Kada je Rusija 24. februara napala Ukrajinu, svet više nije bio isti. Kada su u noći 25. septembra stigli prvi rezultati vanrednih parlamentarnih izbora u Italiji, Evropa više nije bila onakva kakva se probudila te nedelje: ubedljivu pobedu u zemlji koja je bila među osnivačima Evropske unije, trećoj po snazi ekonomiji EU, odnela je koalicija radikalnih desničarskih partija koje njima omraženi “liberalni” mediji nazivaju “profašističkim”, “postfašističkim” ili prosto “fašističkim”. Ovo je nesumnjivo godina početka globalnih istorijskih promena.

Invazija Rusije na Ukrajinu je za posledicu imala zapadni antiruski embargo, koji je pak za posledicu imao čitav niz nuspojava i kolateralnih šteta, a svi ti događaji su dobrim delom bili uzrok rađanja nove zvezde na antiliberalnom evropskom nebu: Đorđe Meloni (45). Žena koja je još kao petnaestogodišnja devojčica započela svoj put kroz različite profašističke partije, glorifikujući Benita Musolinija, sa sloganima “Bog, otadžbina, porodica” i “Italija na prvom mestu” popravila je rezultat svoje partije Braća Italije od prošlih izbora pre četiri godine za preko 20 odsto i došla na vlast. Populistička desnica se hrani egzistencijalnim strahovima ljudi, kada razloga za strah nema, ona ga izmišlja, a sada ga sasvim realno, i to egzistencijalnog, ima napretek: enormna poskupljenja, inflacija, zebnja od nestašica gasa i struje.

U pobedničkoj koaliciji terciraju joj četvorostruki “bunga-bunga” premijer Italije Silvio Berluskoni (85), koji sebe vidi kao novog predsednika Parlamenta, i nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini (49), koji je 2009. predlagao “rasno razdvajanje” migranata u javnom prevozu, a sada bi ponovo hteo da bude šef policije ne bi li ih izbacivao iz zemlje. Ta je družina antibriselski nastrojena – koalicija Braće Italije, Lige i Napred Italija – koja zahteva “manje Evrope” i “više nacionalne države”, i u kojoj zbog sujeta malo škripi, ali koja neće propustiti priliku da formira vlast.

“Švedska na severu, Italija na jugu: levičarske vlade su priča od juče. Ovo je dobar dan za Italiju, dobar dan za Evropu!”, čestitala je na “Telegramu” poslanica Alternative za Nemačku Beatriks fon Štorh pobedu italijanskim kolegama desničarima. I u Švedskoj je na poslednjim izborima pobedila desnica, a u centralnoj Evropi na vlasti je tvorevina braće Kačinjski PiS u Poljskoj i Fides Viktora Orbana u Mađarskoj.

Evropskim desničarima u evropskim institucijama i van njih iz Rima kao snažno pojačanje stiže sjajna zvezda u usponu, “sestra Italije”, a tu je i, pomalo ljubomorna na uspeh mlade saborkinje, veteranka desničarskih bitaka Marin le Pen, kojoj sada vetar u leđa duva sa Apeninskog poluostrva.

DEMOKRATIJA BEZ POSREDNIKA

“Meloni je ubedljivo pobedila, leva alijansa je doživela debakl”, rekla je u intervjuu za nemački “Špigel” Sofija Ventura, politološkinja na Univerzitetu u Bolonji.

Komentarišući u kojem će se pravcu sada kretati Italija, ona objašnjava da ne treba poistovećivati “ekstremnu” desnicu koja ne priznaje demokratiju i “radikalnu” desnicu koja tvrdi da je demokratska jer navodno želi da se čuje glas i sprovodi volja naroda, a što je slučaj sa Đorđom Meloni.

Ipak, radikalna desnica ne priznaje institucije koje se u nekom smislu nalaze između naroda i vlade, pa zato Meloni podržava mađarskog predsednika vlade Viktora Orbana i njegovog poljskog kolegu Mateuša Moravjeckog, koji su takve suvišnosti uklonili. S njima deli viziju “neliberalne, čvrsto nacionalističke demokratije koja se zalaže za više nacionalnog suvereniteta, seje mržnju protiv migranata i privredne elite”. Što ne znači da ćemo uskoro na ulicama Italije videti “fašističke milicije”, kaže Ventura.

Ipak, Italija nije Mađarska, u kojoj je Orban na postkomunističkim, posttotalitarnim temeljima izgradio oligarhijski sistem. Italija je demokratska zemlja sa zapadnom tržišnom privredom, ima izgrađeno civilno društvo, slobodne medije i slobodne univerzitete. Ventura postavlja pitanje: Kako bi italijansko društvo reagovalo ako bi Meloni, Berloskoni i Salvini pokušali da uspostave neku mešavinu demokratije i diktature? Ali nema odgovor.

Socijaldemokrate su na ovim izborima ostvarile drugi najgori rezultat u svojoj istoriji. Razlog za to je što se, srpskim rečnikom rečeno, italijanska levica pretvorila u partiju “kruga dvojke”, nije uspela da prepozna i odgovori na strahove i potrebe onih koje su krize proteklih godina najviše pogodile i koji sa zebnjom čekaju dolazak zime. Njih su privukli postfašisti.

DUH BENITA MUSOLINIJA

Duče kao lajtmotiv ponekad slabije, a nekad jače, katkad prikriveno, često otvoreno provejava kroz posleratnu italijansku desnicu.

“Od Benita Musolinija do današnjih desnih populista vodi crvena nit. Musolini nije samo osnivač fašizma, on je i uzor današnjim populistkinjama i populistima, bilo svesno, bilo nesvesno”, kaže za “Špigel” Antonio Skurati, filozof i sociolog, profesor jezika i komunikacija na Slobodnom univerzitetu u Milanu, autor bestseler trilogije o Musoliniju. U Italiji je Duče uzor Đorđi Meloni, Mateu Salviniju, ali i vođi Pokreta pet zvezda Bepeu Grilu, a na međunarodnom planu, na primer, Donaldu Trampu.

“Musolini je bio izmislio novu političku strategiju za eru narodnih masa. Preduslov je da se vođa predstavlja kao inkarnacija naroda. Setimo se samo koliko je bio važan Musolinijev govor tela u njegovoj komunikaciji”, objašnjava Skurati. On se u kupaćim gaćama pojavljivao među ljudima na plaži, što je u to doba bilo revolucionarno, jer su tada političari držali veliku distancu u odnosu na narod. A onda je Salvini, kada je pre tri godine oborio tadašnju vladu, u kupaćim gaćama i obnaženog torza hodao plažom. “On je zapravo svakoga dana kopirao Musolinijevo ponašanje”, kaže Skurati.

MANIPULACIJA STRAHOVIMA

Na početku svoje vladavine Duče nije imao sopstvene ideje, ubeđenja i strategije, već samo taktiku. Jednom je bio za republiku, drugi put za monarhiju, bio je antiklerikalan, a onda je sklopio savez sa Vatikanom. “On bi ostajao nekoliko koraka za narodom i upijao njegovo raspoloženje, naročito ono loše, strahove i resantimane – to je bio njegov stil vladanja”, objašnjava u razgovoru za “Špigel” Skurati. Na taj način je sebi stvarao prednost. Bio je beskrupulozni oportunista, koji je razumeo da masa želi da je neko predvodi tako što je taj neko, vođa, sledi.

Bivši socijalista Musolini, koji je prognan iz partije, na svom novom putu ka moći intuitivno je shvatio da postoji samo jedna politička strast koja je moćnija od nade: strah.

Tada su to bili strahovi malograđana i buržoazije da će im socijalistička revolucija oduzeti ono malo ili mnogo što poseduju, a danas je tu manipulacija strahom od migranata koji će im oduzeti poslove, silovati žene i unerediti kulturni identitet, strah od tzv. progresivnih snaga koje im otvaraju evropska vrata, od briselske administracije koja uzurpira nacionalne slobode.

“U takvom stavu svi su nalik Musoliniju: Meloni, Salvini, Le Pen, Tramp, Orban, populisti španskog Voksa, Alternative za Nemačku”, kaže Skurati.

Mi ćemo tom spisku vođa koje manipulišu strahovima i uklanjaju demokratske institucije koje se isprečuju direktnoj komunikaciji sa narodom pridodati Aleksandra Vučića.

ČUDOVIŠTE IZ RIMA

Takva je, dakle, ekipa došla na vlast u Italiji posle “razumnog” miljenika Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske centralne i Svetske banke, zagovornika jačanja EU, bivšeg premijera Marija Dragija, u trenutku kada je slabašno jedinstvo EU tek ojačalo usled stvaranja zajedničkog fronta pod naletom Rusije na Ukrajinu.

Pod pritiskom inflacije, strahovitog porasta cena energenata, straha građana od recesije, Evropskoj uniji samo još treba Đorđa Meloni na čelu vlade u Rimu. Ona je za administraciju i rukovodstvo EU u Briselu i Strazburu čudovište iz najgorih noćnih mora koje su zatekli u stvarnom životu kada su se probudili u ponedeljak.

Brisel polaže nade u to da su desni populisti širom Evrope ipak shvatili koliko profitiraju od para koje teku iz kase EU, pa kada dođu na neku vlast, ipak se koliko-toliko upristoje. Prezaduženoj Italiji sleduje nova tranša pomoći iz budžeta EU za oporavak od posledica korona pandemije u iznosu od 200 milijardi evra. A to i nije loš adut za pregovore Brisela sa italijanskim radikalnim desničarima.