonskog biroa u “Njujork tajmsu” je kasnije primetio da bi tema verovatno umrla brzom smrću da vlada nije pokušala da je cenzuriše.

Nakon što je objavljen treći nastavak Vijetnamskog arhiva, “Njujork tajms” je dobio dojavu da bi mogla da mu stigne važna poruka iz Bele kuće, ili od generalnog tužioca Džona Mičela. Urednik Ejb Rozental je tog ponedeljka stajao bukvalno pored teleprintera kada je stvar počela da zvecka: “Izdavaču ‘Njujork tajmsa’, od državnog tužioca Džona Mičela, bla, bla, nacionalna bezbednost… taka taka taka…. kršenje Zakona o špijunaži… S poštovanjem tražim da ne objavljujete dalje informacije ovog karaktera… i obavestite me da ste napravili aranžmane za vraćanje ovih dokumenata Ministarstvu odbrane.”

Ejb Rozental je otkinuo teleprint – što se inače nije radilo u normalnim prilikama “jer su momci koji otkidaju stvari sa mašina u drugom sindikatu” – i otrčao na sprat na kome su se o nastalim okolnostima savetovali urednici, advokati i izdavač “Njujork tajmsa” Artur Sulcberger koji je rekao: “Odgovorite da to nećemo učiniti!”

U utorak 15. juna, na naslovnoj strani “Njujork tajmsa” naslov snova mnogih urednika na četiri desna stupca je glasio: “Mičel pokušava da zaustavi seriju o Vijetnamu, ali ‘Tajms’ odbija”.

Atmosfera u kojoj se odvija ta medijska drama vidi se jasno u eseju Laž u politici – Razmišljanja o Papirima Pentagona, u kome je Hana Arent te 1971. konstatovala da je tada demoralizacija američkih trupa dostigla besprimerne razmere – prema “Špiglu”, samo je 1970. godine bilo 89.088 dezertera, 100.000 onih koji su odbijali vojnu službu i desetine hiljada narkomana…

Međutim, ubrzo nakon toga Ministarstvo pravde je u Okružnom sudu izdejstvovalo privremenu zabranu daljeg objavljivanja poverljivog materijala, tvrdeći da bi dalje javno širenje materijala nanelo “neposrednu i nepopravljivu štetu” nacionalnim odbrambenim interesima SAD. Sulcberger je bio na službenom putu u Britaniji, a iz uredničke sobe se čulo vrištanje. Sidni Gruson, novopomazani pomoćnik izdavača, vikao je na Ejba Rozentala da će uništiti ‘Tajms’, Rozental je vikao da To mora da se objavi.

Objavljivanje serije je ovog puta obustavljeno i “Njujork tajms” se narednih 15 dana borio protiv zabrane na sudu. Еlsberg je dao reč da će dokumente dati ekskluzivno samo “Njujork tajmsu”, a dao ih je i drugima što je iritiralo novinare “Tajmsa”, ali ta prevara je pokazala dobre strane. Pentagonske papire počeli da objavljuju “Vašington post”, “Boston gloub”, “Sent Luis post-dispač”, “Njuzdej” na Long Ajlandu, “Kriščens sajens monitor”… Dok je Vrhovni sud došao do odluke, poverljivi dokumenti su objavljeni u 17 listova pa je, po sećanju urednika “Njujork tajmsa”, jedan od sudija primetio da mora da se nosi s rojem pčela. Vrhovni sud je 30. juna 1971. sa 6:3 odlučio da vlada nije dokazala opravdanost svojih zahteva da se obustavi objavljivanje dokumenta. To je opisivano kao istorijska pobeda čuvenog Prvog amandmana američkog ustava, slavni datum u istoriji štampe – koja je u međuvremenu izgubila na značaju.

HANA ARENT O LAŽI U POLITICI

Hana Arent konstatuje da to što je u Istoriji procesa američkog odlučivanja u politici prema Vijetnamu – kako glasi službeni naslov Pentagonskih papira – poglavito reč o prikrivanju, neistini i svesnoj laži, a ne o iluziji, zabludi, pogrešnim kalkulacijama i slično, treba pre svega pripisati neobičnoj okolnosti da su pogrešne odluke i lažni iskazi stalno bili u protivrečnosti sa, kako se ispostavilo, tačnim činjeničnim izveštajima tajne službe.

Mada se na toj studiji radilo godinama, u Beloj kući, Ministarstvu spoljnih poslova i Ministarstvu odbrane to se uopšte nije primalo znanju. Uz to, pošto je studija bila završena i raširena posvuda u vladinoj birokratiji, Bela kuća i Ministarstvo spoljnih poslova nisu bili u stanju da utvrde barem to gde se nalazi tih četrdeset sedam tomova. To dokazuje da je oni kojih se sadržaj studije najviše ticao nikada nisu makar pogledali. Osim samih autora, “ljudi u ‘Tajmsu’ su bili prvi koji su te dokumente proučili”.

Sve u svemu, po Hani Arent, Pentagonski papiri su zapravo doneli samo malo važnih novosti koje čitaocu, po njenoj oceni, tada nepotkupljivih dnevnih novina i nedeljnika nisu stajale na raspolaganju; da se, povrh toga, u njima ne nalaze nikakvi argumenti za ili protiv koji godinama nisu bili raspravljani u časopisima, na televiziji i u radio-emisijama.

Čak 99,5 odsto dokumenata koji su najvećim delom praktično bezvredni uopšte nije trebalo proglasiti za tajne, a to su po pravilu bile tajne za domaću javnost, ali ne i za neprijatelja koji ih je znao. Pentagonski papiri su pre svega razotkrivali nagrizajući strah od posledica koje bi poraz imao, ne, recimo, po dobrobit nacije, nego “po ugled Sjedinjenih Država i Predsednika”, zaključivala je te 1971. Hana Arent.

KISINDŽER I “NAJOPASNIJI ČOVEK U AMERICI”

Prema saznanjima “Njujork tajmsa”, prva reakcija predsednika Niksona je bila: “Ovo je sve o užasnim stvarima koje su demokrate uradile. Zašto bi me bilo briga?” Savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer koji je privatno Elsberga označi kao “najopasnijeg čoveka u Americi” je, međutim, ubedio Niksona da ako jedna tajna izlazi na videlo, sve tajne će biti otkrivene, a da mu neće verovati Kinezi s kojima je vodio istorijske pregovore 1972. godine. Bela kuća je ubrzo počela da goni Danijela Elsberga, koji se sakrio jer mu je po optužbi za kršenje Zakona o špijunaži iz 1917, krađu vladine imovine i zaveru protiv SAD sledovalo 115 godina zatvora.

Sve optužbe su na kraju odbačene zbog toga što su vlasti nezakonito prisluškivale Elsbega i što su, kako bi ga diskreditovale, tri meseca nakon što su papiri procureli u kancelariju njegovog psihijatra Luisa Fildinga na Beverli Hilsu upali članovi grupe kojom je rukovodio Džon Erlihman, savetnik predsednika Niksona za unutrašnje poslove, koja je nazvana “vodoinstalateri” jer je imala zadatak da “zaustavi curenje”. Ta operacija je očito bila neuspešna (nisu pronađeni kompromitujući dosijei), kao i operacija u maju 1972. godine u kojoj je grupa kubanskih izgnanika pokušala da pretuče Elsberga dok je govorio na antiratnom skupu na stepeništu američkog Kapitola.

Ali, hapšenje pomenutih “vodoinstalatera” 1972. zbog provale u sedište Demokratske stranke u kompleksu Votergejt u Vašingtonu dovelo je do ostavke predsednika Niksona 1974. godine. “Politiko” piše da je tako Votergejt možda indirektno sprečio dalju eskalaciju i skratio rat jer je “podrio Niksonov autoritet”, kako je Niksonov državni sekretar, Henri Kisindžer, napisao u prvom tomu svojih memoara Godine Bele kuće.

Nakon objavljivanja Pentagonskih papira rat u Vijetnamu je, inače, trajao još pune četiri godine. Kongres je prekinuo pomoć Južnom Vijetnamu tek 1975. godine, a rat je završen u aprilu te godine potpunom pobedom Severnog Vijetnama.

UZBUNJIVAČ NEPOŽELJAN U RANDU I MLAĐE KOLEGE

Nepodoban za rad u vladi i nepoželjan u Randu, Elsberg je do kraja svog života hapšen bar 90 puta zbog učešća u protestima ili aktima građanske neposlušnosti, uključujući i hapšenje 24. novembra 2005. sa grupom demonstranata koji su, protestujući protiv rata u Iraku, kampovali na putu u blizini ranča predsednika Buša.

Elsberg nije verovao ni predsedniku Bajdenu jer je, nakon povlačenja iz Avganistana 2021, izjavio da Sjedinjene Države “završavaju eru velikih vojnih operacija za preuređenje drugih zemalja”: “Demokrate u ovoj oblasti su besramne kao i republikanci…”

Ocenjivao je da su mejnstrim mediji “saučesnici” koji dozvoljavanju vladi da čuva tajne koje nema pravo da krije. “Mislim da je vrlo malo Amerikanaca svesno kakav je bio naš stvarni uticaj u bivšem kolonijalnom svetu, a to je da ga zadržimo kolonijalnim”, kaže Elsberg pominjući niz američkih dirigovanih pučeva, od kojih je većina prilično dobro dokumentovana, počevši od Irana 1953. godine, a zatim Gvatemale, Indonezije, Hondurasa, Dominikanske Republike, Brazila i Čilea. Katastrofalna situacija u kojoj se Amerika našla zbog rata u Iraku i Avganistanu nije rezultat curenja informacija, već naprotiv, rezultat povećane tajnosti. On ocenjuje u intervjuu za “Politiko” i da je Vašington, gurajući svoje sedište moći na istok prema ruskim granicama, namerno isprovocirao Vladimira Putina da izvrši invaziju na Ukrajinu.

Na pitanje magazina “Politiko” da li je uzbunjivanje javnosti učinilo vladu ili korporativnu Ameriku poštenijom, Elsberg daje sumorni odgovor: “Lako je odgovoriti: ne. Kratak odgovor je ne. Dugačak odgovor je ne. To nije promenilo želju da se čuvaju tajne. Ljudi u svim vladama u čitavoj istoriji bili su voljni da preduzmu sve neophodne radnje kako bi sprečili ljude da saznaju šta će dovesti do toga da ih okrive za grešku, za laž, zločin ili za njihovu nesposobnost.”

Sudbine uzbunjivača mu daju za pravo.

Ijan Fišbek, kapetan američke vojske koji je otkrio da su prakse mučenja u zatvoru Abu Graib u Iraku bile sistemske, a ne izolovani incidenti, mentalno je oboleo i umro godinama kasnije u dobrotvornoj bolnici.

Bivši vojnik američke vojske Bredli Mening koji je otkrio vojne i diplomatske dokumente Vikiliksu je odslužio kaznu promenivši pol i ime i sada je gospođica Čelsi Mening.

Danijel Hejl je osuđen za davanje medijima poverljivih materijala o operacijama dronovima.

Edvard Snouden, koji je omogućio da procure ogromne količine informacija o nadzoru američkih građana i stranih vlada od strane Agencije za nacionalnu bezbednost, je u trajnom egzilu u Rusiji.

Federalna velika porota u državi Masačusets optužila u junu 2023. Džeka Teširu, 21-godišnjeg američkog vazduhoplovca, zbog zadržavanja i prenošenja strogo poverljivih informacija na veb lokaciji za igre čime je pružao, između ostalog, detalje o ratu u Ukrajini i o presretnutim komunikacijama saveznica SAD, na primer Izraela i Južne Koreje, pa i štićenika Ukrajine. (Videti “Vreme” 1684, 13.04.2023)

Osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž u Britaniji čeka izručenje nakon decenije zatočenja, što u egzilu u ambasadi Ekvadora, što pod raznim izgovorima u britanskom zatvoru. Kada je 2010. “Njujork tajms” počeo da objavljuje seriju pod nazivom “Državne tajne”, u kojoj su detaljno opisani i analizirani odabrani dokumenti iz gomile depeša koje je provalio vojnik Mening u Iraku, a objavio ih je Džulijan Asanž, državna sekretarka Hilari Klinton izrazila je bojazan da niko više nikada neće razgovarati sa američkim diplomatama. Ugledni listovi, od “Njujork tajmsa” do “Gardijana”, danas jedva da pominju sagu o zatočenom australijskom novinaru Asanžu zatočenom u Britaniji na zahtev SAD.

Danijel Elsberg, uzbunjivač u vreme štampe, o Asanžu, uzbunjivaču u vreme interneta kaže: “Divim mu se, mislim da je heroj. Naravno, mi smo različiti ljudi i ne slažem se sa njim u svemu. Ali mislim da su motivi zbog kojih sam izašao u javnost sa Pentagonovim papirima i njegovi motivi slični.”

“NARAVNO. NARAVNO, TO MOŽE BITI VREDNO TOGA. MOŽETE ČAK REĆI DA JE TO OBAVEZNO”

Mesec dana pre nego što je umro od raka pankreasa u 92. godini, Elsberg je 8. maja u poslednjem intervjuu za “Politiko” iz svoje kuće u blizini Berklija u Kaliforniji, koji je trajao sat i 20 minuta, dao nekoliko saveta budućim uzbunjivačima: “Gledajući unazad, šansa da se izvučem iz 12 tačaka krivičnih optužbi predsednika Ričarda Niksona bila je blizu nule. Bilo je to čudo. Nije bilo načina da se to predvidi. Nemojte to činiti u zabludi da ćete imati velike šanse da završite kao Danijel Elsberg.”

Sada vlada revnosno goni po Zakonu o špijunaži. Barak Obama ga je primenio osam puta, više nego bilo koji drugi predsednik, uprkos obećanju da će voditi “najtransparentniju administraciju u istoriji.”

“Moj najveći savet je, nemojte to da radite osim ako niste spremni da prihvatite visok rizik uništenja vaše karijere i odlaska u zatvor. Ne bih to uradio, na primer, samo zbog podmićivanja ili prekoračenja troškova. To nije dovoljno važno da se ide u zatvor”, kaže Elsberg.

Drugačije stvari stoje kada je “sve u pitanju”, kada se suočimo sa krajnjom katastrofom, kada smo na ivici da raznesemo svet preko Krima, ili Tajvana, ili Bahmuta, kada je u pitanju opstanak osam ili devet milijardi ljudi, Elsbergov odgovor je: “Naravno. Naravno, to može biti vredno toga. Možete čak reći da je to obavezno.”