Pisao se avgust 1936. godine kada je na Letnjim olimpijskim igrama u Berlinu mladi Afroamerikanac Džejms Klivlend "Džesi" Ovens, unuk crnih robova iz Alabame, pred očima nemačke i svetske javnosti razorio Hitlerov mit o superiornosti arijevske rase. Legenda o ovom događaju kaže da je svemoćni Firer u nemoći i besu što je jedan tamnoputi atletičar osvojio čak četiri zlatne medalje na "njegovim" Igrama, odbio da čestita Džesiju Ovensu na veličanstvenom trijumfu.

KO NIJE ČESTITAO

Ovu priču je koju deceniju kasnije razjasnio i sâm američki atletičar u svojoj autobiografiji, donekle ublaživši navode o Hitlerovom demonstrativnom i nesportskom postupku. "Kad sam prošao pored kancelara, on je ustao, mahnuo mi je rukom, a ja sam mu odmahnuo", napisao je Ovens.

Manje je poznato šta se dogodilo nakon što se Ovens posle trijumfa u Berlinu vratio u Sjedinjene Američke Države, a to je zapravo ključno za priču koja sledi. Jer, ne želeći da se zameri konzervativnim demokratskim biračima u južnim državama SAD u jeku izborne kampanje, tadašnji predsednik SAD Frenklin Delano Ruzvelt nije hteo da primi afroameričkog četvorostrukog olimpijskog šampiona i sportskog heroja nacije u Beloj kući. Osamdeset i četiri godine kasnije taj Ruzveltov gest potvrđuje ono što legendarni američki košarkaš Majkl Džordan naziva "duboko ukorenjenim rasizmom" u Sjedinjenim Državama.

GLOBALNI RASIZAM

Protesti i rasni nemiri koji su se razbuktali širom SAD nakon što je jedan policajac u Mineapolisu ubio Afroamerikanca Džordža Flojda opet jednom su pokrenuli pitanje "sistemskog rasizma" sa kojim se – ne samo u SAD već i drugde u svetu – suočavaju ljudi drugačije boje kože.

Kada je reč o sportu taj problem nije samo mračna američka boljka, pošto su rasistički ispadi i netrpeljivost prema različitim društvenim manjinama postali gotovo sastavni deo navijačkog folklora na sportskim borilištima: podjednako na Balkanu, u Evropi, kao i u gotovo svim ligama i takmičenjima širom sveta. Takvo kontinuirano "etiketiranje različitosti" doprinelo je, sa druge strane, i da se pitanje rasizma u čitavoj sportskoj industriji započne sistemski i institucionalno rešavati. To je podrazumevalo i pooštravanje sankcija za svakog pojedinca ili organizaciju koji ispoljavaju bilo kakvo vređanje na rasnoj osnovi.

Pre pojave interneta, sveprisutnih digitalnih kanala komunikacije, kao i brojnih društvenih mreža, problemi sa kojima su se tamnoputi sportisti suočavali na sportskim događajima tek su sporadično bili zabeleženi u medijskim izveštajima. Međutim, zahvaljujući fotografima koji su uspeli da ovekoveče nekoliko ikoničnih kadrova zamrznutih u vremenu, globalni odnos javnosti prema rasizmu počeo je polako da se menja.

STISNUTA PESNICA

Olimpijske igre održane u Meksiku 1968. bile su pozornica na kojoj je, osim sportskog umeća, snažno demonstrirana i jedna od najupečatljivijih političkih poruka u istoriji modernog olimpizma. Iako je na tom takmičenju Amerikanac Bob Bimon ostvario jedan od najdugovečnijih rekorda u savremenoj atletici, doletevši u finalu skoka udalj do nestvarnih 8,90 metara, medijsku slavu preotela su dvojica njegovih tamnoputih sunarodnika Tomi Smit i Džon Karlos, sprinteri koji su se takmičili u finalnoj trci na 200 metara.

Tog dana njih dvojica su na pobedničkom postolju tokom intoniranja američke himne i dizanja zastave ćutke oborili glave podigavši uvis po jednu ruku stisnutu u pesnicu. Ovaj "tihi protest" dvojice Afroamerikanaca odjeknuo je širom sveta, Smit i Karlos skrenuli su pažnju čitavog sveta na težak položaj crnaca u SAD. Njihova karijera atletičara nakon ovog događaja bila je, međutim, zapečaćena: našli su se u nemilosti američkog establišmenta, a mediji kod kuće utrkivali su se u negativnim komentarima, razapinjući ih mesecima nakon Igara.

Tokom protekle dve decenije primetan je značajan porast interesovanja za proučavanje odnosa prema rasizmu u sportu. U knjizi Sport, rasizam i etnicitet Grenta Džarvija navode se tri ključna razloga koji doprinose sve većem fokusu javnosti na ovo osetljivo pitanje. Pre svega, tamnoputi sportisti i sportistkinje iz raznih zemalja ostvarili su zapažene uspehe u međunarodnom sportu; zatim, takav "nesrazmerno visok nivo učešća različitih kultura etničkih manjina" u sportu "liberalni i sportski entuzijasti" često koriste kao argument da je sâm sport relativno oslobođen od rasizma i da "više nego bilo koja druga sfera društva" uživa određeni stepen demokratizacije i jednakosti; autor konačno navodi da je pojačanom interesovanju javnosti i struke svakako doprineo i razvoj brojnih sportskih i inih društvenih antirasističkih pokreta širom sveta. Time se pokazalo da sport može imati "centralnu ulogu u izražavanju otpora manjina protiv dominantnih društvenih grupa".

PROTESTNO KLEČANJE

I zaista, pola veka nakon čuvenog događaja na OI u Meksiku, sličan izraz tihog otpora pojedinca koji je iznedrio masovnu solidarnost njegovih kolega i osnažio otpor sportista prema "sistemu", viđen je u najjačoj ligi sveta u američkom fudbalu 2016. godine. Tada je jedan od najtalentovanijih igrača u NFL-u, Kolin Kapernik, podstaknut policijskom brutalnošću prema Afroamerikancima, počeo da u znak protesta kleči dok traje intoniranje himne SAD pre početka mečeva. Veoma brzo je usledila brutalna odmazda istog tog sistema protiv mladog tamnoputog kvoterbeka. Posle tadašnje izjave sadašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa da vlasnici timova treba odmah da "otpuste one koji ne poštuju himnu", Kapernik je dobio otkaz u matičnom klubu i nijedan tim u NFL u nije hteo da ga angažuje, čime mu je faktički okončana karijera. Neke njegove kolege uporedile su Kapernika sa delovanjem bivšeg svetskog šampiona u boksu Muhameda Alija tokom Vijetnamskog rata 1967. godine, kada je zbog prigovora savesti odbio da se prijavi u vojsku i učestvuje u ratu. "Nemam problema sa Vijetnamcima. Oni me nikad nisu nazvali crnčugom", rekao je tada Ali, ukazujući na katastrofalno tretiranje crnih Amerikanaca u SAD. Zbog toga mu je oduzeta šampionska titula i skoro pune četiri godine nije mogao da se bavi boksom.

"NE ČINI TO"

Pre dve godine slučaj Kolina Kapernika ponovo se našao u žiži javnosti, jer je čuveni proizvođač sportske opreme Najki odlučio da upravo on bude zaštitno lice kompanije povodom tridesetogodišnjice njihovog čuvenog slogana Just do it. "Veruj u nešto, makar žrtvovao sve", glasila je parola ove reklamne kampanje.

U jeku aktuelnih demonstracija Najki je u znak protesta zbog ljudi ubijenih zbog boje kože prvi put u istoriji promenio svoj slogan Just Do It u For once, Don’t Do It (Promene radi, ne čini to). To, međutim, nije sačuvalo brojne prodavnice sportske opreme ovog brenda koje su se našle na meti vandala i pljačkaša tokom nereda u američkim gradovima.

Donald Tramp je za nasilje na protestima optužio nekakvu "radikalnu levicu", dok pojedini analitičari upiru prstom u desničarske organizacije, a pripadnici manjina veruju da se iza svega lošeg na protestima kriju "ubačeni elementi" organa reda koji nastoje dodatno da polarizuju američko društvo.

SEGREGACIJA KAO POLITIKA

Diskriminacija i negativan odnos prema tamnoputim sportistima prethodnih godina posebno su izraženi u Sjedinjenim Državama, a svoje istorijske korene vuku još iz perioda robovlasništva, tog "iskonskog greha" koji, po mišljenju Brusa Springstina, ostaje "nerešeno pitanje američkog društva", "teret koji postaje teži sa svakom novom generacijom".

Jer, sve do druge polovine 20. veka profesionalni američki sportovi – kao i najveći deo tamošnjeg društva – bili su rasno razdvojeni, a crnim sportistima nije bilo dozvoljeno da se takmiče sa belim kolegama. Na sajtu "Sportskonflikt" se u članku "Rasna segregacija u američkom sportu" navodi da je u vodećim američkim sportovima zvanična politika decenijama bila suštinski bazirana na strogoj segregaciji. U bejzbolu je tako postojala "crna" liga za igrače; Nacionalna košarkaška liga zvanično je integrisana tek 1950. godine, a NFL je bila "u potpunosti rasno razdvojena" u periodu od 1934. do 1945. "Takve službene politike, izričite u to vreme, uticale su na zajednice na načine koji su istrajavali kroz generacije. One još uvek postoje, manifestujući se uglavnom kroz implicitnije politike rasne segregacije", navodi se u tekstu.

U nameri da konkretnije doprinese borbi protiv rasizma, Majkl Džordan je najavio da će u narednih deset godina donirati 100 miliona dolara organizacijama koje se bore za rasnu i društvenu ravnopravnost. I pojedini srpski sportisti podigli su glas protiv rasizma: najbolji teniser sveta Novak Đoković jedan je od onih koji su podržali sada već globalnu kampanju protiv rasne nepravde, a na protestu u Sakramentu u Kaliforniji bili su i srpski predstavnici Kingsa, generalni menadžer Vlade Divac, član uprave kluba Predrag Stojaković i košarkaš Bogdan Bogdanović.

Naš fudbalski internacionalac Aleksandar Katai, međutim, neće po dobru pamtiti ove turbulentne dane. Njemu je ekspresno uručen otkaz u klubu Los Anđeles Galaksi nakon niza rasističkih komentara njegove supruge na društvenim mrežama.

USPON DIGITALNOG RASIZMA

Upravo je digitalni kontekst važan za razumevanje savremenih vidova diskriminacije. Fenomen rasizma je, naime, evoluirao i dobio sasvim nove digitalne pojavnosti u skladu sa onlajn trendovima 21. veka.

Iako naizgled deluje da je na stadionima i sportskim borilištima širom sveta došlo do smanjenja vidljivog "fizičkog" ispoljavanja rasizma, diskriminatorske i rasističke ideje i stavovi svoje utočište sve češće pronalaze u različitim formatima elektronske komunikacije. Organizacija "Kik it aut", koja beleži i analizira rasnu nejednakost u engleskom fudbalu, ustanovila je da je između 2018. i 2019. godine zabeležen frapantan porast onlajn diskriminacije usmerene na timove i igrače Premijer lige putem društvenih mreža, koji je iznosio između 600 i 900 odsto. A bukvalno za plakanje bilo je "kreativno rešenje" italijanske fudbalske Serije A koja je u marketinšku borbu protiv rasizma ušla štampajući plakate sa – majmunima.